Dok “običan” policajac bez fakulteta radi za oko 80.000 dinara, njegov kolega u Žandarmeriji ima najmanje tri puta veću platu. MUP Srbije broji oko 46.000 od kojih 21.000 radi u administraciji. Ovlašćenih službenih lica, a to su policajci u uniformi ili civilu, kriminalistička, saobraćajna i granička policija, te posebne jedinice ima oko 15.000 u Srbiji. Ipak, ni svi oni ne mogu se zateći na protestima po Srbiji, jer mnogi od njih vrše druge poslove iz svoje nadležnosti
Gotovo da nema protesta na kojem građani ne pokušavaju da razgovaraju sa policijskim službenicima. Pokušavaju da im objasne kako su deo naroda i da ne treba da ostaju na strani režima koji ih iskorišćava za nasilje. I mada se govori o brojnim policajcima koji su naprasno na bolovanjima, pripadnici MUP-a i dalje pendreče, šamaraju, udaraju glave studenata o zid, prete silovanjem i traže od okupljenih “da mole da prestanu da ih biju”.
KOLIKO IH JE
Policijska organizacija i raspodela naizgled je jako komplikovana. Prosto i nema službenika ili sindikalca u MUP-u koji bi otvoreno i transparentno govorio o tome kako funkcioniše. Na ulici su policajci pod šlemovima, oklopna vozila i kombiji različitih boja i jedinica. Policijske čete i odredi različitog su i sklopa, popunjenosti i brojnosti, a razlike u platama ih i ponajviše razdvajaju.
Prema Izveštaju o radu Ministarstva unutrašnjih poslova, u policiji radi 46.000 ljudi: samo jedna policijska četa trebalo bi da ima od 60 do 80 ljudi, odredi i do 500, a pojedine jedinice, poput Žandarmerije ili Policijske brigade, imaju nekoliko odreda u Srbiji.
Ipak, najmanje 21.000 ljudi u MUP-u su službenici koji rade u administraciji, kaže za “Vreme” bivši policajac Dušan Stanković.
“Policijskih službenika, a to su ljudi koji nemaju policijska ovlašćenja već se bave izdavanjem ličnih karti i drugim upravnim poslovima, ima mnogo, posebno kako se državni aparat uvećavao”, dodaje Stanković.
Struktura ljudi koji sede po ovim službama dodatno se promenila otkako su odlazili kvalifikovani službenici, a dolazili partijski postavljeni ljudi. Veliki je broj i analitičara koji rade u kancelarijama i nemaju veze za terenom. Jedan deo zaposlenih je u vatrogascima.
“Za razumevanje teško razumljivih podela na čete i odrede u policiji i njihovih plata i koeficijenata jako je važno znati jednu stvar – dobijaš jedinicu i preraspodelu u skladu sa tim koliko si značajan za državu, a u ovom slučaju za vladajuću stranku”, kaže za “Vreme” bivši radnik MUP-a Slobodan Pajić.
Ovlašćenih službenih lica, a to su policajci u uniformi ili civilu, kriminalistička, saobraćajna i granična policija, te posebne jedinice ima oko 15.000 u Srbiji. Ipak, ni svi oni ne mogu se zateći na protestima po Srbiji, jer mnogi od njih vrše poslove druge nadležnosti, regulišu saobraćaj u slučaju nezgoda, naplaćuju kazne za prebrzu vožnju ili rade na granici.
“Na ulici, kako sam video, najviše su prisutni pripadnici Policijske brigade, tu je i saobraćajna policija, kao i Žandarmerija koja najviše bije”, kaže Stanković. “Oni u civilu su ili iz kriminalistike ili opet iz Odeljenja opšte nadležnosti. Ima tu pojedinaca iz Jedinice za obezbeđivanje ličnosti i objekata (JZO).”
VODIČ ZA ŠLEMOVE I PLATE
Narod na ulicama ponajviše viđa Policijsku brigadu. To je posebna jedinica u sastavu Policijske uprave za Grad Beograd. Pripadnici nose bele zaštitne šlemove sa vizirom, a na leđima i grudima im piše “Policijska brigada”. Za dolazak na intervenciju koriste crne kombije.
Osnovne plate policajaca su, kaže Stanković, oko 80.000 sa srednjom stručnom školom, a najmanje 100.000 dinara sa visokom spremom, ali Policijska brigada ima nešto veće plate.
“Ukoliko se policajac angažuje u okviru poslova Jedinice interventne policije, što nije njegov uobičajeni zadatak, on dobija nekoliko procenata na platu, a to bi mogao da bude slučaj ovih dana tokom protesta”, dodaje on. “Naravno, dobijaju se i dodaci na prekovremene sate, kada se ostane na ulici više od očekivanog. Po mojoj računici, policajac koji ima 80.000, na kraju meseca izaći će na najmanje 100.000 dinara.”
Kada je bivši policajac Slobodan Pajić radio u Policijskoj brigadi, kaže da se nisu naplaćivali prekovremeni sati, ali da je to ipak od službe do službe i zavisi mnogo od toga kako se kotira onaj koji te sate naplaćuje.
Prema njegovog proceni, u Policijskoj brigadi u Beogradu ima oko 500 zaposlenih. Dodaje još i da postoje značajne razlike u platama u ovoj jedinici, u zavisnosti od grada u kojem policajac radi. Tako policijski brigadir u Beogradu ima 10.000 do 20.000 dinara više od onog u manjem gradu.
Po šlemovima crne boje i crnim kombijima prepoznaće se Žandarmerija. Koriste i defendere, hamere i druga vozila raznih namena. Sedište im je u Beogradu, a četiri odreda Žandarmerije su u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kraljevu. Žandarmerije je u Srbiji oko 2.000. Bilo ih je i do 2.600, ali je za dve godine čak 400 ljudi otišlo.
Žandarmerija ima neuporedivo veće plate, a njima su intervencije na protestima u visokorizičnim situacijama redovni poslovi, pa ne dobijaju nikakve nadoknade za izlazak na ulicu. Zato “običan” policajac u ovoj jedinici zarađuje oko 200.000 dinara, kaže Pajić.
Na plate treba još dodati i rad na praznike, kao i godine staža. Policija ima beneficirani radni staž, pa se svakih 12 meseci računa kao 14, 15, 16 ili čak 18 meseci rada na drugim poslovima, a tako im se proporcionalno brže uvećava i plata.
“Starešina u Žandarmeriji ima oko 300.000 dinara”, kaže Pajić. “Slične plate su i u SAJ i JZO. Brojnost ove dve jedinice je neuporedivo manja.”
JEDINICA ZA PRETNJE SILOVANJEM
U Policijskoj upravi za Grad Beograd dejstvuju i Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ).
SAJ od 1997. zvanično ne učestvuje u suzbijanju protesta, jer su tada bili zloupotrebljeni za obračun sa učesnicima demonstracija. Drže se po strani i posmatraju, a na ovo njihovo pravo, koje stoji i u zakonu, podsetio je i komandant ove jedinice Spasoje Vulević. Zbog toga su ga ozbiljno prozivali režimski mediji, a posredno i predsednik države.
Na ulicama su studenti i građani svakako videli i osetili nasilje druge Jedinice za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) koju vodi Marko Kričak. Do njegovog dolaska, jedinica je imala tek 300 ljudi, sada je narasla na čak 1.300 ljudi. Posebna zaduženja dobili su jačanjem protesta građana i studenata.
Marka Krička, bivšeg referenta prodaje automobila u “Porše autu” i sina nekadašnjeg šefa odeljenja za suzbijanje narkotika beogradske policije doveo je Bratislav Gašić, a počeli su da čuvaju brojne starlete među “važnim ličnostima”.
DA POČEKAM JA PENZIJU
Dušan Stanković i Slobodan Pajić više nisu zaposleni u MUP-u. Stanković radi u civilnom sektoru i doktorand je na Kriminologiji, a Pajić ima privatnu firmu za obezbeđenje. Ipak, obojica kažu da je iz policijskog posla jako teško izvući, čak i policajcima koji su svesni šta im režim radi.
“Plate u policiji nisu prevelike, barem ne one na najnižem nivou, ali jesu znatno veće za specijalne jedinice i dosta rastu”, kaže Stanković. “Tako se brojni policajci sa 40-45 godina nađu sa malom mogućnošću za prekvalifikaciju. Mnogi od njih onda kažu: ‘Ja nisam za ovo, ali ću sačekati još deset godina i idem u penziju’.”
Ljudi iz policije mogu da obavljaju i druge poslove s obzirom da imaju iskustva u bezbednosti, pravu, administraciji ili logistici. Problem je, kaže Stanković, što se prilikom policijskog obrazovanja koje uključuje različite predmete i veštine iz oblasti informatike, prava, menadžmenta ili sporta to ne ističe. Tako budući policajci imaju percepciju da je to jedini posao koji mogu da rade.
“U društvenom diskursu državni posao ističe se kao siguran i prosperitetan”, navodi on. “Ali sada vidimo da i nije baš tako. Dokaz je ogromna administracija i obim posla, te zloupotreba javne uprave u političke svrhe. Zbog toga se državni posao više ne može posmatrati kao zlatni standard ni u smislu uslova za rad, ni po pitanju finansija.”
IZBOR POSTOJI
Slobodan Pajić kaže da ga svakodnevno zovu drugovi i bivše kolege da mu kažu kako bi sutra otišli i pobunili se da mogu. Ipak, Stanković misli da policajci imaju izbor za pravilno i pravedno postupanje, ali za isto moraju da pokažu hrabrost.
“Oni mogu da odbiju nezakonita naređenja i da intervenišu jednako prema obema stranama”, objašnjava doktorand kriminologije. “Ukoliko trpe posledice zbog toga, isto mogu da prijave civilnim organizacijama koje se bave zaštitom uzbunjivača s obzirom da je manja verovatnoća da će ih zaštititi rukovodioci ili sindikati, a dobili bi podršku i zaštitu od šire javnosti.”
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Pretnje silovanjem i prebijanje usledilo je kada su se posle još jednog protesta u nizu demonstranti uputili kućama. Prema svedočenjima žrtava torture, studenti i građani su otimani sa centralnih beogradskih ulica, odvođeni u zgradu Vlade Srbije – sedište izvršne vlasti – gde su mučeni ili bili primorani da slušaju i gledaju batinanje drugih
Pored Andreja Vučića, mesto na kormilu batinaša zauzeli su Vlada Mandić i Ljuba Jovanović, nekadašnji sportisti koji, očevidno, imaju kontrolu nad izvesnim grupama “mladića”. To se posebno se odnosi na one iz Republike Srpske jer je Mandić sa njima i tamo bio aktivan. Pored njih, angažovani su i oni iz javnog sektora “koji znaju da se biju”, kao što je bio slučaj sa Lukom Petrovićem, gradskim sekretarom za investicije
“Na prvi pogled individualni čin ekstremnog nasilja – kada državni službenik preti devojci silovanjem – može izgledati kao izolovan ispad”, kaže za “Vreme” profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zoran Pavlović. “Ali to nije stvar samo njegove privatne ‘patologije’ – čak i da jeste, to i dalje nije samo njegov problem – nego simptom sistema u kojem se takvo ponašanje toleriše, pa i ohrabruje”
Da je čovek kakav nije, Dačić bi se zapitao kako mu se drugi put u karijeri događa narod na ulicama, masovne demonstracije i duboka podela društva. Da su kao što nisu, zapitali bi se i on i Vučić da nije možda do njih
