Brutalan je nasrtaj Aleksandra Vučića na srpske Univerzitete. S jedne strane, na tehničkoj ravni, predsednik Srbije zna šta radi: pokušava da uništi Univerzitete kako bi ostao na vlasti. S druge, civilizacijske ravni – ne zna. „Najbolji student Pravnog fakulteta u istoriji te institucije“, kako se izvoleo izraziti onaj dekan bez kičmenog stuba i bez integriteta, u osnovi je tek frustrirani navijač (i ništa više), dakle malograđanska spodoba koju civilizacija nije dotakla jer je stasavala (osoba, ne civilizacija) u senkama osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, nesrećnog komunalnog radnika Tomislava Nikolića, te izvođača zločinačkih radova u ime srpstva, Slobodana Miloševića.
Civilizacija je, da ponovimo, pre svega sistem zabrana, koji ljudima omogućava da organizuju zajednički život. Živeti civilizovano, živeti u civilizaciji (a ne, recimo, u kanalizaciji) znači živeti u poretku u kojem se zna šta ne smeš da radiš i šta ne smeš da govoriš kako bi zajednica opstala. Ne smeš reći, na primer, da je rektor Univerziteta terorista, niti, šta-ti-ja-znam, hapsiti policajce koji su pohapsili kriminalce, a onda kriminalce pustiti.
Vučić, međutim, ne poznaje civilizacijske granice. Njega ne obavezuje ni ono što izgovori ni ono što radi jer ne zna da u civilizaciji i reč i delo obavezuju. U stvari ponešto zna ili makar sluti: zbog tog poluznanja se, zajedno sa svojom neukom ekipom, i obrušio na najviši proizvod civilizacije, na Univerzitet. Okovan svojom (žabljom? navijačkom? šešeljevskom?) perspektivom Navijač razume da je pred moćnima i opasnima, poput brata Sija, brata Putina, ili brata Trampa, potrebno biti snishodljiv, šeniti, umiljavati se, balaviti, jer to je njegov svet, jedini koji poznaje. To je svet nasilja, ponižavanja i dominiranja. Važno je uočiti nijansu: ne svet moći, jer u svetu moći uspostavljaju se odnosi.
Moć, nemoć i nasilje
Ovde je reč o svetu nemoći i nasilja koje kida odnose, svetu u kojem postoji potčinjavanje, a ne razgovori ili pregovori, dodvoravanje i maltretiranje, a ne odnos slobodnih i ravnopravnih ljudi koji se s uvažavanjem odnose jedni prema drugima. Nasilje je ukidanje odnosa moći.
Setimo se samo kako je Tramp u prvom svom mandatu, nepripremljenog i beslovesnog Vučića posadio na nošu u Ovalnom kabinetu i ponižavao ga, te se ovaj ukakio. Ali to nije problem. Oni se odlično razumeju. Jednom se ukaki jedan, drugi put neki drugi, u njihovom svetu to tako funkciniše. Isti su, osim što Trampa nema ko da posadi na nošu. (Zato kaki okolo, gde stigne.)
Problem je što Vučić predstavlja zemlju koju je svojom glupošću, neznanjem i arogancijom ponizio. Na noši su, u Vašingtonu, sedeli zapravo svi građani Srbije. Ne sasvim nezasluženo, dodali bismo. (Kao, uostalom, i na Putinovoj noši u Moskvi pre neki dan, tamo u zadnjim redovima, da se ne oseća previše.) Zbog svega ovoga nije slučajno što je i Tramp – biće beslovesno, nedotaknuto civilizacijom, i zbog toga ekstremno opasno – krenuo na samo srce američke civilizacije: Univerzitet „Harvard“. On, naprosto, ne zna šta radi, ali zbog toga neće dobiti ni ljudski ni božiji oprost.
Vučićeva računica
Vučićeva računica se odvija, otprilike, ovako: pokušaću da uništim srpske Univerzitete jer mi smetaju u obnašanju neograničene vlasti, a moji glasači na tu vrstu destrukcije neće da reaguju jer ne dobacuju do Univerziteta. Moji glasači, duma Vučić, ni ne znaju šta je to Univezitet, njima je svejedno, a većina su. Tako, dakle, zbraja i oduzima Navijač.
Iskustvo i logika, međutim, nisu isto što i zbrajanje i oduzimanje. Iskustvo i logika kažu sledeće: savremeno društvo ne može da opstane bez Univerziteta, odnosno gubeći Univerzitet Navijač gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu. On ne dobacuje do evidencije po kojoj i njegovo glasačko telo, posredno, živi od Univerziteta. Niti ga je, u osnovi, za njih briga.
Još jednom: s jedne strane zna šta radi, radio je to oduvek: prikači se na organizam i pije krv. S druge strane, budući parazit, on ne zna da isisivajući krv ubija taj organizam, a time, posredno, ubija i sebe. To što njegovi vatreni obožavaoci pojma nemaju šta je to Univerzitet ne znači da neće osetiti posledice ubistva Univerziteta. Razume se, u trenutku kada počnu da osećaju posledice biće kasno i za njih i za nas.
Studenti spasavaju civilizaciju
Zbog toga su se studenti i rastrčali po Srbiji pokušavajući, uz ličnu žrtvu, da spasu samo srce civilizacije, Univerzitet. Na prvi pogled njihovi zahtevi nemaju veze s Univerzitetom, ali to nije tačno. Upravo je suprotno.
Studenti su neodvojivi deo Univerziteta kao organske zajednice nastavnika i učenika. Oni su sama njegova suština. Oni jesu Univerzitet i s Univerziteta su, kao slobodni ljudi, i krenuli. Obrušavajući se na Univerzitet Navijač i njegova neuka ekipa obrušavaju se direktno na njih. Zbog toga, braneći sebe, studenti brane ovu zajednicu. Oni brane nas. Oni, ako hoćete, brane Srbiju od parazita.
I paraziti, istina, tvrde da brane Srbiju, jedino što nismo uspeli da shvatimo od koga tačno.
