Šta je muškarac – kad dotle dođe? Snabdevač; danas se to zove provider, ali se odnosi na internet i GSM telefoniju. Snabdevač je pojam arhetipski: onaj ko iz lova donosi okrvavljene lešine divljači. Arhetip izranja svako malo u trenucima kriza, kada se na muškarca baca okrivljujući pogled: ajde sada učini nešto. U međuvremenu, u periodima običnog života, zaposlenost žena donekle poravnava tu stvar. Uostalom, kad razmislim, bez žena bi u trenucima kriza muškarci načisto propali, kakvi su nepraktični i glupi.
Novac, dakle, kao postvareni otuđeni višak vrednosti (to jest rada; videti pojam PDV), još od Feničana (seme im se zatrlo!) ostaje vladalac sveta (vidi grupu Abba i film „Kabare“). Radimo i plaćaju nas – kad nas plate, to jest – koliko-toliko. Nikada u mom dugom i zanimljivom životu nisam više radio za manje para nego sada, u zlatnu jesen mojeg prejezovitog žitija. E, od toga treba živeti. Tu prirodno dolazimo na definiciju življenja i na rumunsku dilemu – ima li života pre smrti? Šta je, dakle, pristojan život za koji valja raditi i (ne nužno) i zaraditi?
Krevet, hrana, prnje za nas, plus sve to isto i škola za decu. Ako vas je zmija ujela da uzmete kredit ili – daleko bilo! – nešto na lizing, najebali ste. Normalno je onda što se prisećamo kako je to bilo kad smo bili siroti. Ja zaista ne mogu da se požalim: moji su bili dobrostojeći svet, ali pripadam generaciji u čijoj ranoj mladosti to nije mnogo značilo; značiće kasnije. Sećam se „tačkica“ i „bonova“ za snabdevanje; sa uživanjem sam jeo konjetinu koju je moja mama smatrala za veoma zdravu hranu i zato sam porastao veliki i jak. Danas se po Evropi zgražaju jer da im neko meša konjetinu sa junetinom, a one divne, tamnocrvene matore govedine ionako više jedva da ima, na očajanje ljubitelja pašticade. Bilo je to vreme kada su se sakoi i zimski kaputi „prevrtali“ u rukama veštih krojača dugo pošto se ofucaju, kada su se pocepane čarape krpile (na pregoreloj sijalici), a ne bacale. To je onda prošlo.
Otisnuvši se od kuće imao sam, dakle, već određeno iskustvo u sirotinjskom životu. Naučio sam se da radim sve, jer je posla bilo. Trenutke potpune besparice olakšala mi je ta jedna lepotica sirotica s kojom sam u Zagrebu živeo: ta je umela da spremi ukusnu skromnu klopu ni iz čega. Sirotinjska pasta kalabreze, na primer; do dana današnjeg je obožavam: nekoliko čenova belog luka pustiti da porumene na maslinovom ulju i preliti špagete. Ali: tada su i beli luk i špageti i maslinovo ulje bili jevtini; tada je suvi bakalar bio još uvek sirotinjska hrana, il cibo dei poveri, kako je to do kraja života sa nežnošću zvao moj prijatelj Aljoša Mimica.
Novac je danas – da preskočim jugonostalgiju – vlasništvo bankara i multinacionalnih korporacija (seme im se zatrlo i njima!). Pojavljuje se u vidu plastičnih kartica; ako ste dovoljno glupi, onda i onih sa „dozvoljenim minusom“. Više se ne isplati raditi ni za stranog naručioca, jer su propisi EU postali monstruozni: za običan mizeran honorar traže sve – od devojačkog prezimena bake do popunjavanja besmislenih obrazaca u ekselu. I onda im treba mesec i više da plate; a nekad i ne plate uopšte, pljunem im pod prozor.
Tako on i ona rintaju, dobijaju crkavicu sve manju; deca su – slava Bogu – već odrasla, pa imaju svoje prihode, iste takve, ali njihove. Razumni parovi imaju jednu kasu i paze kako u nju posežu. Ponekad on zaradi više; ponekad ona; ali – lako je razumnima i skromnima. Kad se oni drugi naviknu na status, na „brendove“, na modu – e, to postaje drama, povremeno i tragedija. Kad se devojčurak rasplače zato što nema smartphone i ne može da „u sebi probudi revolucionara“ tako što će sa Gugla skinuti aplikaciju, to postaje drama. Da vidim prosečnog savremenog roditelja koji će detetu objasniti da smo postali siroti. A postali smo i sada treba u sebi buditi revolucionara, inače nas je vrag odneo.
Dok ovo pišem, slušam na zagrebačkom Radiju 101 jednu gospođu sociološkinju, Kseniju Klasnić (pametna žena), kako objašnjava da trećina žena doživljava ekonomsko zlostavljanje. Ostali smo bez definicije toga zlostavljanja, ali se može donekle nagađati: s jedne strane, slabije su plaćene, izložene su diskriminaciji kod zapošljavanja, ne računa im se sav taj rad kod kuće, a tek na selu… Ali, s druge strane ostaje pitanje misle li anketirane građanke i na patrijarhalni teror viktorijanskog tipa, kad je žena bila izjednačena sa decom, sumasišavšima i neuračunljivima (Srbija je dugo imala takve zakone)? Ili misle na uskraćivanje prirodnog prava na „Pradu“, „Zaru“ i Audi TT? To nije ostalo jasno, ali muškima od toga nije mnogo lakše. A pametan muškarac predaće sve pare svojoj pametnoj ženi i prepustiće se mirnom životu – čak i sirotinjskom.
