„Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pozvao je na debatu pred svim kamerama predstavnike studentsko-blokaderskog pokreta”, glasi informacija iz Predsedništva Srbije. Poziv je neiskren, ali, vredan analize. U četiri minuta, koliko traje Vučićevo obraćanje, predstavljeno kao pružanje ruke pomirenja, on je ipak uspeo da saspe sasvim dovoljno otrova, da mu studenti poruče: „Raspiši izbore! Nemamo o čemu drugom da pričamo.”
Pogledajmo zato najotrovnije delove Vučićevog obraćanja.
Ko je šta maskirao
„Već devet meseci traju demonstracije širom naše zemlje. Deo ljudi hoće promene. Najpre su to maskirali zahtevima za pravdom, a onda otvoreno počeli da govore o političkim promenama i zahtevom za izborima, iako su ih prethodno odbijali.”
Lepo je što Vučić konačno priznaje da devet meseci traju demonstracije i da deo ljudi hoće promene. Međutim, niko ništa nije maskirao. Autentična želja studenata u blokadi isprva jesu bila inicijalna četiri zahteva, koji jesu bili zahtevi za pravdom. Od novembra do maja su se studenti nadali da će im ova vlast ispuniti zahteve. Kad su shvatili da se to neće desiti, zatražili su izbore.
Ništa tu nije bilo maskirano, naprotiv: golim okom je bila vidljiva njihova tadašnja naivnost i iskrena vera da će im prva četiri zahteva biti ispunjena.
Ko je koga slušao
„Uprkos svemu lošem što mislim o njihovim zahtevima, smatram da je važno da ih čujemo. Smatram da je veoma važno da saslušamo jedni druge. Smatram da je od presudnog značaja da obnovimo dijalog i trudio sam se da ih čujem.”
Imao je prilike da ih čuje nebrojeno puta tokom ovih devet meseci. Ali zanimljivije je pitanje koji to dijalog Vučić obnavlja. Poslednju TV debatu imao u maju 2012. godina, kada mu je protivnik bio Dragan Đilas, tadašnji gradonačelnik Beograda. Debata se događala neposredno pred predsedničke izbore na kojima je kandidat SNS-a Tomislav Nikolić odneo pobedu. Dakle, poslednju debatu imao je Vučić dok je još bio u opoziciji.
Ako pod dijalogom misli na onaj mučni „dijalog vlasti i opozicije” tokom zime i porleća 2021. koji je organizovao Milan Antonijević, red je da kažemo studentima i onda zaboravnima kako je to izgledalo: sastajali su se i pokušavali da budu minimalno uljudni.
Predstavnici vlasti opstruirali su te sastanke kako god su mogli, a čim bi izašli sa sastanka, držali bi konferencije za medije na kojima su o opoziciji govorili onako kako danas Informer govori o studentima i pobunjenim građanima. Prednjačio je u tome Vladimir Orlić, tada šef poslaničkog kluba SNS-a, a danas šef Bezbednosno-informativne agencije.
Gde bi Vučić da razgovara
„Predlažem i nudim razgovor i debatu na svim našim televizijama, na svim našim portalima, sa njihovim legitimnim predstavnicima koje oni izaberu. Kad kažem oni, mislim: koga god izaberu predstavnici studentsko-blokaderskog pokreta, da li profesore, da li političare, da li studente…”
Prvo, dokle god koristi izraz „blokaderi”, odašilje nespremnost za dijalog. Taj izraz, iako neutralan, Vučić i ekipa obojili su za ovih devet meseci negativnim značenjem i on je danas uvredljiv.
Drugo, na kojim televizijama i portalima on nudi debatu? Da li na svim onim koje su u dva navrata emitovale protivzakonito pribavljene materijale, zbog kojih je 12 ljudi u pritvoru, i ko zna dokle će ostati tamo, pod optužbom za rušenje ustavnog poretka. Šest mladih ljudi je zbog tih “svih televizija” van zemlje.
Ko je na šta spreman
„Spreman sam protiv… Ne protiv, izvinjavam se. Eto i to potvrđuje moje greške. Spreman sam da uđem u dijalog, u debatu javno sa troje ili četvoro onih koji drugačije misle.”
Kasno je za ovo, devet meseci prekasno. Ovaj poziv na debatu stiže sad, a kriza koju bi Vučić njim hteo da reši počela je udarcima, nasiljem prema studentima Fakulteta dramskih umetnosti. Pa ni sad ne uspeva, poraženi čovek koji ne ume da prizna poraz, da pauzira mržnju makar na četiri minuta.
Omaklo mu se šta hoće. On i dalje sanja ono o čemu je pričao u decembru: da izađu Kobre i da ih razbacaju za šest sekundi. Samo sad sanja da to uradi pred kamerama.
Ko treba da pokaže lice
„Vreme je da se pokažu lica svakoga od nas, ali je mnogo važnije da se pokažu programi, vizije, želim da napravimo borbu vizija. (…) Hvala vam na ovome, ovo je moja ponuda, više nego fer.”
Ne, nije fer ponuda. Ovo je zamka. To bi bilo ono: „evo koliko sam puteva sagradio, a koliko ste vi puteva sagradili”. Istina, može se odgovoriti i kontrapitanjem: a koliko je vama palo nadstrešnica i ubilo ljude, a koliko nama. Ali, to bi bilo udaljavanje od suštine: ova vlast ubija svoje građane korupcijom. Nikakav program, ni autoput, ni stambeni kredit, ni kulen, pa ni veći minimalac, tu krv neće oprati.
Jedini dijalog koji Vučić posle svega zaslužuje jeste onaj koji se vodi na biračkim mestima. I jedino na čemu treba da bude zahvalan jeste to što građani to traže. Samo to. Dužan nam je mnogo više.
