Jeste li već čuli da… je svrgnuti egipatski predsednik Mohamed Morsi pred kraj svoje vladavine bio naložio da se sve prodavnice u Kairu (a valjda i u celom Egiptu) ubuduće imaju zatvarati najkasnije u deset uveče? Hm, zašto? Pa, dosta je bre bilo te pozapadnjačene raspuštenosti koja navodi na svakojake grešne misli i bludne radnje, nego lepo – u deset u krevet, a sabajle sveži i naspavani na džumu i namaz! Morsi je inače islamista pa mu takve represivne mere u ime ćudorednosti nekako idu u rok službe (a narod neka vidi je li voljan to da podnosi; i video je, i nije voljan). Kako god, kanda niste čuli za to ako pratite samo ovdašnje, domaće medije, jer naše novine & co. tradicionalno umiru u geopolitičkoj lepoti, njima je važno samo šta na ovo ili ono belosvetsko zbivanje ima reći Obama a šta Putin, i kako će se to odraziti na kurs jena prema zlotu, dočim im ljudska svakodnevica i stvarni život ni nas ovdašnjih ne znače ništa, a kamoli tamo nekih Egipćana…
Za razliku od umerenog islamiste Morsija, umereniji islamista Redžep Tajip Erdogan, aktuelni premijer Turske, bio je namislio – nekako baš pred ustanak na Taksimu i Gezi parku, isprovociran i takvim merama – da dekretom uvede zabranu noćne prodaje (i točenja) alkoholnih pića u carskom Istanbulu, dočim je noćna prodaja ostale robe za sada ostala dozvoljena. Zašto kažem „za sada“? Zato što kad jednom zabranite nešto načelno nezabranjivo u slobodnom društvu, i to vam prođe, ništa vam više ozbiljno ne stoji na putu da sutra zabranite i bilo šta drugo. Ili naprosto – sve. Jednog dana možete uvesti i policijski čas i narediti ljudima da posle 22 h svi budu u krevetu (ali samo bez pipanja, ako niste venčani!) i niko vam neće moći ništa: lez’ tamo, ćut’ tamo! I gasi, bre, svetlo!
Tako vam je to s islamistima na vlasti, bar onim „umerenim“. Oni drugi, koji nisu „umereni“, ne zabranjuju piće i druge nestašluke samo noću, nego uvek. Eno ih gde stoluju u Rijadu, Teheranu, i još ponegde. Ali, zašto je sve ovo nama ovde i sada tako važno? Zato što nas se sasvim neposredno tiče. Naime, ako bismo sledili ove zavodljive levantinske analogije, ispalo bi da Srbijom, ili bar njenim dvama najvećim gradovima, vladaju – islamisti. Srećom, umereni… U Beogradu po „turskom“ modelu, u Novom Sadu po sveobuhvatnijem, egipatskom (a bez vojske i pobunjenog ljudstva da se odlučno zahvale našim malim morsijima na suvišnoj brizi za naše duhovno i telesno zdravlje).
Krenimo od tzv. glavnog grada. Nedavno je Skupština grada Beograda ponovo na snagu stavila odluku o zabrani prodaje alkoholnih pića u periodu od 22 h do 6 sati izjutra, u svim trgovinskim objektima na teritoriji grada. Prethodnu, sadržajem identičnu odluku (koja je bila na snazi oko godinu i po dana) poništio je Ustavni sud Srbije, ocenivši je neustavnom i nezakonitom (v. Službeni glasnik RS od 2. 11. 2012). Pošto Ustav Srbije u međuvremenu nije menjan ni u jednom slovcetu ili zareščiću, nejasno je kako to da je sada najedared ustavno ono isto što do juče nije bilo?! Đilas & co. smatraju da su rešili problem tako što su kod ministra Ljajića isposlovali promenu odredaba Zakona o trgovini, koje sada gradovima i opštinama dozvoljavaju da se petljaju u radno vreme i delatnosti trgovine i ugostiteljstva više nego ranije. Istina je da se time otklanja jedan deo ranije pravne neodrživosti „noćne prohibicije“, ali zapravo – ne onaj suštinski. Ustav Republike Srbije (čl. 83), naime, vaistinu daje pravo zakonodavcu da u specifičnim slučajevima zakonom ograničava inače neupitnu, svevremensku i „sveteritorijalnu“ slobodu preduzetništva, ali „samo radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije“. Da bi reinterpretirana „noćna prohibicija“ bila ustavna i zakonita prvo bi se moralo dokazati da se (baš, i specifično) noćnom prodajom (baš, i specifično) alkoholnih pića sistematski ugrožava nešto od navedenog što je, da se razumemo, sasvim nemoguće i neizvedivo (osim možda u Rijadu). Pučke mudrosti i bapske priče su, naime, jedno, a gvozdena logika i prava i života nešto je sasvim drugo. Alkoholna pića su u Nešerijatskoj Republici Srbiji legalna roba, koja, istina – kao i toliko toga drugog što se slobodno prodaje: pojedite šesnaest baklava za veče, pa da vidimo šta će da vam se desi! – može biti štetna ako se „zloupotrebljava“, ali je sasvim nezamisliva interpretacija koja bi ozbiljno dokazala da prodaja punoletnim licima bilo koje legalne robe u legalnim trgovinskim objektima, a sve to baš u neko specifično doba dana ili noći, samom sobom ugrožava narečene vrednosti koje Ustav i zakoni brane. I to još do te mere da bi linearna represija („zabrana svima“) bila opravdana samo zato što poneko tome nedorastao „zloupotrebljava“ tu robu, na svoju ili tuđu štetu. Po toj logici bi trebalo građanima zabraniti i (noćno?) hodanje po mostu, jer ima i onih koji se s njega lepo bace u mutno Dunavo, što je takođe neka vrsta (auto)destruktivne „zloupotrebe“ tog inače plemenitog građevinskog objekta. Ili bismo lepo mogli da zabranimo sav saobraćaj – ili bar noćni? – čime bi nesumnjivo došlo do drastičnog pada, ako ne i eliminacije saobraćajnih nesreća kao takvih. Što bi rekao Staljin: nema čelovjeka – nema prabljema… Dakle, sve to su naprosto bajanja iz područja moralne panike, a ne bilo šta ozbiljno i čvrsto. To ne može da opstane ni pred jednim sudom, kamoli Ustavnim, osim ako nećemo da i od Ustava i od zakona i od sudova i od prava i od same države kao takve pravimo beskrajnu sprdnju i slobodno lovište za neograničeno iživljavanje bilo kojeg trenutnog posednika izvršne vlasti, na bilo kojem nivou. Usput, pre koju godinu je u Hrvatskoj Rimokatolička crkva naprosto iznudila od poniznih i poslušnih vlasti (gde se ni desni ni „levi“ nisu proslavili) zabranu rada trgovina nedeljom (šta ima da kupuješ kad možeš lepo na misu!), i tek je tamošnji Ustavni sud dohakao toj sumanutoj zabrani…
Pravi i dalekosežni toksični karakter ponovnog (i namernog) kršenja elementarnih ustavnih prava građana u režiji Skupštine Beograda doseže mnogo dalje od same ove odluke. On na neki način postaje reper i startni pucanj za generalnu neokonzervativnu revoluciju u društvu, ovaj put u miru i slozi „različitih“ političkih subjekata. Evo kako to izgleda „u praksi“. Nisu prošle ni dve nedelje nakon beogradske „prohibicije 2“ – a Beogradom, da podsetimo, vladaju „demokratska“ većina i gradonačelnik iz DS, ukoliko je to još DS – kadli je Skupština Novog Sada donela predlog odluke o em drastičnom ograničavanju radnog vremena svih ugostiteljskih lokala u gradu, em odluke po kojoj bi ubuduće ne samo prodaja alkoholnih pića bila zabranjena nakon 22 h, nego bi sve trgovinske radnje kao takve u „stambenom području“ (a to je naprosto ceo grad, sve što nisu trgovinski centri po dalekim periferijskim utrinama ili benzinske pumpe na autoputu!) morale biti zatvorene najkasnije u 23 h! Ćao, dragstori! Za razliku od Beograda, Novim Sadom vlada koalicija oko naprednjaka, a ona se, dakle, opredelila za radikalizaciju beogradskog „erdoganovskog“ recepta, preferirajući „morsijevski“ pristup: ima, bre, sve da vam zabranimo! Ne samo pivo i vino, nego i kikiriki, sijalice, kondome (to za kondome je posebno zanimljivo…), jogurt, parizer, kelerabu, žvake… sve! Ovaj je predlog sada na „javnoj raspravi“, a u avgustu će biti doneta konačna odluka. Uzgred, glede toga, smatrajte i ovaj tekst prilogom javnoj raspravi, uz poruku: ćeraćemo se još… Do Ustavnog, a i dalje ako zatreba! Mada, možda ima i neke paradoksalne vajde od ove zaumne novosadske ujdurme: nešto što je krenulo kao moralno paničarenje o (ekskluzivno noćnoj?!) štetnosti alkohola, nužno je i po neumitnoj logici same te stvari otišlo dalje u apsurdnost, pa je sada procenjeno da se može ljudima zabraniti i da kupuju (a trgovcima da prodaju) kefir, čokoladice ili kiselu vodu kad oni hoće, u svom životu i za svoje novce! Baš me zanima koje to zdravlje i bezbednost ugrožava i kako to može da prođe pred USS…
Zanimljivo je kako su se dve gradske vlasti pod dominacijom „ljutih rivala“ lako složile u demagoškom i populističkom treniranju besmislene i ni na čemu održivom zasnovane represije nad građanima, a još je zanimljivije kako im sve to zapravo jako olako prolazi kroz srpsko društvo i tzv. slobodnu javnost, koja ćuti ko zalivena, ili se glasa sasvim nesuvislo i neartikulisano. Ovo prvo logična je posledica bede političke klase, a šta je s ovim drugim?! Najpre, imamo bedu medija: ceo ovaj neokonzervativni udar prolazi kroz naše medije („svih boja“) sasvim nezapaženo, na „komunalnim“ marginama, i dakako neprodubljeno i nereflektovano: sve ostaje na nivou („neutralnog“, ako ne i otvoreno afirmativnog) prenošenja izjava zvaničnika (plus poneka „tetka s ladnom trajnom“ kojoj je dosta više te razularene omladine…), bez bilo kakve ozbiljnije problematizacije ustavnosti, zakonitosti i na kraju krajeva elementarne suvislosti i održivosti posezanja za našim građanskim pravima i slobodama. Tako dolazimo i do treće, do bede nevladinog sektora i drugih „zaštitnika ljudskih prava“. Ovakve teme za njih su očigledno presitne, prolaze im ispod radara. „Desnima“ je to nezanimljivo jer se ne tiče ugroženosti Vaskolikog Srpstva i neodustajne borbe protiv „lažne države Kosovo“, a „levima“ valjda to ne donosi grantove, jer u toj priči nema ničega okrenutog specifično protiv recimo nacionalnih i verskih manjina ili LGBT populacije, pa otuda to, je li, „nije u našoj nadležnosti“… Na to se savršeno nadovezuje i ona najfluidnija – beda jednog mentaliteta: ovde se tradicionalno na gaženje reaguje pomirljivo i vickasto, ta šta ima veze, nema, brašo, sekiracije, napravi štek pića pa uživaj… Pa, nije stvar ni u šteku ni u piću kao takvom: stvar je u tome da su ovakve intervencije naživo nad našim životima uvek politička stvar (a ne puko „pitanje komunalnog reda“), i to od one najgore sorte. Ko to ne vidi, ne vidi ništa, i slavno umire u pseudošaljivoj karikaturalizaciji i banalizaciji problema koji je svojom pravom naravi mnogo ozbiljniji od pitanja „piva i grickalica“ – bez obzira na to što ni „pivo i grickalice“ nisu nevažan problem u slobodnom društvu, a to je ono društvo u kojem je svako slobodan ići za svojim svrhama ne ugrožavajući drugog, bez obaveze da sluša navodni glas Boga, Alaha, Centralnog komiteta, gradskih očuha i maćeha ili već bilo koga.
Kako izgleda kad je drugačije? Ne morate do Erdogana ili Morsija po to – dovoljno je da pogledate aktuelno divljanje vehabija i sličnih po Sarajevu, ovih koji hoće i da biju ako piješ pivo ili nosiš kratku suknju tokom svetog meseca Ramazana. Samo, ne zanosite se da je to ekskluzivni problem tamo nekog („muslimanskog“) Drugog: evo se i ovdašnje Dveri i Naši 1389 uveliko trte da nam određuju šta ćemo i gde smeti jesti i piti tokom, pazi sad, „velikogospojinskog posta“!!! Da, i to divljanje ekstremista je okuraženo ovakvim beogradskim i novosadskim odlukama: u takvom kontekstu, ono zapravo postaje mejnstrim. I da, sve je to na koncu pitanje pravca kojim se društvo kreće, i nije nimalo naivno. Ti možda ležeš rano i ne piješ alkohol pa spokojno misliš da te se nikakva „noćna prohibicija“ ne tiče, a možda ti je čak i simpatična; okej, važi, ali sutra će ti neko silom izbiti kobasicu iz ruke (a i zube pride) ili će ti odvaliti šljagu zbog „prekratke“ suknje…
Trenutno je, dakle, neokonzervativna revolucija skoncentrisana na našu noć, jer (s razlogom?) misli da će se tako, na mala vrata, lakše uvući u naše živote. Međutim, čim joj prepustimo noć kukavički i bez borbe, krenuće da uređuje i naš dan.
