Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Zar ne bi i naši bivši premijeri saborno poricali ma i najmanje učešće Srbije u opsadi Sarajeva, u srebreničkom nemilom događaju, u etničkom čišćenju ili u kakvoj god daleko bilo pljački
Baš nemamo sreće sa našim premijerom. Da ima narav preku kao njegova koleginica u Hrvatskoj i da ne rebri od predsednika Republike, kao što možda i ne rebri, mogao je i naš premijer pozvati sve svoje prethodnike u Vladu na hitan sastanak gde bi im otvoreno rekao: „Vidite li vi šta ovaj naš radi?! U samoj Banjaluci prsio se da ćemo rezolucijom osuditi maltene genocid u Srebrenici, hoće da omalovaži i poništi sve što je za vaše vlade postignuto!“.
Hrvatski premijeri skupa sa ratnim ministrom Matom Granićem masovno su se odazvali hitnom pozivu premijerke, svi pozvani dojurili su kod Jadranke kao bez duše: upadajući jedan drugom a i samoj domaćici u reč davali su oduška ličnoj, premijerskoj i nacionalnog ozlojeđenosti zbog svega što je predsednik Republike izgovorio u inostranstvu: pa zar je ikome u Hrvatskoj, ma i u natežem pijanstvu, mamurluku, delirijumu ili bunilu kroz glavu prošla gnusna ideja o podeli Bosne?! Nikada i nikome, orilo se iz Kosorkinog kabineta ili iz stana u kojem je pre tisuću ljeta čekanog trijumfa HDZ-a stanovao oficir JNA zna se koje nacionalnosti.
Iz saopštenja do kojeg su razgoropađeni premijeri spontano došli najviše mi se sviđa deo gde jedan od njih veli, a ostali se radosno saglašavaju, da građani Hrvatske i hrvatski narod (što je sad maltene jedno te isto) čvrsto veruju da njihova država, vojska ili paravojne formacije nisu u Bosni imali nijednog naoružanog predstavnika. Istina je na ovom sastanku imala da se na prstima, postiđena, iskrade i udalji da bi gosti i domaćica o učešću u borbi za podelu Bosne nesmetano govorili kao o nečemu što zavisi samo od sadašnjeg i budućeg raspoloženja življa otelovljenog najvećma u predsednicima vlade. Kao komunisti koji bi i za nerodnu godinu, nakon suše ili prerane golomrazice, na sastanku komiteta zaključili da je to neprihvatljivo.
I mi u Srbiji, baš kao i hrvatski premijeri, imamo snažno osećanje da s podelom Bosne nemamo ništa, ah, kako bih rado preneo vest: „Na poziv premijera Cvetkovića povodom govorancije predsednika Tadića u Republici Srpskoj (Mostaru, Tvrdošu, svejedno) bivše kolege-premijeri odazvali su se u punom broju i punom sjaju, Radmilović, Zelenović, prelazni Minić, Radoman Božović sa saniranom premda još svežom posekotinom jer mu je brica u toku vožnje od Novog Sada sređivao zulufe da budu kao oni sa kojima je to jest bez kojih je i pred samog Slobu izlazio, Šainović koji je zbog važnosti sastanka dobio slobodne dane od Haškog tribunala i prekinuo rad na doktoratu…
Zar ne bi i naši bivši premijeri saborno poricali ma i najmanje učešće Srbije u opsadi Sarajeva, u srebreničkom nemilom događaju, u etničkom čišćenju ili u kakvoj god daleko bilo pljački: nisu nikad načuli ništa ni o razgovorima Miloševića sa Tuđmanom da taj pašaluk Srbija i Hrvatska pravično rasparčaju? Skup nalik onom kod premijerke Kosor bio bi možda moguć kad bi i naš premijer osećao snažnu srodnost sa svojim prethodnicima i kad bi poželeo da im kao njihov pravni naslednik pruži priliku da još jednom otvore te premijerske duše. Ovde su pak premijer i predsednik iz iste partije, ili je to samo moj utisak, čime su naši bivši premijeri dovedeni u neravnopravan položaj sa hrvatskim kolegama. Drugo, hrvatski predsednik je, bez uvrede, početnik, a naš se uveliko izveštio i o Vladi govori samouvereno, kao kakav upravitelj liceja – pomno će preispitati rad svakog ministra, pa ustanovi li da koji od njih štogod ošljari, desiće se ne zna niko šta…
Ali baš zato što je naš sustav više predsednički od hrvatskog, i što naši premijeri ne mogu javno da se pozovu na sabornost stanovništva koje poriče bilo kakvu upetljanost u deljenje Bosne, prođimo barem u maštaluku kroz Cvetkovića kabinet gde u prisustvu bivših premijera domaćinu svaki čas zvoni telefon te napokon i on gubi živce: „Nisam te zvao na premijerski ustanak, a nećeš biti pozvan ni na otvaranje Avalskog tornja!“. Samo što je prekinuo vezu, opet telefon: „Nemoj više da nas prekidaš. Znam da si protiv Rezolucije o Srebrenici više nego svi ovi ovde zajedno, ali shvati već jednom gde ti je mesto, alo, alo, ne čujem te dobro, nisam spominjao ni istoriju ni ropotarnicu, iskreno, ne znam ni šta je ropotarnica, nisam nijednu pustio u pogon, videću da li naši prethodnici pristaju da i tvoje ime uđe u protestnu premijersku notu, ne, ne može i Matija, on nije bio predsednik Vlade, šta, doći ćeš na Avalu peške, kao običan građanin, pa dođi!“ Vezuje nekoliko zevova u jedinstvenu rukovet i vajka se gostima: „Zove me deset puta dnevno, a ima taj uspavljujući glas, otkako se približilo puštanje Avalskog tornja u saobraćaj – pogon, opticaj, to će moji u kabinetu znati bolje – on me i uspavljuje i budi, evo ga opet (glasnije i nervoznije u slušalicu:), alo, nemam ja ništa s tim, zovi gradonačelnika, Toranj je grad-ski!“ Pritiska još jednom crveno NO na slušalici: „Ovo me podseća na papin slučaj, svugde može da ide, a on bi baš u Srbiju, i baš ga Srpska pravoslavna crkva a ni mi kao država ne zovemo (Božović se nakašljava, dosadno mu je)… Nego da se vratimo mi onome od čega se živi i onome za šta ste se pod Miloševićem viteški borili, junaštvo je kad braniš sebe od drugoga, tako beše, da, a viteštvo je kad ne uđeš u rat koji ti se vodi ispred nosa, baš zato što si najjači! T će biti srž premijerskog saopštenja, a ta saopštenja treba zajedno da dajemo i o drugim gorućim temama.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve