Nema veze što su u prošlom broju Oster i Kuci bili prijatelji, nisam na to mislio. Muška su prijateljstva čudna pojava: dugotrajna i čvrsta teže da budu tiha i diskretna. Ne treba im ni učestalost viđanja, ni mnogo priče. Englezi su to doveli do savršenstva: engleski prijatelji zadovoljni su kad sami sede i ćute; pozdravljaju se donekle zbunjeno, poštujući pristojnost i dostojanstvo obojice. Imam i takvo iskustvo sa prijateljima – neki su iz rane mladosti – s kojima se sretnem i posle nekoliko godina i kao da smo se juče rastali: nastavimo gde smo stali prošli put, razmenimo praktične informacije, ćutimo i lepo nam je.
Prijatelji se dele na stare, novije i najnovije. Stari su važni jer su ostali prijatelji. Novi uskoro postaju stari: ako je prijateljstvo uspešno, to ide veoma brzo. Najnoviji su zanimljivi, jer čovek otkriva novog čoveka i ovaj mu se sve više dopada. Tako najnoviji postaje novi, pa uskoro i stari prijatelj. Onda se čovek nađe sa starim prijateljima od kojih su neki po trideset godina stari, a drugi su stari po godinu-dve i tu razlike nema. To je to čudo od prijateljstva.
Po kojim merilima je neko nekome prijatelj? To je pitanje nadasve delikatno i tu postoje razna neslaganja. Poznanik? Drugar? Prijatelj? Poznanika poznajemo na „zdravo-zdravo“ i to. Drugar je kafanski ili s posla, ili iz lova, ili iz škole i iz kraja. Popijemo piće kad se sretnemo u kafani i to je to. Prijatelj je u principu „kućni“, kako se to u Beogradu kaže: posećujemo se, spavamo jedni kod drugih ako smo iz raznih gradova, letujemo zajedno. Sve je to lepo i fino, ali nije dovoljno za neku dublju definiciju prijateljstva. Mora tu biti još nečega. Kad se prijatelji „uzajamno precenjuju“, kako je Angel Miladinov opisivao odnos Mome Kapora i Marija Fanelija, to ne završi dobro, kao ni druga takva izvikana prijateljstva za javnu i statusnu upotrebu. Prijateljstvo je, kao što smo rekli, stvar diskretna, veoma privatna i sklonjena od svake javnosti, štogod Oster i Kuci o tome mislili; po definiciji je takvo.
Prijatelj misli i brine. Prijatelj je tu kad se čovek zaroza od života i problema. Kod prijatelja se skloniš prilikom mobilizacije, opasnosti od prisilnog odvođenja na sud, u bračnoj krizi. To poslednje je važno, znam iz iskustva: osamdesetih se desilo da sam – kao da sam psihijatrijski nadrilekar, Bože me sačuvaj! – mesecima slušao, tešio i savetovao (koliko umem) prijatelje u bračnim krizama. Sa mojim živcima i saosećanjem (srpski: empatija), to sam nekako uspevao da izdržim; moja tadašnja žena padala je u blage nervne slomove s plakanjem. Da li sam im pomogao ili nisam – ne znam; kanda jesam… Nadam se barem. Tu sam počeo da razmišljam o fenomenu ljudske bliskosti koja nije ljubav, nije seks (to tek ne), nije zajednički interes; puka ljudska bliskost. Posle sam to pokušao da sažmem u jednu knjigu proze čiji je podnaslov trebalo da bude „Istraživanje ljudske bliskosti“, ali je to moj urednik Zlatko Crnković izbacio; s pravom, pretpostavljam, jer Zlatko je uvek u pravu. Knjiga je propala u rupu između Srba i Hrvata 1990. u jesen, kad je izašla, ali se ceo tiraž prodao.
Biće da ta puka ljudska bliskost, bezrazložna naizgled, igra neku ulogu u prijateljstvu. Bliskost koja podrazumeva uzajamno poštovanje, diskretnost, pristojnost. To se odnosi i na prijateljstvo sa ženama. Ima škola mišljenja koja uporno tvrdi da muško i žensko ne mogu biti prijatelji. Moje iskustvo kaže da mogu; i te kako. Čak i ako im se desilo da se kresnu, verujte. Znam čak i razvedene koji su ostali u lepim prijateljskim vezama – verovali ili ne. To ima veze s ljudskim kvalitetima: praštanjem, razumom, pravilnim shvatanjem ljubavi (štogod to bilo), pristojnošću. Poštovanjem drugoga – pre svega, jer bez toga ne vredi ni zasnivati vezu, ali se to – naravno – nikome ne dade objasniti… Pizma, ljubomora, resantimani, razočarenja: sve je to jako loše i ne vodi nikuda. Prijateljstvo, kad razmislim, zasniva se pre svega na poštovanju onoga drugoga; žene ili muškarca, svejedno.
Prijateljstva, takođe, ponekad imaju kraj; ponekad je taj kraj gorak i tužan. Dođe, na primer, trenutak izbora – moralnog i političkog, što se svede na isto – kad se prijatelji ne slože ili sukobe. U tome trenutku najbolje je povući se tiho i s pažnjom i ljubavlju razrediti viđanja i odnose, uz žaljenje koje čovek zadržava za sebe. Bivši prijatelj koji bivšega prijatelja počne da pljuje javno iz razloga etničkih, političkih ili verskih (naši najčešći primeri) običan je pizdun i nije ni bio zasluživao prijatelja. Toga smo barem imali. Bivši prijatelj počne da pljuje po etničkoj sredini svog bivšeg prijatelja (koji i ne zna da je već bivši); zaboravi da je u toj istoj sredini spavao kod svog prijatelja u stanu i vikendici; da su plovili morem; da su se ludački provodili godinama u Počitelju, kod Mute i Raife u kafani; da ga niko nije dirao, niti imao primedbe na njegovu etničku pasminu; pa onda pljune po svima njima i podrži njihovo istrebljenje. E, pa to nije prijateljstvo.
