Kuća, deca i da ćute

Mesto događanja je Udruženje žena u Starom Slankamenu, vreme – 1. oktobar. Novinar pita nosioca liste “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija” zašto u kampanji toliko govori o ženama. Vučić odgovara u dva koraka.

Prvi je očekivan: žene su, kaže, mete napada. Drugi je zanimljiviji. Uzda se u njihovu “odgovornost, ozbiljnost, posvećenost, racionalnost”, a onda odmah objašnjava odakle ta racionalnost dolazi: “Žena zna da ona mora da brine o kući, žena zna da mora da brine o roditeljima”.

Vučić sledi primer iz sopstvene kuće. On roditelje, priznaje, vidi možda jednom mesečno. A kad ostari, ko će brinuti o njemu – sin Danilo ili ćerka Milica? Pitanje je retoričko i publika zna odgovor. Zatim stiže i poenta: muškarci mogu po ceo dan da sede ispred kafane i pričaju gluposti, jer znaju da neko drugi brine o važnijim stvarima. “Žena zna da je na kraju odgovornost na njoj”. I završnica: poštuje muškarce, ali najviše veruje ženama.

Teško da je moguće sažetije opisati odnos Aleksandra Vučića prema ženama kao političkoj kategoriji. On ženama priznaje političku racionalnost, ali je izvodi iz njihove tradicionalne uloge. Žena nije razumna zato što je obrazovana, iskusna, zato što ima sopstvene interese ili zato što je o nečemu razmislila i donela zaključak. Razumna je zato što na njoj ostaju kuća, deca i ostareli roditelji. Njena politička vrlina je nusproizvod neplaćenog rada.

To je neobičan kompliment. Ženi daje osobinu koja se u politici smatra vrlinom, a istovremeno joj objašnjava zašto je ima i čemu služi. U toj konstrukciji žena može da bude politički veoma važna. Teško može da bude politički slobodna.

foto: amir hamzagić / tanjug

KOMPLIMENT STAR DEVET GODINA

Ništa od ovoga nije novo. U martu 2017, uoči predsedničkih izbora, Vučić se u sportskom centru “Šumice” obratio publici koju su činile gotovo isključivo žene, dočekane crvenim ružama na ulazu. Poručio im je da žene u životu i politici “biraju po odgovornosti, a ne po lepoti”, da su manje sebične od muškaraca, više gledaju u budućnost i brinu o potomstvu. Tada je kritikovao i muškarce koji posle razvoda ne plaćaju alimentaciju. I u toj priči muškarac je bio onaj koji izmiče obavezi, a žena ona na kojoj obaveza ostaje, samo što se to predstavljalo kao njena vrlina, a ne kao nepravda.

Devet godina kasnije, u Slankamenu, ista anegdota: neki aktivista mu je davno rekao da žene glasaju za Borisa Tadića zato što je lep, a Vučić i danas tvrdi da žena nikada ne glasa za nekoga ko je lep, nego hoće “stabilnost, sigurnost, rad”. Dodao je i da žena neće da joj deca, muževi, roditelji i braća idu u ratove i sukobe.

Formulacija se proširila, slika je ostala ista. Vučićeva žena je stabilna, staložena, okrenuta porodici. Ne traži avanturu nego mir. Ne misli na sebe nego na decu. Ne reaguje na emocije nego računa šta je dobro za kuću, a kuća se u ovom govoru bez ostatka preliva u državu. Žena je, kaže, ta koja mora da razmišlja šta je najbolje za porodicu, za kuću i za državu – rečenice idu jedna za drugom, kao da je reč o istoj stvari.

Takva žena je idealna biračica. Zato je važnije pitanje šta se dešava kada žena ne pristane na tu ulogu. Ova kampanja na to daje prilično jasan odgovor. Žene su u nju, uostalom, ušle kasno, tek pošto su isprobani šatori, pesma uz meze i jednokratne isplate penzionerima, a ankete su i dalje pokazivale da Vučićeva lista kaska.

KO SU ĆACIKE

Rodno pitanje ušlo je u naprednjačku kampanju na vrata koja je otvorila Ana Brnabić. Na konferenciji za medije optužila je studente FDU u blokadi da u svom spotu pozivaju na silovanje Aleksandra Vučića, a pristalice Studentske liste da prete silovanjem ženama iz SNS-a. Tabloidi su temu prihvatili kao naručenu, a na društvenim mrežama krenula je kampanja “I ja sam ćacika”: funkcionerke, kandidatkinje i simpatizerke SNS-a snimaju se mobilnim telefonima i poručuju da se ne plaše.

Ministarka za brigu o porodici i demografiju u tehničkom mandatu Jelena Žarić Kovačević objavila je da je i ona ćacika. Lekarka Nada Macura rekla je da je ćacika i da će zbog toga glasati za listu broj jedan. Predsednica Skupštine opštine Pirot Dragana Tončić poručila je: “Nećete nas jahati, šišati, silovati”, jer će glasati za Vučića. Sam Vučić objavio je na Instagramu da su žene “naš ponos” i da je naša dužnost “da ih poštujemo, čuvamo i štitimo”. Nekoliko sati ranije objavio je i snimak u kome pita šta bi tek oni koji ovako tuku žene dok su u opoziciji radili da su na vlasti.

Vučić je u Slankamenu rekao da normalan čovek ne može onako da udari ženu i da nije normalan ni onaj ko to prećuti.

Ali baš tih dana gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić fizički je napao odbornicu pokreta Kreni-Promeni Tatjanu Mićić. Tatjana Mićić nije postala lice nijedne naprednjačke kampanje protiv nasilja nad ženama. Nije bilo ni pitanja šta bi tek radili da su na vlasti – jer jesu na vlasti.

Tu se vidi suština. Vlast ne kaže da žene treba zaštititi. Kaže da treba zaštititi određene žene, one iz njenog političkog sveta. Njihova hrabrost postaje dokaz političke ispravnosti, njihova lojalnost dokaz snage. Feministička organizacija Befem odgovorila je na sve to rečenicom koju vredi zapamtiti: “Ne pristajemo na zaštitu žena po političkoj pripadnosti”. I dodala je da ženama u politici nije mesto kao simbolima, štitu ili metama, već kao političkim subjektima.

PEČAT U TUĐIM RUKAMA

Srbija pritom godinama može da pokaže impresivne brojke o ženama u institucijama. Kada je u oktobru 2020. formirana vlada Ane Brnabić, sa svih strana odjekivalo je “ženska vlada”: jedanaest žena, polovina sastava. Kada je dve godine kasnije sastavljana sledeća, Vučić je, kao predsednik SNS-a, naglasio da su jedino naprednjaci predlagali žene i da će ih u vladi biti oko 45 odsto.

Kako je “Vreme” tada pisalo, na izmaku mandata “ženske vlade” prosečno informisan građanin teško da je mogao da nabroji više od tri ministarke. Jednaka zastupljenost bez jednake vidljivosti i učešća svodi se na puki broj, a odnos ministara i ministarki lično je, ručno, štimovao jedan čovek. Ministarke nisu bile u senci ministara, nego u istoj senci kao i ministri. Zorana Mihajlović, verovatno najvidljivija ministarka tog sastava, saznala je od predsednika SNS-a dan pre odluke o novoj vladi da u nju nije pozvana.

Ova kampanja donela je sliku koja to objašnjava bolje od ijedne analize. Kada je krajem septembra podneo ostavku da bi, kako je rekao, bez funkcije učestvovao u kampanji, Vučić je predsedničku dužnost predao Ani Brnabić, dotadašnjoj predsednici Skupštine. Uručio joj je predsednički pečat i dokumenta o pomilovanjima. Srbija tako ima ženu na čelu države, a niko ozbiljan ne misli da je moć promenila adresu. Broj žena na visokim funkcijama može istovremeno da bude stvarna promena i politički dekor. Žena može da bude veoma visoko, a da njena politička autonomija ostane mala.

TELO KAO DRŽAVNI PROJEKAT

Vučićeva odgovorna žena ima i stariju, telesnu stranu. U martu 2018, predstavljajući mere za podsticanje rađanja, objasnio je da će majka koja rodi treće i četvrto dete dobijati od države 30.000 dinara mesečno. “Ne mora ništa da radi, samo da rodi decu”, rekao je. U istom paketu najavio je da će žena pre abortusa morati da “ispoštuje proceduru”, između ostalog da joj se pokaže ultrazvuk sa otkucajima srca “njene bebe”. Primedbe je odbacio unapred: neka se ljute sve organizacije za prava žena. Ustav Srbije kaže da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i da država roditelje u tome podstiče i pomaže im. Između podsticaja i pritiska postoji razlika, a ona se u Vučićevom govoru nije videla ni tada ni sada. Žene, kako smo tada zaključili u “Vremenu”, ponovo niko ništa nije pitao.

Ni resor koji je trebalo da se bavi porodicom nije odmakao od te logike. Ratko Dmitrović, koji ga je vodio u vreme “ženske vlade”, za negativan prirodni priraštaj krivio je žene, a ljutio se i na majke koje imaju dvoje dece i “ne žele treće”, kao da je reč o javnoj obavezi, a ne o ličnoj odluci. Danas na čelu tog ministarstva sedi žena, a njena najvidljivija poruka u ovoj kampanji jeste da je i ona ćacika. Žena se u ovom političkom govoru stalno pojavljuje kroz funkciju koju obavlja za porodicu i društvo. Ona rađa, brine, štedi, stabilizuje, razmišlja unapred i održava kuću, a kuća je država. Čak i kada joj se obraća kao biračici, Vučić joj se obraća kao ženi koja mora da misli na druge.

foto: jadranka ilić / tanjug

KADA ŽENA PRESTANE DA BUDE ODGOVORNA

Zato najzanimljiviji deo priče nije to što Vučić lepo govori o ženama. On zaista često lepo govori o ženama. Zanimljivije je šta se događa sa onima koje njegovu predstavu ne prihvataju.

U političkom prostoru koji on predvodi, za njih važe druga pravila. Šef poslaničke grupe SNS-a Milenko Jovanov dobacio je poslanici Biljani Đorđević da je obukla roze suknjicu i potkratila rubove, pa misli da je interesantna. Naprednjak Vladimir Đukanović objašnjavao je da žene nasilje prijavljuju četvrtkom, da bi, dok je muškarac u zadržavanju, mogle da izađu s drugaricama. Vojislav Šešelj je tokom protesta, gostujući na Informer televiziji, o ženama u prvim redovima rekao da je protiv toga da se na žene diže ruka, “al’ treba da udara nogama”. Dragan J. Vučićević je u programu uživo pokazivao intimne fotografije aktivistkinje Nikoline Sinđelić. Bratislav Gašić je, posle ponižavajuće izjave o novinarki, napredovao do direktora BIA, ministra unutrašnjih poslova i ministra odbrane.

Ništa od ovoga nije izgovorio Vučić niti svaka uvreda može automatski da se pripiše njemu. Ali sistem koji on personifikuje ima vrlo jasne predstave o tome koja žena zaslužuje priznanje, zaštitu i poštovanje. Dobra žena je odgovorna, racionalna, misli na porodicu, želi stabilnost, ne plaši se i ostaje lojalna. Za studentkinju na blokadi, profesorku koja štrajkuje, novinarku koja postavlja pitanja, majku koju policajci sa barikade unose u maricu, u tom sistemu nema lepih reči. Ona nije žena koju treba čuvati i štititi. Ona je “blokaderka”.

Dok su se funkcionerke snimale kako se ne plaše, advokatice studentkinje Jelene Kontić podnele su krivičnu prijavu protiv BIA, jer je, kako je saopštila SHARE fondacija, njen telefon zaražen špijunskim softverom Pegasus. Strah od države, izgleda, nije tema za snimak na Instagramu.

NAJVAŽNIJA BIRAČICA

Zato možda nije najzanimljivije pitanje zašto Vučić toliko govori o ženama. Odgovorio je sam: veruje da će žene razumeti šta je važno, jer imaju obaveze koje muškarci nemaju.

Pravo pitanje je šta podrazumeva kada kaže da žene “razumeju”. Ako žena razume da su stabilnost, porodica i bezbednost važne, ona je idealna biračica njegove politike. Ako zaključi da su joj upravo zbog porodice potrebni drugačija politika, drugačije bolnice i škole i institucije koje rade, ako protestuje, blokira, kritikuje ili odbije da bude lojalna, menja se i način na koji je sistem vidi. Tada više nije odgovorna žena. Tada je politički protivnik.

Granica između “žene” i “naše žene” nije nastala u ovoj kampanji, ali je u njoj postala vidljivija nego ikad. Sa jedne strane su žene koje treba čuvati, sa druge žene od kojih treba čuvati državu. Prve imaju ime, prezime i Instagram nalog na kome se ne plaše. Druge su masa, “blokaderke”, “plaćenice”, deo tuđeg plana. Vučićeva racionalna žena nije opis birača, nego uslov: racionalna je ona koja zaključi isto što i on.

Do 25. oktobra ostalo je manje od tri nedelje, a poslednje istraživanje NSPM-a Studentskoj listi daje 44,3 odsto, Vučićevoj 41,7. Ako se to potvrdi na biralištima, biće to i dobar test Vučićeve teorije. Moglo bi se ispostaviti da su žene zaista racionalne biračice. Samo što racionalnost ne mora da znači ono što on misli da znači.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!