Ako bi čovek pokušao jednom jedinom rečju da opiše stanje duhova (i javnih poslova) u Zemljici između Drine i Timoka, teško da bi našao prikladniju reč od ove: dezorijentacija. Nekako, čini ti se da malo ko ovih dana liči na samog sebe, bar na onog (onu) sebe kojeg pamtimo po dobru: gledaš, slušaš i čitaš izvesne istaknute radne ljude & građan(k)e i lepo ti ne ide u glavu da su to zaista oni; da nije kakav opak slučaj krađe identiteta u pitanju?! Doduše, mora se reći po pravdi da čak ni neki koje pamtimo po zlu nekako više ne liče na sebe same, ili se bar vidljivo upinju da ne liče; e sad, da li zato što su se prodobrili (blago onima koji su u to poverovali, njihovo je carstvo nebesko – možda, tj. ako nisu u to poverovali iz sitnog ćara…) ili zato što više nemaju drugog izbora jer je doteralo cara do duvara, to je drugo pitanje. Zapravo – prvo. Ali ti je bolje da ga javno i glasno ne postavljaš, jer će se na tebe nadići svi drugari iz ovog novog tala, svo ono preogromnom većinom klijentelističko društvance raspoređeno po busijama od pokojne „nacionalne“ do ultramegapokojne „građanske“ Srbije. Koje su se ionako kanda „pomirile“, ili tako barem tvrdi Politika, a u mojoj se kući Politici verovalo odvajkada. Ako nijeste čitali: eno vam u Politici teksta o tome kako su se dojučerašnji ogorčeni protivnici „nacionalisti“ i „drugosrbijanci“ u neku ruku zbratimili, je li, valjda na tragu one Prokićeve da „treba podržati sadašnju vlast“ i njene novoangažovane vrtne patuljke (principijelnu, to jest, koaliciju Nikolić-Dačić-Dinkić-Vučić-Pešić). Kome nije gadno, neka blene u to, imaće se čemu čuditi. Ja nerado gledam, ali bogme dobro pamtim, jer znam da neće proći baš mnogo vremena, a krenuće ljigave i sluzave vađevine u stilu „ma nisam ja, majke mi, ma gde bih ja…“ E, tome pamćenje služi: da im to ne prođe.
Ali, uf, uvaženi čitaoče, ne znam šta mi bi, ja zapravo danas uopšte nisam hteo da divanimo o tome; govorili smo, i bojim se da ćemo imati još mnogo povoda da govorimo o tom nedostojnom i bljutavom razblićkavanju morala i javne pameti u postdemokratskoj Srbiji. Ako budemo imali gde, naravno. Za današnju priču su mi zanimljvijiji oni koji se nalaze na drugoj strani, tj. jasno i glasno izvan te „politike novog konsenzusa (novozagrljenih zombija „prve“ i „druge“ Srbije)“, tačnije oni koji su ostali desno od nje. I koji su ovih dana zdravo mnogo besni, najviše zbog „uspostavljanja granice Srbije i Kosova“ (do sada je kao nije bilo, mo’š misliti!) i tome sličnog. To su ovi što ovih dana paradiraju ulicama i savacentrima kričeći DA Kosovu i NE Evropskoj uniji, ili tako već nešto, na osnovu čega bi neupućeni posmatrač pomislio da je Srbija nekakva atraktivna udavača koju su istovremeno snubila dva nadobudna prosca, pa je na njoj sada da izabere. Eh, kaćiperka jedna… Osim što ništa od toga nije tačno, i nikakvog stvarnog izbora između „Kosova“ i „Evrope“ nema, nego ima samo branja kože na šiljak i spasavanja fronclavih ostataka zemlje, društva, teritorije, ekonomije… Pa dobro, ali opet, Pančiću, zar ne znamo sve to odavno, sav taj otužni repertoar naših kafansko-maroderskih patrijota i profesionalnih davalaca tuđe krvi i Nedavalaca Kosova? I zar nas ti igrači još ičime mogu iznenaditi? Pa, priznajem da nas iznenaditi ne mogu, ali nas mogu barem zabaviti u ovom našem jadu. Evo i kako…
Ima u Novom Sadu jedan novi bulevar, „probijen“ u vreme nenarodne demokratske vlasti, a zove se Bulevar Evrope. Ne znam ko mu beše kumašin, možda onaj isti genije koji je zarotirao Džona Lenona u grobu tako što je tom zakletom levičaru „dao“ ime ulice prethodno oduzeto španskom borcu (!) Blagoju Paroviću… Kako god, to je ime bulevara, ako mene pitate, pomalo nadobudno i kičasto jer u njemu ima nečega od one pompezne pretencioznosti koja odbija bolji ukus, ali opet, ne i suštinski sporno, ponajmanje etički, jer zašto bi zaboga neki kontinent bio sporan da se po njemu nazove neka ulica, naročito ako se još radi o našem rodnom i zavičajnom kontinentu?! Međutim, šta? Ovih dana saznajemo (iz Dnevnika) da je novosadski odbor DSS-a pokrenuo inicijativu da se Bulevar Evrope preimenuje u Bulevar patrijarha Pavla. Obrazloženje nije dato, ili ga bar nema u novinama, a ja baš gorim od želje da ga čujem! Mislim, šta je to taj siroti poluotok azijskog kontinenta skrivio novosadskom odboru DSS-a lično, pa da se upinje da ga debulevarizuje?! Jedino što mi izgleda blizu pameti (ispravljam se: nije uopšte blizu pameti, ali je vrlo blizu karakteristično DSS-ovskog rezona) jeste da je „Evropa“ onaj simbolički Neprijatelj koji „nam uzima Kosovo“, a prethodno „nas je bombardovao“ i ko zna šta nam je još činio i čini, pa zato ima da ga simbolički proteramo iz naših varoši. I još da „njegov“ bulevar darujemo uspomeni na skromnog monaha Gojka Stojčevića, koji u ovoj DSS-ovskoj uobrazilji figuriše kao simbol opozitnog-od-evropskog; mora da je Risto Radović ponosan na novosadske „anti-evroslinavce“.
Dobro, poznato je da je DSS protivnik ulaska Srbije u Evropsku uniju, ali novosadski se široki sokak ne zove Bulevar Evropske unije, nego Evrope, tako da nije baš prejasno o čemu se radi; ili je, naprotiv, to jasno, a nije jasno samo na čemu su ti ljudi?! I da li je ta supstanca legalna?
Slučaj po sebi, dakako, nije osobito značajan, pre spada u domen simboličkih bizarnosti, mada opet – ne treba zaboraviti da je taj isti DSS deo vlasti u Novom Sadu. On je, međutim, takođe i patetičan simptom one iste dezorijentacije koja je ovde postala tako sveopšta pojava, prava pandemija. I evo kakav je bilans: vlast i njeni baštenski patuljci ispiraju nam mozak ručno praveći nas budalama; njeni, pak, „patriotski“ protivnici odlučuju se za mnogo direktniji pristup, pa od samih sebe prave budale. I ti se sad tu snađi, plivaj ne dodirujući ni jedne ni druge, gledaj da časno i razumno preživiš… Ili to, ili lepo priznaj poraz pa se uhvati u kolo s njima: nije to tako teško, boli samo u početku, posle se navikneš, je ‘l da?
