Bitefa će biti, a otvara ga predstava KPGT-a Ljuše Ristića

Iako je šest od sedam planiranih predstava otkazalo učešće, ovogodišnje 59. izdanje ipak će biti održano  od 13. do 20. septembra kao što je i planirano, i to sa novom selekcijom –  javljeno je 1. septembra.

Spasoje Ž. Milovanović selektor novog kao i prethodnog programa, opet je izabrao sedam predstava. Zadržao je i stari slogan – „Usudi se da saznaš“.

Iz prethodne verzije ostala je još samo  predstava – Crno zlato Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Olivera Frljića. Sve ostalo je novo.

Okolnosti

Spasoje Ž. Milovanović je izabrao predstave iz Bugarske, Moldavije, Gruzije, Turske, Tunisa i Srbije  i predstavu iz Rusije za Prateći program Festivala.

U reči selektora objasnio je da se „selekcija oblikovala u okolnostima u kojima je i samo održavanje festivala postalo predmet javnog i političkog preispitivanja. Zato ova selekcija ne polazi od unapred zadate teme, poetike ili stava. Različite predstave povezuje pre svega spremnost da složenost sveta ne zamene jednostavnim odgovorom i pripremljenim objašnjenjem“.

Mletački trgovac predstava KPGT-a čiji je do nedavno direktor bio Ljubiša Ristić, otvoriće 59. Bitef u „Ateljeu 212“, čiji je od skora v.d. direktor Ljubiša Ristić.

Selektor je o ovoj predstavi napisao da reditelj Strahinja Padežanin „radnju smešta u Veneciju 1938. godine, u trenutak kada fašistički režim u Italiji rasnim zakonima Jevrejima oduzima državljanstvo, pravo na javnu službu i mešovite brakove – sve u ime homogenosti koju je režim predstavljao kao odbranu nacije. Ali predstava ne govori samo o istoriji. Govori o tome kako nastaje neprijatelj. Šajlok je stranac u zajednici kojoj pripada. Njegova različitost nije samo činjenica njegovog porekla i vere. Ona postaje razlog zbog kojeg ga većina može ponižavati, izdvajati i određivati. A onda, kada on uzvrati, društvo se suočava sa posledicama sopstvenog nasilja. Nije teško osuditi čoveka koji traži funtu mesa. Mnogo je teže sagledati svet u kojem je takav zahtev postao moguć“.

Više verzija društva

Zatim slede predstave:

lbion Majka Bartleta, u režiji Zafira Radjaba i produkciji Pozorišta mladih „Nikolaj Binev“ iz Sofije (Bugarska), otvara drugačije pitanje.  Šta znači pokušati vratiti ono što je prošlo, i šta se događa kada želja za povratkom iz privatnog sećanja preraste u širu društvenu potrebu?

Kišinjev noću Mihaja Fusua, u produkciji kišinjevskog Teatrul Fără Nume – Teatra bez imena (Moldavija), dokumentarna je predstava nastala iz stvarnih priča stanovnika grada – taksista, recepcionera, lekara, radnika noćnih klubova, plesačica, bivših zavisnika… Fusu od tih priča pravi predstavu u kojoj se granica između dokumenta i pozorišta stalno pomera. Grad ovde nije kulisa nego dramski lik – jedna sudbina prelazi u drugu, jedno iskustvo otvara sledeće, i Kišinjev se pred nama pojavljuje kao mnoštvo različitih gradova, kao društvo koje nema samo jednu verziju sebe.

Foto: Promo/Goga Chanadiri

U Stalkeru Avtandila Varsimašvilija, produkcija Tbilisijskog teatarskog centra Liberty Theatre (Gruzija), putovanje vodi u sasvim drugi prostor. Predstava polazi od istoimenog filma Andreja Tarkovskog, ali nije njegova ilustracija, već samostalno pozorišno istraživanje. Varsimašvili svet Tarkovskog koristi kao polazište za promišljanje vere, sumnje i granica ljudskog saznanja, u vremenu u kojem su se granice između istine i laži toliko zamutile da ih je sve teže razaznati.

Zakon i pojedinac

Crno zlato Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta (Srbija), otvara prostor porodice. Frljić primenjeni  mehanizam naziva „tragičkim neznanjem“. Političko se ovde ne dešava samo na ulici i u parlamentu, već i za kuhinjskim stolom, u rečima koje su izgovorene i onima koje su prećutane. Identitet nije nešto čvrsto i jednom zauvek određeno.

Sofoklova Antigona, u produkciji pozorišta Karma Sahne iz Samsuna (Turska) i režiji Hakana Alkana, vraća nas jednom od najstarijih sukoba evropskog pozorišta: pojedincu protiv zakona, savesti protiv naredbe, porodici protiv države. Alkan ovu staru tragediju postavlja u prostor u kojem se pitanje zakona neposredno sudara sa pitanjem odgovornosti pojedinca.

Foto: Promo/ Cimen Ekin Alkan

Odbegle Vafe Tabubi, u produkciji Nacionalnog teatra Tunisa (Tunis), predstava je o ljudima koji čekaju – čekaju da pobegnu, da se nešto promeni, da život krene dalje. Ali čekanje ovde nije praznina između dva događaja. Ono postaje samo događaj. Čekanje na taj način izrasta u novu vrstu zatvora.

Dobar kraj

U pratećem programu, Russian Blues Sofije Gorlove i Antona Šmakova otvara pitanje susreta različitih individualnosti i mogućnosti da se u zajedničkom prostoru pronađu bliskost, sloboda i pripadanje. Polazeći iz iskustva Rusije i Urala, predstava ta pitanja prevodi u univerzalnu priču o odnosu prema drugom i potrazi za mestom koje možemo nazvati domom.

Osim u već pomenutom „Ateljeu 212“, predstave će biti prikazane i u Narodnom pozorištu, Bitef teatru, Pozorištu na Terazijama i u Beogradskom dramskom pozorištu.

Reklo bi se – sve je dobro što se dobro svrši. Jer, činjenica da posle svega što mu se desilo, osim otkazivanja šest predstava bio je tu i mali budžet i negativan stav javnosti, 59. Bitef nije otkazan je dobar kraj.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!