Srbija je ponovo svet

ilustracije: lična arhiva marije janković

...

Sve je išlo brzo i neočekivano. Miloš iz Jagodine, Saša i Igor iz Pirota, Marjan iz Stalaća i još jedan iz Jagodine kome se ne sećam imena, izlepili su poziv za okupljanje na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Taj čijeg se imena ne sećam je sa Filozofskog, ovi ostali moje kolege sa Filološkog. Sakupili su pare koje su imali, otkucali poziv i odštampali kod nekoga ko je u to vreme imao štampač, pa su iskopirali u više primeraka da bi polepili na što više fakulteta u gradu. To je bio poziv na obustavu nastave i početak protesta da bi se studenti pridružili opoziciji, koja je tog novembra 1996. pokrenula proteste zbog krađe na izborima.

...

...

Sećam se da mi nije bilo baš najjasnije šta sad hoće ove kolege, mada smo se već poznavali, ali mi je bilo malo strano da se mi mešamo u te partijske stvari. Na prvi protest na platou došlo je nekoliko stotina ljudi, program je vodio Saša Ćirić, koji će nedeljama ostati konferansije okupljanja iz dana u dan. Kada je krenula prva šetnja, kada je napravljena prva kolona kroz Beograd, niko nije mogao ni da pretpostavi da će 100 dana docnije raditi isto to. Bilo je hajde da vidimo, pa šta bude. Ispalo je veliko.

NA HAUBAMA RASPADNUTIH AUTOMOBILA

Kod nas na fakultetu pojavio se Boris Karaičić, znali smo da je u DS-u, tražio je da se svi pridruže zahtevima i protestima opozicije da bi se odbranila izborna pobeda. Studenti su to odbili i nastavili protest na svoj način, protest se širio iz dana u dan, nošen svakodnevnim šetnjama po sivom, tmurnom i hladnom Beogradu, došlo se i do specifičnih studentskih zahteva. Jedan od zahteva bio je da bude smenjen ministar prosvete iz tog Miloševićevog perioda, čijeg se imena danas i ne sećam. Krenulo je slučajno i brzo je postalo masovno. Brzo su uz nas ustali profesori. Rastko i ja smo drugog ili trećeg dana na velikom hameru napisali parolu, koju su, kako nam je rekao njegov otac Zvonko, ispisivali francuski studenti 1968. godine: “Verujem jer je nemoguće.” Taj plakat smo zalepili u auli Filološkog fakulteta, na ulazi u salu 11, koja je postala centralno mesto okupljanja i prostor u kome će svakoga dana govoriti razni gosti i naši profesori.

A ko je nama sve predavao, samo na Filološkom!

Vladeta Janković, Nikola Milošević, Leon Kojen, Aleksandar Ilić, Đorđije Vuković… Ljudi koji su se sećali onog ranijeg studentskog protesta 1968. godine. Sto dana protesta, skoro sto dana večernjih “predavanja”-razgovora i događaja na tom mestu na kome smo u mirnodosko doba slušali predavanja iz Antičkih poetika, a na njih su dolazili ne samo studenti nego i “civili” koji su hteli da slušaju ove sjajne predavače i nastavnike. Nastava je brzo bila obustavljena, ali nisu svi bilu u protestu, to treba reći. Bilo je puno koleginica i kolega, kao što je bilo i nastavnika, koji su “želeli da rade”, i oni su “radili” i to se videlo kada je protest okončan posle četiri meseca – oni koji nisu bili u protestu odmah su polagali ispite, a mi ostali smo čekali jesenje rokove da bismo “dali godinu”.

Prošlo je 30 godina i nije toliko važno šta se dešavalo iz dana u dan. Događaji se prepliću, datumi se mešaju, lica se stapaju i gube, teško je i sebe se setiti iz tog perioda, a kada se pogledaju fotografije, vidiš osobu koja ti izgleda nepoznato, čudno i nisi siguran da ima bilo kakve veze s tobom danas. Taj period, koji je trajao više od 100 dana, obeležilo je to što oni koji su u tome učestvovali znaju gde su bili i šta su radili. Istorija je zapamtila 24. decembar 1996. godine, kontramiting u organizaciji režima, zapamtila je kordon iz Kolarčeve, koji je probijen blagim rečima i autoritetom tadašnjeg Patrijarha Pavla… Sve to je već opisano u istorijskim knjigama, u literaturi i na filmu.

Mi smo bili generacija koja je najbolje godine svog života potrošila u najgorem periodu kroz koji je Srbija prolazila u poslednjih 80 godina. Kada smo polagali prijemni za gimnaziju počinjao je rat u Hrvatskoj. Cele jeseni 1991. godine slušali smo o ratu u Slavoniji, gledali kako naše roditelje i komšije mobilišu za rat koji nismo vodili. Zemlja je klizila u rat, u sankcije i opštu bedu. Bulevar Revolucije postao je jedini šoping mol u Beogradu, u kojem se sve prodavalo i kupovalo na haubama raspadnutih automobila. Ubistva su se događala svakodnevno, lokalni kriminalci su vam skidali patike, jakne i pantalone na ulici. Tokom 1992. i 1993. godine profesori su nas slali na Bulevar da im kupimo marke kada prime platu. Beda je bila tolika da nismo bili ni svesni šta se dešava oko nas, kakav se rat vodi u Hrvatskoj, šta se dešava u Bosni. Činilo nam se da smo i mi kao i taj narod tamo žrtva jedne ludačke i pogrešne politike i niko, baš niko nije bio za SPS i Miloševića. Bukvalno, mogu da garantujem da niko u mojoj generaciji u Šestoj gimnaziji nikada nije bio za tu zločinačku vlast.

U VRTLOGU PROTESTA

Završetak srednje škole i upis na fakultete obeležili su Srebrenica i Oluja u leto 1995. godine. Takve su to bile godine, ali, kada pogledam ovo leto, vidim da su i onima koji su rođeni 2007. ovi događaji i dalje nešto što bi trebalo da im oblikuje život, a to o neuspehu svih prethodnih režima i politika govori više nego bilo šta drugo.

Takvi, siromašni ali ponosni, zaista željni svega, svakog novog znanja i učenja, podigli smo protest u jesen 1996. godine, protest koji je na prvom mestu bio izuzetno zabavna stvar. Kao i ovi studenti danas, te tmurne dane obasjavali smo studentskim akcijama, studentskim parolama, bedževima, porukama. Kao i za studente danas, RTS je govorio kako nas je šačica i kada nas je bilo više od 20.000 na ulicama Beograda, proglašavao nas je stranim plaćenicima – prosto je neverovatno kako TO što se danas zove javni servis ne može da se promeni, ne može da se popravi, ne može da se uredi, nego je bilo i ostalo glasilo partije i tajne policije i pomalo “ruskog uticaja”. RTS je bio i ostao lada 1300 srpske medijske scene, ružan i zastareo model, ali uvek na usluzi gospodaru, u najgorima uslovima i na najgorem terenu. Kao i studente danas, pokušavala je da nas rasturi tadašnja Miloševićeva tajna policija koja je ozvučila Salu 101 na Filozofskom fakultetu – legendarni prostor u kojem je zasedao Studentski parlament svakoga dana. Predsednik je bio Čedomir Antić, student istorije, danas profesor na Filozofskom fakultetu. U to vreme studenti istorije važili su za najveće nacionaliste, sledbenike Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog.

U toj sali su se posebno isticali studenti Pravnog, već apsolventi u to vreme – Slobodan Homen, Aleksa Grgurević, Nenad Neša Kostadinović – oni su bili najbogatiji, najbolje obučeni i pričalo se da su oni i njihove porodice obezbedili “liderima protesta” mobilne telefone. Nisam išao redovno na te sesije, to je bilo dosadno, a i tako smo čitav dan bili ili na fakultetu ili na ulici i bilo je zamorno na kraju dana slušati pametovanja sa raznih strana. Ipak, bio sam tu kada je student biologije, mislim da se zvao Bogdan, nokautirao Čedu Jovanovića, lice protesta 1996/1997, jer više nije mogao da trpi njegovu samovolju. Bio sam i kada smo u kasno vreme protesta upali u zgradu rektorata, koja je bila zatvorena, postoji čuvena fotografija na kojoj Ivan Marović, student Mašinca i kasnije lider Otpora, izigrava ovna za probijanje srednjevekovnih zamaka čijom glavom njegove kolege pokušavaju da sruše ulazna vrata Rektorata. Sećam se, kada smo ušli u glavnu salu, utrčao je usplahireni Čeda Antić i povikao da bi sada trebalo da promenimo zahteve u jedan: raspuštanje skupštine, izbori za ustavotvornu skupštinu i povratak kralja. Nije naišao ne veliku podršku i to se tako završilo.

...

MILOŠEVIĆEVI BATINAŠI

Uglavnom, taj protest je obeležio naše živote na različite načine. Meni je bilo zanimljivo da pravimo novine pa smo na Filološkom pokrenuli časpsi “Znak”, koji je izašao, ako se dobro sećam, u šest brojeva – dva mesečno, na primer. Tu su bili Matija Jovandić, Ivana Velimirac, Marjan Marinković, pomenuti Saša Ćirić, Dragana Žarković, Rastko Kostić… Verovali smo da ćemo iz toga kasnije napraviti nešto veliko i svojski smo se trudili da u to vreme bez interneta, bez kompjutera, štampača i bez novca, pravimo nekakav časopis. Štampali smo besplatno, zapravo fotokopirali te novine, u prostorijama Fonda za otvoreno društvo u Knez Mihailovoj. I danas sam zahvalan tim ljudima koji su nam dali prostor i opremu da tamo radimo.

Protest je trajao dugo, više od 100 dana i izgledalo nam je da se tako nešto više nikada neće dogoditi. Naša ideja bila je da taj protest donese promenu koja će svim generacijama posle nas omogućiti da se normalno školuju i da nikada više ne provode čitavu zimu na ulici. Koliko smo samo sati proveli u razgovorima o budućnosti, sada mi to deluje tako smešno, valjda zbog godina i cinizma, ali tada, kada smo imali 20 godina, bili smo ozbiljni, ozbiljno smo mislili, nismo se šalili sa svojom budućnošću i budućnošću svoje zemlje.

U sećanju mi je ostao jedan događaj iz zime 1997. godine, kada smo shvatili s kim imamo posla. Početkom februara Milošević je izveo svoje batinaše, koji su napravili klanicu na Terazijama nešto posle ponoći, a na Brankovom mostu su pucali na vođe opozicije. Moj kolega i drug Rastko završio je u Urgentnom centru polomljene glave, zuba, ruku… Najnormalnije smo se rastali te večeri, otišao sam kući, a kada sam se ujutro vratio kod njega, on je bio na aparatima. Nije bilo nikoga da javi šta se dogodilo kada se događalo, nije bilo vesti o tim dešavanjima tokom noći. O njemu i o tome šta mu se dogodilo pisao je u “Vremenu” Teofil Pančić. Rastko će docnije otići u Dansku kao politički azilant, razdvojićemo se, ali taj događaj me je za sva vremena utvrdio u osećanju da nikada ne treba uzmicati pred siledžijama, ma koliko izgledali jako i opasno.

BUDUĆNOST JE U SIGURNIM RUKAMA

Šta su bili rezultati tog našeg generacijskog preduzeća?

Odjek tih događaja bio je ogroman, volja i odlučnost koju je ta generacija pokazala ostale su upisane u istoriji. Do ovog poslednjeg studentskog protesta izgledalo je da više od toga ne može. Neki od lidera, Čeda Antić i Čeda Jovanović, i dalje su tu negde oko nas. Antić, koji je kao bio u protestu onda, sada, kao sredovečni muškarac, bio je protiv protesta i kao takav postao je zvezda režimskih TV stanica. Priča o Čedi Jovanoviću tek čeka da bude napisana. Mi koji smo bili na margini bili smo i srećni i besni kada se sve završilo. Znali smo da smo učestvovali u nečemu velikom, nečemu što će biti važno u našim životima, ali kada se škola nastavila, niko nas to nije pitao. Trebalo je sesti, vratiti se u klupe i zaslužiti svoje ocene. Profesori koji su sve vreme bili uz nas, koji su javno govorili protv režima, nisu promenili svoje kriterijume kada je ocenjivanje u pitanju. Ispalo je da su oni koji su sedeli kod kuće bili pametniji jer su lagano dali sve ispite na drugoj godini, a mi smo se nekako borili da damo uslov kako ne bismo izgubili status studenta na budžetu.

Srbija je posle tih protesta ipak ušla u novu eru, pobeda opozicije i studenata toliko je načela režim da je njegov pad bio neminovan. Nažalost, opozicija, kao i u današnje vreme, nije mogla da se održi na okupu duže: čim se sve smirilo, oni su se raspali i dali Miloševiću još tri godine na vlasti. Na Kosovu je počinjao rat koji mi nismo videli. Nismo znali kako se tamo živi, nismo znali da naši sugrađani Albanci, ljudi iz naše generacije, sede kraj bubnjara u podrumima i tako studiraju. Nama se na trenutak učinilo da imamo pravo da predahnemo, da se “posvetimo sebi” i to nas je koštalo novih poraza. Milošević se konsolidovao, opozicija se raspala, prodao je “Telekom” i sa dve milijarde maraka umirio narod na neko vreme. Sačekaćemo tri duge i teške godine da mu vidimo leđa i vratimo Srbiju u svet.

Pokazalo se nešto važno i to je, verujem, najvažnija lekcija dešavanja iz 1996/1997 – bez pobune univerziteta nema promene. Univerziteti u Srbiji su i onda i sada, uprkos drugačijem kontekstu, budućnost Srbije, ono što će Srbija biti ako joj se da šansa. I zato je prethodnih godina izgledalo da nema ništa od protesta koji su bili veliki jer je univerzitet ćutao, jer su studenti bili van tih događaja. I onda, pritisnuti nasiljem, odlučili su da se, kao i mi, u novembru sakupe, da se ujedine i da daju svoj generacijski odgovor na sve što se oko njih dešava. Naših 100 pretvorilo se u njihovih 700 dana. Naše povlačenje bilo je trajno, njihovo taktičko. I zato, čini mi se, danas imamo ovaj pokret koji vode “naša deca” jer to jesu “naša deca”, ljudi iz budućnosti, oni, kako kažu umne glave, od kojih smo pozajmili ovaj svet i kojima treba da ga predamo. Videli su da nam slabo ide i odlučili su da ga uzmu nazad. Mi tu nemamo šta da se mešamo, samo da ne napravimo neku glupost. Budućnost je u sigurnim rukama, baš kao krajem devedesetih. Ova je osvetljena lampama sa mobilnih telefona i zapisana kamerama sa tih istih aparata.

NAPOMENA:

U tekstu je prethodno objavljeno nekoliko netačnih informacija:

Objavljeno je Ivan Marojević, a trebalo je Ivan Marović, kao Dušan Kostadinović a trebalo je Nenad Neca Konstantinović. Izvinjavamo se Ivanu i Nenadu, kao i našim čitaocima.

Takođe, u tekstu je upotrebljena pogrešna formulacija – ne treba da stoji „drveni bik“ nego „ovan za probijanje srednjevekovnih zamaka“. Izvinjavamo se čitaocima zbog ove nepreciznosti i greške.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!