Izbore ćemo u 2026. sigurno videti.
Možda to neće biti oni koje su toliko tražili studenti na čelu, i za njima masovno nezadovoljni građani. One glavne, parlamentarne izbore, koje je, pre pobune naroda, vlast svako malo priređivala. Sada, kada ih građani traže – režim će na sve načine pokušati da odradi ceo mandat. Za skoro 14 godina na vlasti, to bi im bio tek drugi put.
Neke izbore, i to važne, Srbija će u 2026. ipak dobiti. Slede lokalne kampanje u Aranđelovcu, Boru, Bajinoj Bašti, Kladovu, Knjaževcu, Kuli, kao i Lučanima, Majdanpeku, Smederevskoj Palanci i Sevojnu.
„Naredne godine nam dolaze redovni izbori u deset opština“, govori za „Vreme“ o političkim očekivanjima za godinu posle neverovatne 2025, Ivan Stanojević, docent na Fakultetu poitičkih nauka u Beogradu. „Ukoliko ti izbori budu raspisani, režim neće moći da ‘pokrije’ sve opštine, kao što je to bio slučaj ove godine, kada su izbori bili raspirivani u samo tri opštine u isto vreme.“
Docent FPN-a misli da vlast više nema energije i potencijala da napravi bilo kakav značajan preokret i da jedino što može jeste da produbi patnju pobunjenog naroda, ali to neće još dugo trajati.
„Zato je važno da ljudi budu pozitivni, solidarni, konstruktivni i spremni na osvajanje slobode“, dodaje.
Dok Stanojević veruje da nas od januara čeka „godina nastavka demokratskog sazrevanja naroda u Srbiji“, kao i „period nastavka urušavanja režima zla“, Jelena Cupać, istraživačica Berlinskog centra za društvene nauke WZB, za „Vreme“ predviđa godinu u kojoj će se studenti, koji i dalje uživaju visok stepen poverenja, najviše baviti pripremom za izbore.
Vlast će, misli ona, „politikom permanentne krize pokušavati da iscrpljuje ljude kroz svakodnevne mikrosukobe“.
Svaka slobodna opština znači
Stanojević objašnjava da će „oslobođenje makar jedne opštine značajno ubrzati stvari“.
„Pobunjeni narod će shvatiti da borba daje rezultate i da su konačna pobeda i sloboda blizu, što će mu dati vetar u leđa. S druge strane, ljudi koji podržavaju režim zla će uprkos propagandi režima početi da shvataju da je gotovo. Zato me ne bi čudilo da izbori ne budu održani, posebno parlamentarni izbori kojima još ne dolazi rok“, misli on.
Docent FPN-a misli da, to što su redovni parlamentarni izbori na planu tek novembra 2027. godine ne treba da uzimati zdravo za gotovo, već da se treba nadati bržim izborima, kao civilizovanom i institucionalnom putu za izlazak zemlje iz krize i mirnu smenu vlasti.
„Tokom trinaest godina režima zla, izbori su postali samo ljuštura i fasada. Odavno nisu ni slobodni, ni pošteni. Mediji sa nacionalnim frekvencijama, a skoro i svi ostali, su uzurpirani“, govori Stanojević.
„Ipak, ni u takvim okolnostima, režim više ne može da pobedi. Na lokalnim izborima 2025. godine su otimali vlast mimo izborne volje građana i pravosnažnih odluka sudske vlasti. To su morali da rade u opštinama koja su ranije bila njihova sigurna uporišta. Izbore za mesne zajednice u Vojvodini su izbegli da raspišu.“
Problemi stručnjaka za polikrize
Jelena Cupać, istraživačica iz Berlina, misli da će raspisivanje „velikih“, odnosno parlamentarnih izbora, zavisiti pre svega od Vučićeve političke kalkulacije, a znatno manje od unutrašnjih zahteva ili spoljašnjih pritisaka.
„Odluka o izlasku na izbore za njega podrazumeva složenu kalkulaciju u okolnostima polikrize (istovremenih pritisaka spolja i iznutra) u kojoj se njegov režim trenutno nalazi“, govori Cupać za „Vreme“.
„Podrška Vučiću je u padu, a ključno pitanje za njega jeste da li se taj pad može zaustaviti i stabilizovati, odnosno da li je Vučić može da konsolidujei biračko telo na određenom nivou, kroz već provereni narativ unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. I da sa takvom, umanjenom, ali disciplinovanom podrškom, ipak dobije izbore.“
Istovremeno, Vučić je svestan da bi izbori u ovom trenutku gotovo sigurno značili bolju organizaciju opozicione scene, kako političkih stranaka tako i studentskog pokreta. Ipak, politikološkinja misli da bi izbori u postojećoj klimi vrlo verovatno postali „katalizator nasilja, nalik onom kojem smo svedočili na više prethodnih lokalnih izbora“.
„Tolerancija javnosti prema različitim oblicima izbornih manipulacija danas je znatno niža nego ranije, a na republičkom nivou takvu eskalaciju režim bi teško mogao da kontroliše. U tom slučaju, izbori bi mogli prerasti u događaj koji ozbiljno dovodi u pitanje sam opstanak vlasti“, dodaje Cupać.
S obzirom na to da nije Vučićev manir da raspisuje izbore u trenutku kada postoji realan rizik od poraza, ona veruje da će on njihovo raspisivanje gurati do zakonski poslednjeg trenutka, u očekivanju povoljnije političke klime po sebe, poput sukoba u opozicionom delu javnosti i manjih pritisaka iz inostranstva.
„Ukoliko, ipak, odluči da izbore raspiše ranije, to bi moglo biti shvaćeno kao signal da je spreman da nekome drugom prepusti ‘vruć krompir’ što je Srbija danas“, misli Cupać.
Šta možemo da očekujemo od studenata
Ivan Stanojević očekuje rutinski nastavak studentske borbe. Studentski pokret je ubedljivo dominantan politički akter u zemlji i ima stabilnu podršku svih slojeva društva, ali i potencijal rasta te podrške, uveren je on.
„Studenti vredno rade na usaglašavanju izborne liste i sastavljanju programa sa najvećim stručnjacima koje ova zemlja ima. Pored toga, akcijama „student u svakom selu“ i kampanjama „od vrata do vrata“ dopiru do ljudi koji su još uvek u medijskom mraku i pod propagandnom kontrolom režima“, kaže on.
Naposletku, dodaje docent, demografija, a sa njom i protok vremena idu na korist studentskom pokretu. Srednjoškolci koji su oduševljeni studentskom borbom postaju punoletni, dobijaju pravo glasa i upisuju fakultete. S druge strane, prosečni glasač režima je penzioner, a toj društvenoj grupi protok vremena ne ide u prilog.
I Cupać misli da će studentima samo izbori biti u mislima i kako da se naprave što normalniji uslovi u kojima će cela Srbija glasati. Veruje da će se fokus studentskog pokreta sve više pomerati ka pripremama za te izbore. To podrazumeva čitav niz aktivnosti: od pritisaka da se izbori uopšte raspišu, preko formiranja studentske liste, do terenske kampanje, rada „od vrata do vrata“ i obuke izbornih kontrolora“, kaže istraživačica.
„U tom smislu, verovatno ćemo svedočiti smanjenju intenziteta protestnih aktivnosti, ali ne i njihovom potpunom nestanku. Protesti ostaju u rezervi, kao mehanizam koji se može aktivirati ukoliko neki događaj bude zahtevao masovni izlazak na ulice“, dodaje.
Problemi izvana
Režimu polako dolazi na naplatu i dvolična međunarodna politika, koja je obeležila i trajno ozledila zemlju u 2025. godine. Vučićeva „prijateljstva“ najbolje su se pokazala na primeru Naftne industrije Srbije, jer je zemlja završila ugrožena od Rusije, koju decenijama unazad brani i odbija da joj uvede sankcije. Odnosi sa Amerikom su najgori u poslednjih nekoliko godina, jer je Srbija dobila najviše moguće carine u regionu, a put ka EU je vlast sama stopirala – potpunom nezainteresovanošću.
„Oni su Srbiju ponovo poveli u izolaciju i pod sankcije, kao i kada su prethodni put bili na vlasti krajem devedesetih“, govori Ivan Stanojević. „Pored frontova na kojima se bori protiv omladine, obrazovnog sistema, kulture, nezavisnih medija, pravosuđa, civilnog sektora i poljoprivrednika, režim sada ima otvorene frontove ka Briselu i Vašingtonu, a reklo bi se i prema Moskvi.“
U tim okolnostima, dodaje on, racionalni akter bi pokušao da napravi dogovor ili kompromis kojim bi smanjio broj i nivo neprijateljstava. Međutim, racionalni akter ne bi ni dospeo u ovakvu situaciju.
Iako može delovati da bi takvi spoljašnji pritisci mogli ubrzati pad režima, oni mogu proizvesti i suprotan efekat, podseća Jelena Cupać. Ne nužno kroz rast podrške Vučiću, već kroz zaustavljanje njenog daljeg osipanja i privremenu konsolidaciju vlasti, budući da mu se otvara mogućnost da spoljne aktere još snažnije predstavi kao neprijateljske sile, a sebe kao spasitelja, u maniru koji podseća na Slobodana Miloševića.
„Važno je, međutim, naglasiti da ti pritisci na Srbiju neće proisteći iz toga što je Srbija sama po sebi u fokusu, već su pre odjeci globalnih geostrateških pregrupisavanja i unutrašnjopolitičkih pomeranja, ponajviše u SAD i zemljama Evropske unije“, misli Cupać.
„Tu mislim, pre svega, na jačanje desnice, kao i na već prisutne autoritarne i, možemo slobodno reći, fašističke tendencije u tim društvima. Ta pomeranja se u Srbiji često previđaju, nedovoljno razumeju ili pogrešno tumače, što znači da se s njima neće lako nositi ni neka buduća, pro-demokratska politička opcija, ukoliko dođe do smene vlasti.“
Šta će uraditi podanici
Važno pitanje za Stanojevića jeste – da li će se pojedinci u vrhu režima ponašati racionalno za sebe ili za režim?
„Da li će slepo pratiti vođu koji vuče zemlju, sebe i njih u provaliju ili će tražiti racionalno rešenje? Ta rešenja mogu da budu beg iz zemlje, saradnja sa tužilaštvom ili neki drugim eksternim akterom, i naposletku nekakav pokušaj stvaranja koalicije unutar režima koja bi imala za cilj da sačuva deo privilegija ukoliko iznutra doprinese padu režima ili smeni vrhuške. Svaki od ovakvih poteza bi ubrzao rušenje i pad režima“, pominje on.
Za svaki od ovih poteza postoje primeri iz prakse pada nedemokratskih režima. Ostaje samo da vidimo kako će razmišljati i postupiti pojedinci unutar sistema.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
