Kako neki ljudi znaju da se nešto dogodilo pre sedamnaest, a nešto drugo pre četiri i po godine? Ja bih bio zaboravio i godinu kad sam otišao u vojsku da se poslednji čin mog vojnog roka nije podudario sa bolešću mog vrhovnog komandanta (koji je, gle, bio komandant i mome ocu); bio sam stražar na Dunavu, nije mala počast kad ti povere najdužu evropsku reku, da ju ti nadzireš. Tamo sam, protivno PS-u, nosao majušni tranzistor, u jutra maglovita kao da su iz Seoba slušao sam izveštaje konzilijuma iz Ljubljane i instrumentalnu muziku na talasima budućeg Javnog servisa, rekao bih da je dosta narodnih pesama bilo snimljeno bez pevača baš za slučaj ako nekome iz CK dugoročnije pozli, e, pošto sam demobilisan dva meseca pre Maršalove smrti, znam da je reč o osamdesetoj godini, a na prijavnici u maloj požarevačkoj kasarni pojavio sam se nepunih godinu dana ranije, na Dan NDH, što slučajno znam da pada (još uvek) desetog aprila, nisam znao da vojsku služim u rodnom mestu budućeg šefa države (koji će mi u svome direktorskom stadijumu biti i komšija u Save Kovačevića, ja bejah u Lozničkoj, tada je najpoznatija žiteljka Požarevca bila Milena Pavlović Barili, doklen o Miri Marković nisam znao ništa, kao što nisam znao ni docnije, kad sam prekomandovan u Batajnicu, da stražarim na mestu buduće masovne grobnice). Ono čime sam hteo da otpočnem ovaj tekst, a što je povezano sa Kosovom (sve je za pravog Srbina povezano sa Kosovom), zbilo se pre četvrt veka. Svirao sam u „Dva jelena“ i čovečanstvo je bilo mnogo kompletnije nego danas, bili su živi Salko, Reuf, Ljupče, Tatljak, posle šihte u „Politikinoj“ štampariji došao bi Žare i otpevao Milioni zvezda blude, iz „Borbine“ zgrade došao bi Teša (Meca) sa džepovima deformisanim od sutrašnje štampe koju bi razdelio zainteresovanima, u punoj snazi, rumen i raspoložen bio je Voja Rus, Jelena se još nije bila razbolela i sa njenom se muzikalnom tercom ili sekstom moglo računati, na recepciji je radio Giška, kome smo bili zahvalni što nam u takozvani lovački salon šalje ponajbolje goste (potonji su u pradoba bili nenaoružani, pesme su poručivali iz glave, nisu morali da se iz mobilnog prisećaju šta najviše vole i šta bi voleli da čuju), prisutni su bili Vuja, njegov i moj kontraš Bole, Šane, Hadžija, Šole, Tuta, tja, mogao bih, da sam nadaren za istraživačko novinarstvo, ustanoviti i kad se desilo to sa Kosovom, tačnije sa Popovom „dijanom“, beše nekakav okrugao jubilej u karijeri gospođe Bakočević, tim dobrom je ansambl „Lole“ trebalo da sa operskom divom otpeva i odsvira pesmu Viju vetri, viju vali za koju sam napisao odgovarajući aranžmančić, gde ćemo da imamo probu, možemo u „Dva jelena“, gde smo se bili dobrano odomaćili („Tamburice“ su tamo držale i instrumente u posebnim lokerima dobijenim od uprave, Mirovo čelo odatle je bilo i ukradeno da bi bilo nađeno pred Terazijskom česmom: lopov se neprijatno iznenadio kad je umesto gitare ugledao tamburu sa četiri podebele žice i pužem malo manjim od onog sa kontrabasa, pa je plen sa indignacijom ostavio u blizini govornice sa koje će nam se napredni ljudi obraćati nakon 9. marta), moja ćerka je čula da idem u Skadarliju na probu sa operskom pevačicom i proudly rekla gostima da njen tata „svira sa Bakocevićkom u ‘Dva jelena’“, što će reći da je imala četiri ili tri godine, idemo dakle, napokon, na Kosovo, tj. na slučaj obijanja Popove „dijane“. In medias res!
Pre nego što će iz nje biti pokraden dragocen ribolovački pribor, imala je „dijana“ predistoriju, zovimo ju pretkosovskim ciklusom: došao nam pripit drug i kolega i ispričao da mu je celo jedno krilo na autu ulubljeno, ne seća se da li je sam lično to uradio, ili ga je neko na parkingu udesio, uglavnom je posle još jednog pića zadremao u takozvanom „flambeu“ ugostiteljskoj jedinici ispod našeg lovačkog salona. Kad smo završili šihtu, Sale i ja ga probudimo, krenemo sa njim Cetinjskom da vidimo „dijanu“ i procenimo štetu, kad, vlasnik se zaprepastio ugledavši oštećeni lim: pogledajte šta mi je neko uradio, pa to je bilo, kažemo, ti si nam ispričao, kad je bilo, šta lupetate, dok sam ja kod vas popio pivo neko me udario i pobegao, nije, Pope…
To je bilo pa prošlo, obijanje „dijane“ i krađa pribora lakomisleno ostavljenog u njoj desiće se koju godinicu docnije. Dolazi istovetni vlasnik opravljenog vozila u „Dva jelena“, dešperatan da dešperatniji ne može biti, obili mu kola i odneli ne znam koliko štapova, koliko mašinica, varalica, meredova… Nije bilo nijedne turneje da Reuf, Pop i Ljupče ne kupe neku šekspirovu mašinicu (genije dramskog zapleta ima tu čast da se po njemu zovu pecaroške mašinice u kojima najlon nema potrebe da se zaplete!) i znali smo da je šteta prilična, sažaljevali smo oštećenog u okv. naših mogućnosti, među gostima se zatekao njegov drug, tada novinar (koji postaće i ambassador! a činilo se da je RTB krov sveta!) koji mu je rekao: „Slušaj, Pope, mogu oni da ti obiju auto, mogu da odnesu štapove, mogu da pokradu udice, mašinice, ali znanje koje ti imaš, terene koje si ti upoznao… – ne može niko da ti uzme!“ Oštećeni je u početku primao reči utehe ne sluteći kakvo ga naravoučenije čeka, potom je prasnuo, ali ja držim da Srbija treba da se drži onako kako Pop nije smogao snage da se postavi nakon istorijskog gubitka njegovog vekovnog pribora: mogu Albanci, njihovi zaštitnici i mentori da nam uzmu Kosovo, ali čuvstva koja nas obuzimaju kad se ta reč čuje, uspomene koje mi imamo na Lazareve junake, pa na zadužbine naših feudalaca – to ne može niko da nam uzme!
