O ovom što čitate već sam ranije pisao, ali kako stoje stvari taj će se proces ponavljati dok ne postane žalostan običaj.
Državni revizor je pre nekoliko dana rekao da niko ne zna pouzdano koliko u Srbiji ima službenih automobila. Ova izjava u rangu mi je sa onom da se ne zna tačan broj zaposlenih u javnom sektoru, iako svi uredno primaju plate i uplaćuju im se doprinosi. A svaki građanin ima jedinstveni matični broj, te bi se to dalo lako urediti samo kada bi se svi podaci slivali na jedno mesto. Usput bi se rešilo i pitanje prijave boravka i birački spiskovi.
Ali, da se vratim na automobile.
Pre malo manje od godinu dana silno sam nahvalio novi sistem registracije (koja mi pada u julu, pa sam pisao na osnovu sopstvenog iskustva), jer konačno ceo proces završavamo na jednom mestu, takoreći u servisu za brze odgovore ili kako se sada popularno kaže „one stop shop“. Za pola sata (provereno) pregledaju vam kola, naplate takse i MUP-ov sistem obaveste o vašoj ispravnosti. Za taj posao ranije se odvajalo celo popodne, pod uslovom da nije gužva na MUP-ovom šalteru.
I tada sam se pitao šta se radi sa podacima o mom vozilu? Na registraciji mi proveravaju koješta, od starosti vozila i kubikaže do guma koje koristim, izduvnih gasova, kilometraže. Svi ti podaci bi uz dobar softver mogli da nam daju kompletnu sliku o našim automobilskim navikama. A u svakoj saobraćajnoj dozvoli stoji i podatak o tome ko je vlasnik vozila, pojedinac, privatna firma ili država. Uz malo truda taj bi se (padajući) meni mogao produžiti, kao što je Fejsbuk ovih dana omogućio da umesto proste podele na muškarce i žene možemo svoj pol definisati mnogo osetljivije (pedeset opcija!). Dakle, opštinski, gradski, republički automobil, službenički ili funkcionerski, hitna pomoć (teretna i obična), vatrogasac, recite sami. Svakako mora biti registrovan.
A onda bismo iz sistema jednim klikom dolazili do u točak tačne informacije o ukupnom broju službenih vozila u Srbiji. Finijom pretragom ulazilo bi se u „sitnija crevca“, da ne kažem u dubinu šare i miris jelkice. Da u Srbiji postoji bilo ko da se bavi istraživačkim novinarstvom, ovo bi bio jedan od prvih zahteva. Zamislite samo tekstove u kojima se porede starost i kvalitet vozila po opštinama u zavisnosti od toga ko je tamo na vlasti?
Toliko o našoj digitalnoj strategiji koja, ako mene pitate, pada na osnovnim logičkim testovima, tamo gde se sabiraju dvojke.
Ne da mi đavo mira pa bih da pomenem još nešto. Ovih dana, a zbog poplava, britanski programeri organizovali su se i prave aplikacije za mobilne telefone preko kojih se građanstvo informiše o najvažnijim stvarima u krizi. Od toga gde ići, a gde ne, do telefona koje treba zvati kada ste u problemu. Sve pod nadzorom vlade, odnosno njihovih službi za vanredne situacije. Slično aplikacijama naših tabloida, samo vam ne šalju alerte (obaveštenja) ko će biti ili ko je već uhapšen ili koju su pevačicu sinoć uhvatili bez gaćica, već nešto što se zaista tiče vašeg života.
Ukratko, imamo znanja, nemamo pameti.
