Od toliko odlikovanja koja je nakačio na najrazličitija mahom doduše muška prsa, predsednik Nikolić nije uručio nijednu udarničku značku, a imamo heroje rada, stahanovce koji su nadmašili sebe: samo sa Košutnjaka su ove godine trudbenici Gradske čistoće odneli stotinu kubika smeća više nego prethodne godine.
Šta se krije iza šturog statističkog podatka? Kako šta, pa da Prvi maj živi, ne više u fabričkim sirenama, ne u radničkim kačketima ni u biciklima koje sam gledao šezdesetih godina u Zrenjaninu, a bili su prevozno sredstvo i zaštitni znak ondašnjeg proletarijata, Prvi maj živi u uglju za roštilj, živi u limenkama piva koje su konzumenti, slavljeni, veličani i ovekovečeni u hiljadama televizijskih reklama, ispraznili nazdravljajući radničkoj pravici i petoljetkama!
Učeći za marksistu pročitao sam nekoliko naših posleratnih ustava, u svakom drugom članu, paragrafu, alineji življahu radni ljudi i građani. Ushićeni preambulom (gde su Kosovo odvojili i od dosadnih Albanaca, i od stvarnosti, smestili su ga u preambulu kao u rezbarenu kutiju za nakit, ili kao u minijaturni trap, gde starosta zakopa zapečaćeno burence sa prepečenicom: ovo da se otvori kad mi se rodi prvo muško praunuče) novi ustavotvorci nisu se udostojili da najviši pravni akt natrune radnicima, ali je Prvi maj, gle, opstao, opstao unatoč pomami da se iskoreni sve što podseća na rad, na proizvodnju, na solidarnost, tja, nisu Prvi maj izmislili partizani, ali su mu oni kod nas dali sjaj, samim tim je blagdan mrzak savremenoj vlasteli opijenoj kapitalizmom, pa kako je Prvi maj pretekao u svekolikoj desničarskoj čistki, kako ga trpi država ogrezla u kockarnice, gde je Parking servis najrazvijenija privredna grana, šta će radnički praznik državi bez radništva, bez fabrika i bez proizvodnje?! Ili je radnik danas biće koje sa olovkom i cigaretama kao alatom provodi u sportskoj igraoni puno radno vreme čekajući trenutak da napokon unovči svoje enormno poznavanje fudbala te da glavnim zgoditkom zapuši usta ukućanima koji se doduše i sami okušavaju u drugim igrama na sreću?
Moja nenaučna hipoteza – koju baš bih voleo da neki naučnik ospori i takoreći pobije – glasi: Prvi maj opstao je zbog trajne blizine Đurđevdana i zbog mogućeg spajanja najvećeg proleterskog blagdana sa Uskrsom koji istinabog ševrda po kalendaru, ali često dospeva u blizinu Prvog maja. Prvi maj živi da bi se u neraskidivu neradnu celinu spajalo sve što se spojiti daje: vikend, Uskrs, Đurđevdan! Da pada u leto, kad je Srbadija ionako listom na moru, Prvi maj bi otišao bogu na istinu pre trideset godina.
Ali zbog čega god da je preživeo, Prvi maj je državni praznik, to mu daje moć da pozatvara sve državne ustanove, da raspusti hiljade đaka, učitelja, famulusa, veroučitelja, tetkica, zbog Prvog maja ne rade pošte, banke, apoteke, hiljade ljudi dobijaju slobodne dane (plaćene, kako tako, ali plaćene), pa zar onda nije predsednik Republike dužan da nam taj praznik čestita, šta god on lično mislio o Internacionali, Marksu, Titu ili Dimitriju Tucoviću?
Čestitao nam je Uskrs, vaistinu hvala lepo, ali doveo je moj najradosniji praznik u neravnopravan položaj! Kakav je to državni praznik, ako ga državnik prećuti?! Možda će mi neka predsednikova služba ili službenica natrljati nos (kao svojevremeno Bab.) da je pala neka čestitka, ne priznajem je, iako sam na Kosmaju više kosio travu nego što sam pratio život viših bića: prava je čestitka ona koja mora dopreti do ušiju i najzatucanijeg žitelja najzabačenijeg sela gde se evropski RTS gleda kroz večni sneg, kao da je ostrvo Vrangel, i u koje ne stižu nijedne novine! Dakle, ako mi je Prvi maj i čestitao, predsednik mi nije dobro čestitao. Nikolić mi se zamerio kao i Tadić, kome sam bio pripretio da ćemo ako nam i naredne godine ne bude čestitao Prvi maj demonstrativno da radimo u sve tri naše smene, nećemo da budemo svima drugima puki izgovor za plandovanje! Iako sam mu se obratio svom snagom svoje pisane reči, oholnik je prešao preko moje otvorene pretnje, neću reći da je zbog nipodaštavanja radnika prošao onako kako je prošao, ali ko može jamčiti da nije kažnjen i za to?
&
Prosjakinja i Sv. Francisko
Na uglu Kursuline i Njegoševe, u priručnoj uličnoj baštici sa zakržljalim biljem, posađenim po dužnosti (a koje po dužnosti isto tako bezvoljno i cveta), čuči prosjakinja, sitnija i ona od proseka, sa bebom umotanom u nekoliko marama: slobodnom rukom razdvaja mlada majka provijant od ambalaže i gomilicu plastičnih otpadaka odnosi u obližnju kantu za smeće, tako je, građanko! Ostaje još polovina kifle: iz retke, umalo ne rekoh proćelave trave, podiže je mlada majka i nakon kratkog predomišljanja baca ju malo dalje u travu, tako dakle, dajem ti da bi ti preteklo i da bi zagadila tu ionako ponesenu pa upuštenu zelenu površinu, čekaj, malo vajni ktitore, ako je onu plastiku uredno odnela do kante, mogla je o istom trošku da odnese i taj kifleni patrljak, nije ga bacila, nego ga je ostavila pticama, jedinom staležu koji zarađuje manje i od nje, uh, pozdravio me Sveti Franja, da ne kažem kao moj predsednik: Francisko!
