Jedva sam dočekao da u komšijskom dućanu kupim „Večernje novosti“ koje su najavile specijalni dodatak „Bonton za svakoga“ (bolje bi bilo „svakog“, ali da ne sitničarimo). Biće da je to neka nostalgija: kao dete imao sam u rukama neke predratne (pre „onog rata“) bontone, a i moja gospođa majka bila je tome jako vična, kao ozbiljna predratna učiteljica, pa nastavnica u Domaćičkoj školi; prvo u Futogu, pa u Bavaništu (to su bile ozbiljne škole, molim da primetite). Ti stari bontoni bile su uglavnom raskupusane jevtine brošure u rangu „literature za sluškinje“, ali je neko imao interesa da ih objavljuje, a neko potrebu da ih kupuje. Nažalost, imena autora i autorki izmiču mi (ni u ovom najnovijem iz „Novosti“ nije naveden autor). Nije to bilo bez neke.
Naime, priručnici za (a ne „o“, ako Boga znate) lepo ponašanje proizvod su ukorenjivanja građanske (Antoniću: ostav!) kulture u srednjoevropskim i još zabitijim društvima u „tranziciji“ iz agrarno-zadružnog u industrijsko (kakvo-takvo) društvo. Dakle, od seljaka ka građanima. Nisu ni sami građani bili daleko od seljaka: sve sami skorojevići, kruhoborci, les nouveaux riches koji su gledali u plemićko-feudalne klase kao u uzor finoće, naročito u habzburškim zemljama, odakle nam svi ti bontoni i stižu. Ti priručnici jesu bili neophodni pokondirenim tikvama i gospođama ministarkama (da ne idemo dalje od Sterije i Nušića, a mogli bismo): „miko fo“ (comme il faut, u originalu); „pod muss“ u agramerskom dijalektu itd. Tako se polako, sa protokom kapitala i prvobitnom akumulacijom u raznim glembajevskim i nikolajevićevskim džepovima i saldokontima, stiglo i do „finoće“ koja da se ima izraziti kroz „bonton“. Krleža i još neki imali su šta da kažu na te teme, ali pustimo to sad.
Kad sam, dakle, u tom dućanu uzeo u ruke „Bonton za svakoga“, glasno sam pročitao podnaslov: „Kako biti moderan a vaspitan“ (fali zapeta ispred „a“, ali sad…). Komšija prodavac smesta je komentarisao: „Nikako, nema šanse.“ Po njegovom mišljenju, naime, modernost i vaspitanje uzajamno se isključuju; takvo mu je, kaže, gorko životno iskustvo. Onda smo se malo jadali zbog učenika obližnje srednje škole koji ambalažu od svoje „brze hrane“ bacaju po ulici, a kad ja to skupljam i nosim do kontejnera, oni me gledaju i ništa im nije čudno. Dobro.
Kod kuće sam pažljivo pročitao taj „Bonton za svakoga“, baš me je zanimalo. Ispalo je da je to tek drugi nastavak; sledi još, zaključno sa „Pravoslavnim bontonom“, koji jedva čekam da vidim; sve mi se nešto javlja da je taj najpotrebniji, s obzirom na nagli porast novopečenih, novokrštenih i novovenčanih „pravoslavaca“ kojima nije baš najjasnije da o čemu je tu reč i koji ne umeju da broje do deset (Božjih zapovesti, mislim). Taj bonton iz „Novosti“ („Dobar domaćin“ se zove dotični nastavak) u stvari je neka vrsta podsetnika za šefa protokola u nekoj ambasadi (i za njegove goste). Zašto bi inače tamo bilo naglašeno da se gosti pozivaju „usmeno ili telefonom“ ako su bliski prijatelji i rodbina, a „pismeno“, ako nisu? Ko još osim ambasada šalje pismene pozivnice na večeru? Sve mi se nešto čini da je neko ovaj bonton prepisao odnekud. Sve ostalo je rutina koja se uči kod kuće: sedi pravo, nemoj da srčeš i podriguješ, na ribu udaraj nožem za ribu, gledaj domaćicu, ne sipaj supu dvaput (a zašto ne?), pokrij gubicu dok čačkaš zube, ne briši hlebom tanjir (a zašto?!); itd.
Moja gospođa majka uterala mi je to putem austrougarskog K.u.K drila još davno, a – verujem – i druge majke mojim savremenicima. Ali, izgleda da je došlo vreme da se bonton uteruje iznova: nove klase treba naučiti da se ne pušta dugi nokat na malom prstu; da se valja kupati (voda nije skupa, vapije već vek i po Zmaj-Jova); da se čačkalica ne nosi u zubima; da se ne srče na sav glas; da se batak ne glođe u gostima (naročito kod finih ljudi), pa makar vam se srce cepalo; da se cigareta ne gasi u tanjiru s hranom ili u šoljici od kafe; da se domaćica ne štipa za dupe i da se ne blene u dekolte gošćama; itd. Ova naša nova bogataška i politička klasa, odrasla i vaspitana po surčinima i zemunima (ovo su bile metafore, bez uvrede), koja živi od nedostatka dokaza i ne želi da je se pita za prvi, osamnaesti i dvadeset i sedmi milion, očito je potrebita tih nekih šlifovanja i adaptacije na ono što misli da bi moglo biti uljudno u današnje vreme. Bez kajli i utoka (vidljivih), molim; pustite sad film Scarface; to više nije u modi, mada je bilo decenijama. U modi je bonton.
Tu reč – bonton – leksikografi (uzgred) pogrešno navode kao francusku („bon“ plus „ton“). Francuzi bonton zovu mnogo lepše: savoir vivre, kao i mnogi koji govore engleski: znati živeti. Krležina enciklopedija (ELZ) „bonton“ definiše kao „uljudno vladanje“ i dodaje da je „učtivost postala nužan faktor u komunikaciji među ljudima“. Tu se citira Žuber: „Ko nije učtiv, nije ljudsko biće.“ Ali, o tome smo već pisali.
Nije da će objavljivanje raznih „bontona“ u tiražnim novinama nešto mnogo pomoći, ali je za pohvalu – sve i ako samo malo pomogne, pod uslovom da oni kojima treba uopšte to čitaju, u šta nismo sigurni. Važno je da je neko – pa makar i „Novosti“ – osetio potrebu da neki bonton objavi, pa čak i iz banalnih razloga povećanja prodaje.
Možda neko i pročita.
