Gotovo svaka Expo izložba organizovana u iole demokratskom društvu imala je i svoju „No Expo“ stranu. Od Osake 1970, preko Vankuvera 1986, Hanovera 2000. i Milana 2015, do Osake 2025 – pitanja ostaju slična, menjaju se samo kulise. A Beogradu je, izgleda, zapala kulisa u obliku krastavca
Beogradski umetnik Andrej Josifovski Pijanista odbio je poziv da učestvuje u projektu uređenja paviljona Somalije na Expo 2027. Svoj stav izrazio je umetničkom intervencijom: lepljivom trakom zalepio je krastavac na fasadu sedišta Expo 2027 i delo nazvao „Nemoguća saradnja“.
On je u pismu Expo komesaru Somalije objasnio da ne može da učestvuje u izložbi koju povezuje sa korupcijom, netransparentnim trošenjem javnog novca i nameštanjem poslova kompanijama bliskim vlastima.
Andrej Josifovski Pijanista tako se, možda i neplanirano, priključio mnogo dužoj globalnoj tradiciji umetničkog i građanskog otpora svetskim izložbama.
Gotovo svaka Expo izložba organizovana u iole demokratskom društvu, ovde, naravno, ne računamo Dubai i Kazahstan, imala je i svoju „No Expo“ stranu: umetnike, arhitekte, studente, aktiviste i kulturne kolektive koji su preispitivali njen smisao, troškove, odnos prema gradu, radnicima i javnom prostoru. Nekada su to bile demonstracije, nekada alternativni festivali, a nekada umetničke intervencije koje su ostale zapamćene gotovo koliko i sama izložba.
Najpoznatiji savremeni primer svakako je Milano 2015.
Pokret „No Expo“ nastao je praktično paralelno sa kandidaturom Milana i razvijao se gotovo osam godina. Nije okupljao samo klasične političke aktiviste, već čitavu mrežu studentskih, kulturnih, urbanističkih i društvenih kolektiva. Njihove teme bile su veoma slične onima koje se danas mogu čuti u Srbiji: cena projekta, način korišćenja javnog novca, velike građevinske investicije, privatni interesi i pitanje kome taj veliki događaj zapravo služi.
Kulturna scena bila je važan deo tog ekosistema. Nastajale su publikacije, debate, izložbe i performansi, a pojedini kolektivi koristili su upravo Expo kao materijal za kritiku spektakla, konzumerizma i načina na koji grad koristi kulturu kao instrument sopstvenog brendiranja.
Vrhunac protesta dogodio se 1. maja 2015, na dan otvaranja Expo-a, kada su desetine hiljada ljudi izašle na ulice Milana. Mirni deo protesta ostao je u senci nasilja dela demonstranata i sukoba sa policijom, što je na kraju značajno oslabilo sam pokret.
Ali „No Expo“ je ostao deo političke i kulturne istorije Milana.
Još zanimljiviji primer dolazi iz Japana.
Tokom Expo 1970 u Osaki nastao je Hanpaku – Anti-Expo, svojevrsna kontramanifestacija u Osaka Castle Parku. Više od 200 organizacija učestvovalo je u petodnevnom programu koji je kombinovao političke debate, izložbe, pozorište i folk muziku. Prema materijalima gradskog muzeja u Suiti, kroz Hanpaku je prošlo više od 60.000 ljudi.
Najdramatičniji performans, međutim, dogodio se na samom simbolu Expo-a.
Dvadesetpetogodišnji Hideo Sato popeo se 26. aprila 1970. u „oko“ monumentalne Kule Sunca umetnika Taroa Okamota. Sa crvenom kacigom i porukama protiv Expo-a, ostao je tamo gotovo nedelju dana. Jedan od najprepoznatljivijih umetničkih objekata manifestacije tako je privremeno pretvoren u pozornicu protesta protiv same izložbe.
Posebno je zanimljiva reakcija autora Kule, legendarnog avangardnog umetnika Taroa Okamota. Umesto da protest doživi samo kao vandalizam nad svojim delom, prema kasnijim svedočenjima pozdravio je činjenicu da je njegova kula dobila novo, neočekivano značenje i praktično pozvao demonstranta da bude još vidljiviji.
Pola veka kasnije, pred Expo 2025, Osaka je ponovo dobila anti-Expo pokrete. Građanske inicijative tražile su obustavljanje projekta zbog rasta troškova, javnog finansiranja, uslova rada i povezivanja razvoja ostrva Yumeshima sa budućim kazino-resortom. Zvanični dokumenti prefekture beleže i formalne zahteve za otkazivanje Expo-a.
Drugim rečima: čak je i Osaka dva puta, u razmaku od 55 godina, dobila svoju Expo kontrakulturu.
Expo 86 u Vankuveru otvorio je drugačije pitanje – šta veliki događaj radi ljudima koji već žive na prostoru koji grad želi da „ulepša“.
Uoči izložbe došlo je do iseljavanja stanovnika jeftinih hotela i smeštaja u Downtown Eastsideu. Akademske analize procenjuju da je neposredno ili posredno raseljeno između 500 i 850 ljudi.
Odgovor je stigao i iz kulture.
Kanadski pank bend D.O.A. učestvovao je u projektu podrške iseljenim stanovnicima, a organizovan je i veliki benefit koncert na kojem su, između ostalih, nastupili Pete Seeger i Arlo Guthrie. Deo lokalne kulturne scene otvoreno je raspravljao da li umetnici uopšte treba da učestvuju na Expo-u, uz ideje o kulturnom bojkotu i organizovanju „counter-faira“.
Ni nemački Expo 2000 u Hanoveru nije prošao bez snažnog otpora.
Protivnici su ga opisivali kao globalnu reklamnu predstavu korporativne vizije budućnosti, a protivljenje projektu bilo je toliko ozbiljno da je Hanover još 1992. organizovao izjašnjavanje građana. Rezultat je bio gotovo podeljen grad: 51,5 odsto za Expo, 48,5 odsto protiv.
Britanski umetnik Jeremy Deller izabrao je drugačiji metod. Njegov rad Has the World Changed, or Have I Changed? nastao je tako što je čoveka obučenog kao klovn poslao da luta kroz futuristički Expo 2000. Fotografije apsurdnog lika među grandioznim vizijama budućnosti postale su umetnički komentar samog spektakla.
Umetnici pitaju šta se nalazi iza spektakla. Aktivisti pitaju koliko spektakl košta. Arhitekte pitaju šta ostaje gradu kada se reflektori ugase. Građani pitaju ko donosi odluke i ko ih plaća.
Od Osake 1970, preko Vankuvera 1986, Hanovera 2000. i Milana 2015, do Osake 2025 – pitanja ostaju ista, menjaju se samo kulise.
A Beogradu je, izgleda, zapala kulisa u obliku krastavca.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
Pad Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi je rezultat pritisaka na Univerzitet i uslova u kojima se odvija naučni rad, kaže dekan beogradskog Poljoprivrednog fakulteta Vladan Bogdanović
Uprkos milijardama dinara javnog novca uloženog u zbrinjavanje napuštenih životinja, mnogi psi ne dočekaju udomljavanje zbog loših uslova u prihvatilištima. Zbog korupcije i nedostatka jasne strategije ovaj problem nikako da se reši
Napadi na imovinu tužilaca su i napadi na same tužioce i njihove porodice, što ukazuje na eskalaciju ugrožavanja bezbednosti javnih tužilaca i pokušaja uticaja na njihov rad i postupanje u predmetima
„Novinari naših medija sumnjaju da se stvari ovde neće zaustaviti, te da će se nastaviti sa smenama urednika, a u nameri da se preostali nezavisni i profesionalni mediji upodobe u skladu sa željama aktuelnog režima“, poručili su sindikati
Elektroprivreda Srbije je saopštila da je stradao radnik Ž. N.
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
