Slučajni uradak

Telefon! Ko ga ne zna skupo bi ga platio. Ja ga i jesam skupo platio, moji roditelji i ja dadosmo dve hiljade rajhs maraka da nam se uvede telefon (ah, koliki napredak za svega dvadeset pet godina, još šezdesete godine se o struji govorilo kao o nečemu što bi valjalo uvući u kuću, elektrika beše prirodna sila, magija koja se uz izvestan trošak i bušenje naboja mogla uvući u sobe i u štalu, već o telefonu govorili smo kao o nečemu što se uvodi), e, pet godina pošto smo uveli telefon, kao što svatovi uvedu mladu u njenu buduću kuću gde će ona još kako gorko zažaliti za detinjstvom i kratkim devovanjem, odem u Ameriku i shvatim da dobijanje telefonskog broja ne košta ništa, uzmi brojeva, ago, koliko ti drago, imaj decu i ženu koji satima ne ispuštaju slušalicu iz ruku, idi na internet, zovi rodbinu u starom kraju, brbljaj, toroči, surfuj, taksimetar kuca, na kraju meseca stiže račun u kojem je svaki ubogi poziv fino zabeležen, i ako si se štrecnuo kad si video sumu, pregledaj još jednom istorijat porodičnog blebeta i videćeš da je sve cakum-pakum. Naša ti pošta i dan-danas uzima mislim petsto dinara prosto zato što si njen klijent (a čiji bi bio kad nema nikog drugog?!), i šalje ti samo konačnu presudu; ako baš sumnjaš da si toliko puta i toliko dugo razgovarao na svoj račun, ako sumnjičiš nekog da iz tvoje rođene kuće zove inostranstvo ili vruću liniju, možeš tražiti listing, koji plaćaš kao što svaki luksuz na ovom belom svetu plaćaš, da, i centrala mora biti razmerno savremena, a ne kao naša – uspomena na Treći rajh čiji smo dični deo i mi bili. U dijaspori ti kompanije nude silne popuste, besplatne sate u prekomorskom saobraćaju, samo da pređeš kod njih, broj koji si imao ne moraš da menjaš!

Danas je i u Farkaždinu uvođenje telefona (koji dobi ime fiksni) jeftino, mi, nekoć onoliko napredni, jedimo se što nismo sačekali povoljniju cenu ili da nauka izume mobilni: bi li Pošta bar prvoj stotini zamoraca dala sad kakav popust, bonus, šta ja znam, da nas dovede u koliko-toliko ravnopravan položaj sa novopretplatnicima? I ko će nam nadoknaditi štetu što smo stotinu puta upadali u već otpočet razgovor nekog sagovorničkog para, taj nevoljni conference call bio je osim dangube i haosa razlog za mnogu nelepu reč, i ne znaš šta je gore, kad raspoznaješ glasove ili kad tvoj razgovor slušaju i prekidaju lica tebi posve nepoznata: „Ajde prekidajte već jedared“ – „Ti prekini, vi ste nama upali u reč, divanimo već frtalj sata…“ – „Pa ondak prekidajte, mi ćemo za dva minuta da se dogovorimo samo kad koljemo svinje“…

U kasno kišno poslepodne, dok smo stajali u blatu pored obora, nagovarao sam oca da operiše kataraktu, šta da gledam, pitao je, zaista, koliko se samo smanjio naviljak koji unosi u štalu, ranije je na vilama odjednom nosio pola stoga sena, nekada oštar i celesredotochennyi hod sad je bio iskošen, koraci sitni i kolebljivi, pa opet, živnuo bi kad bi mu došla unuka, e, jedne sam večeri razgovarao telefonom sa majkom (i kad ju je vid dobrano izdao znala je raspored brojeva na tastaturi i nalazila svakoga do koga joj je bilo stalo), otac nije nikada nikoga zvao telefonom, nije znao niti je imao zapisan ičiji broj, samo je odgovarao na pozive ako nije bilo nikog drugog u blizini, sad pa čujem kako neko podiže još jednu slušalicu, nezainteresovani je shvatio s kim mati razgovara i ne ceremonitsia nimalo: „Dovedi mi moga psihijatra!“ – klik, zaklopi čovek slušalicu, ču li ovog padobranca, majko, ni dobro veče, ni laku noć, stvarno ume da se izrazi ukratko!

Tako je jednog dana među danima dežurao nasred ulice, izgledao je, kak se tamo veli, kad će se kod Čede Toračkog kuće pojaviti škodina njuška, kapiju je odavno otvorio, dok skrećem u dvorište zaviruje da li mu dovodim njegovog budućeg psihijatra: „Umalo da budeš vraćen sa kapije, kad sam vidio da dolaziš sam!“

&

Gubim jednu po jednu siluetu na tom mestu pred kapijom. Nekada je to bio otac, zimi sa šubarom, zagledan u stalno isti krajolik na čijem kraju je groblje, pa ga je nasledila sedeća, mnogo tanja i blago pogurena silueta mog brata, ispod šljive, a naspram naše zajedničke kotarke: koje god doba dana da je, ako samo ne pada sneg ili kiša, Ivek je na pecaroškoj stolici, u perjanom prsluku, sa kutijom „drine“ i flašom piva, od proletos je osmatračnica zasvagda napuštena, i šta mi sad vredi asfalt koji je finally prekrio i Zeleni sokak, dotada pod turskom kaldrmom, usled čega su ga zvali „Skadarlija“, kad nema tamo nikoga. Tako je već dva meseca a meni kroz glavu još ponekad prođe: „Da pozovem Ivu?“ Možda i ne prođe cela rečenica, nego njezin zametak, mentalno mrtvorođenče, ta znam da je mobilni stavljen u kovčeg, neidentifikovana spikerka Telekoma kazala bi mi da korisnik trenutno nije dostupan, hvala lepo, imam sad već i sam neku predstavu o toj trenutnosti.

&

Otvaram kapidžik, višnje procvetale kao da su svi živi, vinova loza videvši da od mene nema vajde, da nemam ja više ni špric ni plavetni kamen, sama se stara o sebi, u baštici samonikla čak dva oraha, kao dva jareta su, dobro je, em ste tanki kao mali prst, em ste na svoju ruku nikli, jer kad orahovo stablo dostigne obim vrata domaćina koji ga je zasadio, domaćin mora da umre, veli seljačko praznoverje, tja, moguće je da sredovečan čovek posadi orah, omladinu to i ne zanima, sadnica bude malo deblja od palca, dvadeset godina docnije čovek umre, pogledaju komšije stablo, neko ga čak i izmeri ličinom, a ono dostiglo tačan broj pokojnikove košulje!