Nesreća nikada ne dolazi sama – uvek su bar dve u nizu. Eto, recimo, uz sve drugo u šta se petljaju, naši su političari postali i kolumnisti, pa je naš skromni ceh periodičnih Imalaca Mišljenja ugrožen nelojalnom konkurencijom: em što političari bolje od nas znaju „šta će da se desi“ iz prostog razloga što će baš oni da nam se dese, em što za svoje uratke ne traže lovu – valjda je imaju više nego dovoljno na drugoj strani… A novine ko novine: ništa im draže nego da puknu preko naslovne strane pompeznu najavu: taj-i-taj-glavonja piše ekskluzivno za…
Šalu na stranu, „autorski tekst“ je izgleda postao neka nova, zgodna forma da poneko od pismenijih političara obznani urbi et orbi kakvo je trenutno stanje njegovog inače nezaustavljivog duhovnog razvitka, i uopšte, kakvo mu je prolazno vreme na Putu Spoznaje. Dobro, kažem, nećemo to očekivati od (daleko bilo) Nikolić Tomislava ili od gg. Velje i Mrke, ali ovi mlađaniji školci i to mogu… Tako nam je premijer Dačić Ivica nedavno baš u toj formi u NIN-u saopštio da je blagoizvoleo otkriti kako smo (se) oko Kosova lagali i zamajavali dugi niz godina, dočim je sada krajnje vreme da pogledamo istini u oči (e sad, ko je vama kriv ako ste to znali i pre Dačića, pa vas on i slični zarad toga prglašavali za izdajnike?), a sada je evo i proporcionalno najmoćniji potpredsednik vlade na svetu Vučić Aleksandar eto napisao za „Danas“ pozamašan tekst (mali izlet u priče partizanke: eh, kad se setim kako smo u jesen ‘98. tamo u Jagićevoj svojim sitnim telašcima branili taj isti „Danas“ od tog istog Vučića…) o tome kako je spoznao da Srbija naprosto „mora u Evropu“, nema joj druge pa da je još tolika! Eh, ali nije li taj isti… nas… kad smo onomad… (znate već ceo tekst). Ali, nije to najvažnije: bolje ikad nego nikad. Nego, nešto drugo tu mene zanima glede Vučićevog diskursa, a nešto ne vidim da se bilo ko drugi time pozabavio. Mora da onda nije ni važno…
Elem, šta je to sa Vučićem i jakim emocijama u politici?! Ima tu nešto dosta čudno, što me pomalo uznemirava. Nije bilo tome tako davno, tek par godinica, kada je onaj prethodni, radikalski, nevaljali Vučić mrtav ozbiljan objašnjavao kako on, eto „mrzi Hrvate“ i kako je to „njegovo pravo“, što je brutalan verbalni iskaz kakav sebi nikada nisu dopustili ni mnogo gori i živopisniji politički probisveti, ekscentrici i ekstremisti. Zbog toga sam ga vo vremja ono (v. „Vreme“ br. 889) nazvao političarem „s posebnim emotivnim potrebama“. A sada se, evo, ljubi s Vesnom Pusić… Okej, koje bi to muško odbilo da poljubi Vesnu Pusić, ama ipak?!
Ali, nije ni to vučićevsko „pravo na mržnju“ moja glavna tema, nego baš nešto suprotno od toga. To je reč – ljubav, s kojom Vučić izgleda ima neke čudne odnose, što u mene, ovako paranoičnog, unosi dodatnu zebnju. Prvo je, pri formiranju ove vlade, Vučić stalno ponavljao kako partneri (čitaj: SNS i SPS pre svega) ne moraju da se mnogo vole i da se ljube u usta, nego je važno da rade posao oko kojeg su se okupili. Pa dobro, ljubav i politika stvarno ne spavaju u istom krevetu, ali malo je to ipak bilo prenapadno distanciranje od koalicionih simpatija… No, u aktuelnom Vučićevom tekstu u „Danasu“ ima i nešto što je za opšti interes mnogo važnije od toga u šta se on i Dačić ljube ili ne ljube.
Kaže, naime, Aleksandar Vučić, sveže promovisani „najevropljanin“, kako „mi“ u tu „Evropu“ doduše fakat moramo (ali sa svojim identitetom, dodao bi predostrožno Tadić!), ali takođe i pripominje da smo mi u toj vezi isključivo iz koristoljublja, pa u tu Evropu uopšte ne moramo emotivno da investiramo: „Ne moramo ni da ih volimo, što nam svakako neće teško pasti.“ Dakle, Vučić Srbiji preporučuje – i nameran je da je u tom pravcu lično povede – svojevrsni brak iz računa s tom bogatom, razmaženom udavačom, koju ne samo da „ne mora“ da voli, nego Vučić zapravo drži da je posve normalno ne voleti je, imati prema njoj emotivni otpor, gotovo pa gađenje… Ali, kako obljubiti nevestu koja ti je tako neprivlačna? Pojma nemam, ali nema veze, ta nisam ja prvi potpredsednik vlade. A uostalom, ja „volim“ Evropu, i kao svoj kontinent i kao set vrednosti, dakle, ne pitajte mene…
Ova Vućićeva preporuka može se nazvati logika Vase Ladačkog. Sećate se, nesrećni Vasa je „voleo lepu, al sirotu“, ama ga je pusta pohlepa naterala da tu svoju ljubav zanemari i oženi se „jedinicom ćerkom nekog gazde“, što ga je oteralo u nesreću jer je prekasno spoznao da u tim stvarima „ne bira pamet nego srce“. Pa dobro, ali ko je ta lepotica-sirotica u Ace Ladačkog? Ta, Rusija naravno: „Rusiju ćemo poštovati i voleti“, kaže Aca L., što znači da se autor nije odrekao emotivnog investiranja, samo je u ovoj životnoj turi dao prednost šlajpiku…
Zašto je sve ovo važno? Samo i jedino zato što ovakvi iskazi govore najviše i najtačnije moguće o sistemu vrednosti za koji se neko zalaže. Ljubav za ljubav, a ta je u Kremlju, ali dajte malo sira i mesa iz Evrope! Hoće se reći: dotle je, dakle, došao evolutivni razvoj nove srpske političke misli Aleksandra Vučića. Blago onome koga to može da impresionira, taj sada proživljava Srećne Dane. Mi ostali pomalo zebemo, da prostiš: šta ako se Vasa u bilo kojem trenutku okrene svojoj prvovoljenoj?!
