Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje

Nije dugo trajalo. Zvanična predizborna kampanja još se nije ni zahuktala kada je Srbija dobila prve slike nasilja. Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić na ulici na Bežanijskoj kosi, opoziciona odbornica sa slomljenim nosem, nekoliko snimaka istog događaja i dve priče koje gotovo da nemaju dodirnih tačaka.

Tatjana Mićić je rekla da ju je Šapić udario. Šapić je tvrdio da je nije udario, već odgurnuo dok je pokušavao da se odbrani od njenog supruga. Onda su počeli da stižu snimci. Jedan, sa nadzorne kamere, širio se društvenim mrežama kao dokaz da je gradonačelnik napadnut. Drugi, snimljen iz neposredne blizine, jasno je pokazao deo sukoba koji se odigrao pre sekvence sa nadzorne kamere i tu se vidi da je Šapić udario Mićić, koja je završila sa frakturom leve nosne kosti. No, rasprava o tome šta se dogodilo veoma brzo se pretvorila u raspravu o nečem drugom.

foto: zorica popović

Ko je koga napao? I, još važnije, ko je žrtva? Dan kasnije, stotinak kilometara severnije, pojavile su se nove slike. Kod Futoške pijace u Novom Sadu sa jedne strane bili su aktivisti Srpske napredne stranke, a sa druge studenti i građani koji podržavaju Studentsku listu. Između njih transparent “Studenti pobeđuju”. Najpre je kandidat SNS pokušao da uzme zastavu sa tim natpisom. Nekoliko sati kasnije dogodio se novi susret dve grupe, ponovo pokušaj uzimanja transparenta, guranje, a zatim fizički sukob. Aktivistkinja SNS Ljiljana Cvjetković dobila je udarac.

Taj trenutak ubrzo je postao politička priča večeri. Aleksandar Vučić govorio je o napadu na ženu. Predsednik SNS Miloš Vučević otišao je dalje i Iliju Srdanovića, prvog čoveka Studentske liste, označio kao “direktno odgovornog” za udarac. Tužilaštvo u tom trenutku nije imalo tako gotov odgovor. Naložilo je policiji da pribavi i pregleda snimke, identifikuje učesnike i utvrdi šta se zapravo dogodilo.Politička presuda stigla je pre institucionalne istrage. Naknadno su se pojavili i novi snimci, koji su pokazivali da je sukob imao više faza i da se događaji teško mogu svesti na jedan udarac i jedan kadar. To, naravno, ne menja činjenicu da je Cvjetković bila udarena. Ali pokazuje nešto komplikovanije.

U fizičkom sukobu ista osoba može u jednom trenutku biti napadač, a nekoliko sekundi kasnije žrtva. Kamera može da zabeleži oba trenutka. Politička propaganda ne mora da pokaže oba. Ona bira kadar, a onda mu daje značenje. Za nekoliko dana tako se otvorilo pitanje koje bi moglo da prati čitavu ovu izbornu kampanju: ko se u Srbiji od koga brani?

ODSUDNA BITKA

Psiholog Žarko Trebješanin misli da nasilni incidenti nisu odvojeni od jezika kojim se ova izborna kampanja vodi.

“Očigledno je da se sada forsira nasilje, sa strane vlasti”, kaže on. Važno je, objašnjava, proizvesti osećaj da pred Srbijom nisu obični izbori. Da nije reč o proceduri u kojoj jedna vlast može da dobije ili izgubi većinu, nego o nečemu mnogo većem – opstanku.

“Oni kažu da li će Srbija da propadne, ali zapravo misle na svoju vlast, da li će je sačuvati ili ne. Za njih to jeste na neki način bitka za opstanak.” Trebješanin upravo u tome vidi opasnost. Izbori postoje da bi politički sukob preveli u proceduru. Vlast se dobija i gubi glasovima upravo zato da se ne bi osvajala i branila silom. “Izbori služe tome da se smanji nasilje, a ne da se poveća.” Ali ako izbori postanu bitka za opstanak, menja se i protivnik. Više nije samo neko ko želi da pobedi na izborima. Postaje neko ko želi da vas uništi.

foto: amir hamzagić / tanjug

Nekoliko dana posle prvih incidenata, Beogradska arena ponudila je gotovo savršenu sliku tog paradoksa. Desetine autobusa slivale su se prema Novom Beogradu. Arena je bila gotovo puna, a nekoliko hiljada ljudi ostalo je ispred. Folk muzika zagrevala je publiku. Zastave, “Aco, Srbine”, “Kosovo je srce Srbije”. Sa dela tribina čulo se i skandiranje Ratku Mladiću.

Prorežimski mediji govorili su o čak 75.000 ljudi. Brojevi, međutim, teško mogu da stanu u prostor u kojem je skup održan. Arhiv javnih skupova procenio je da je ispred Arene bilo između 5.000 i 6.000 ljudi, na osnovu granica skupa i procene gustine na terenu. Arhiv ne procenjuje skupove u zatvorenom. Za unutrašnjost, međutim, postoji drugi prilično jednostavan podatak: sama Beogradska arena navodi da velika dvorana, zavisno od konfiguracije događaja, prima oko 18.000 posetilaca.

Čak i sa punom dvoranom i svim ljudima koje je Arhiv procenio ispred nje, ostaje veoma dug put do 75.000. Nije, međutim, sporno da je Arena bila puna niti da je SNS još jednom pokazao sposobnost da organizovano dovede desetine autobusa i hiljade pristalica.

Bio je to prizor političke i finansijske moći. I upravo zato je ono što je usledilo bilo zanimljivije. Na binu je izašao čovek koji tu moć gradi gotovo deceniju i po.

Međutim, Aleksandar Vučić nije govorio kao neko ko je četrnaest i po godina centralna figura vlasti u Srbiji. Predstavljao je svoj program gotovo kao da vlast tek treba da osvoji, a zemlju promeni iz temelja. I ponovo je postojala pretnja. Vučić je govorio o ogromnom novcu koji dolazi spolja i podstiče mržnju. Govorio je o političkim protivnicima koji “počinju da pribegavaju nasilju”, posebno prema ženama. Pozvao je Arenu da aplauzom pozdravi Ljiljanu Cvjetković, aktivistkinju SNS udarenu u Novom Sadu. A onda je pružio ruku.

“Imaju načine, sredstva, ogroman novac spolja koji tu mržnju podstiču. Ja od vas tražim: mi to nikad ne smemo da uradimo, mi treba prema njima da pokažemo poštovanje, vratiće se oni na put, oni su za nas ljudi i uvek će biti, ma koliko mi za njih nismo.”

Gotovo čitav Vučićev mehanizam stao je u tih nekoliko rečenica: novac dolazi spolja; druga strana širi mržnju i pribegava nasilju; mi ne uzvraćamo, pokazujemo im poštovanje, smatramo ih ljudima, ali ne i oni nas… Trebješanin kaže da takva dvostruka poruka nije novost. “On ima običaj da se predstavlja kao čovek koji je pomiritelj i ujedinitelj”, kaže. Tada govori da treba da se razumemo, a onda “čitav govor intonira tako da smo mi krajnje podeljeni i da sa neprijateljem nema šta da se dogovara i pregovara”. Na kraju ostaje mnogo jednostavnija poruka: “Otprilike, odsudna bitka je ko će koga uništiti.”

POMIRITELJ I NEPRIJATELJI

To je, prema Trebješaninu, suština dvostruke poruke. Jedna kaže da nasilja ne sme biti. Druga se šalje načinom na koji se govori o ljudima sa druge strane.

“Ako političke protivnike predstavljate kao neprijatelje, onda naravno da kod ljudi izazivate afekt mržnje i neprijateljstva.” Za deo publike oni tada prestaju da budu studenti, profesori, opozicionari ili građani koji jednostavno žele drugačiju vlast. Postaju “teroristi koji će uništiti državu”.

Kod manje obrazovanog dela publike, upozorava Trebješanin, takva poruka može imati još ozbiljniju posledicu: ako su ljudi sa druge strane predstavljeni kao štetočine koje ugrožavaju državu, onda se menja i odnos prema onome što im se može dogoditi. Tu počinje možda najveći paradoks Vučićeve političke komunikacije.

Čovek koji raspolaže najvećom političkom organizacijom u zemlji, čija stranka ima vlast na svim nivoima i iza kojeg stoji državni aparat, već godinama govori iz pozicije čoveka kojeg progone.

Nekada domaći protivnici. Nekada strane službe. Nekada svi zajedno. Jedan od upečatljivijih primera dogodio se posle protesta 15. marta 2025. i tvrdnji da je protiv demonstranata upotrebljen zvučni top. Jedna televizijska emisija dobila je naslov “Pokušaj streljanja Aleksandra Vučića”. Predsednik Srbije rekao je da on nije pucao na demonstrante. Oni su, rekao je, pucali na njega. “Mi i ja nismo pucali u njih, oni jesu neometano pucali u mene.” Govorio je potom o sebi, napadima kojima je izložen, porodici i majci koja plače. A onda je napravio poslednji korak. “To je bio način da isto urade i sa Srbijom.”

Put od jednog čoveka do države bio je završen. Napadnut je Vučić. Napadnuta je Srbija. A neprijatelji su isti.

DRŽAVA POD OPSADOM

Trebješanin kaže da ljudima koji politiku prate iz različitih izvora takva konstrukcija može delovati providno. Ali publika nije homogena. Treba se, kaže, staviti u poziciju ljudi kojima su mediji pod kontrolom vlasti glavni ili jedini izvor političkih informacija. Čak i kada do njih stigne informacija iz nekog drugog izvora, oni mogu unapred da je odbace jer je taj izvor već označen kao neprijateljski.

U takvom informacionom svetu sasvim je moguće poverovati da je najmoćniji čovek u zemlji istovremeno i čovek kojeg svi progone. “On se predstavlja kao žrtva koju svi napadaju, strane sile i strane službe”, kaže Trebješanin. A onda postavlja jednostavno pitanje. Ako strane službe zaista godinama pokušavaju da sruše predsednika i državu, šta radi srpska služba? Zašto to ne spreči? Zašto nema optužnica?

Sa studentskom pobunom takav način objašnjavanja političkog sukoba dobio je novu snagu. Protesti odavno nisu samo protesti. Oni su “obojena revolucija”. Organizovana i plaćena spolja.

Iza nje se pojavljuju strane službe, regionalni protivnici Srbije i interesi koji žele da destabilizuju zemlju. U toj slici gotovo da nema mesta za jednostavnije objašnjenje: da su neki građani nezadovoljni načinom na koji se zemljom upravlja. Ako su studenti politički protivnici, sa njima se može polemisati. Ako su deo strane operacije, odgovor države dobija sasvim drugo opravdanje.

UNIVERZITET ZA KAZNU

Ako je politički protivnik deo šire operacije protiv države, postavlja se i pitanje šta se događa sa institucijama koje su tom protivniku pružile prostor. Tu dolazi univerzitet. Studentski protesti mesecima su imali institucionalno uporište upravo tamo. Profesori i fakulteti podržavali su studente, a vlast je univerzitet sve češće tretirala ne kao autonomnu instituciju sa kojom je u sukobu, nego kao političkog aktera.

U Areni je Vučić najavio “red i disciplinu” u obrazovanju. Poručio je da škole i fakulteti neće biti “opštinski odbori političkih stranaka”, a profesorima da treba da uče decu ili se tim poslom više neće baviti. Najavio je i konkurenciju domaćim fakultetima – strane visokoškolske ustanove.

Ideja nije nova. Vučić je ranije govorio da je najavom dolaska stranih univerziteta “dirnuo u osinje gnezdo” i ugrozio privilegije univerzitetskih profesora. Ali posle studentske pobune ista ideja dobija drugačiji kontekst.

Institucija koja je pružila prostor najvećem dugotrajnom izazovu njegovoj vlasti treba da dobije konkurenciju koju će omogućiti upravo država. Da li je reč o reformi visokog obrazovanja ili političkom odgovoru instituciji koju vlast smatra odgovornom za pobunu?

Trebješanin nema dilemu kako da čita tu poruku. “On bi, naravno, uništio univerzitet”, kaže govoreći o tome šta očekuje ukoliko Vučić ostane na vlasti. Trebješanin, međutim, smatra da se još važnija bitka vodi za način na koji će građani videti sve ostale bitke.

SLIKA STVARNOSTI

“Nije slučajno što Vučić glavnu bitku bije za medije”, kaže Trebješanin.

Zašto? Zato što ljudi ne reaguju direktno na stvarnost. Reaguju na ono što veruju da je stvarnost.

“Kakvu sliku ljudima naturite, tako će i razmišljati. Ljudi ne reaguju na to kakav je svet i kakvo je društvo, već kako ga opažaju.” Ponekad je razlika između stvarnosti i njene političke slike gotovo merljiva: Arena koja prima oko 18.000 ljudi i još 5.000 do 6.000 ispred nje u medijskoj slici postaje skup od 75.000.

Trebješanin smatra da je Vučić odavno shvatio i značaj društvenih mreža. Zato postoji organizovana proizvodnja poruka i armija botova koja ih umnožava. Ali tu se pojavio problem koji vlast ranije nije imala u toj meri – studenti.

Mladi ljudi, kaže Trebješanin, mnogo lakše prepoznaju propagandne obrasce, izvrgavaju ih ruglu i vraćaju ih vlasti kao mimove i parodiju. Tako društvene mreže, zamišljene i kao još jedan kanal za distribuciju političke poruke, postaju prostor u kojem ta poruka može da se raspadne.

“Batina ima dva kraja”, kaže Trebješanin. I možda upravo zato borba za sliku stvarnosti postaje još agresivnija. Dok je Vučić govorio u Areni, druga predizborna slika Srbije stizala je iz Novog Pazara. Tamo je održan skup Studentske liste. Jedan transparent bio je dovoljan da se dve slike iste večeri spoje. Na njemu je pisalo da je u Srebrenici počinjen genocid i da je Ratko Mladić ratni zločinac. “Informer” je iz toga napravio drugačiju poruku. Prema interpretaciji tabloida, studenti su poručili da je srpski narod genocidan.

A zatim je stiglo pitanje: šta bi se dogodilo kada bi “takvi” sutra vodili državu? Istovremeno se umanjivao broj ljudi okupljenih na studentskom skupu, dok je Arena predstavljana kao dokaz masovne podrške Vučiću. Ali brojanje ljudi ovde je manje zanimljivo od transformacije jedne rečenice. Tvrdnja “u Srebrenici je počinjen genocid” postala je tvrdnja da je “srpski narod genocidan”.

A politički protivnik je u nekoliko koraka prešao put od kandidata na izborima do nekoga ko ponižava sopstveni narod. Istovremeno, u Beogradskoj areni deo publike skandirao je ime Ratka Mladića. Dve slike iste večeri. Na jednoj Mladićevo ime kao patriotski simbol. Na drugoj tvrdnja da je ratni zločinac kao dokaz navodnog neprijateljstva prema Srbiji.

Trebješanin smatra da se upravo na tom tvrdom patriotskom modelu deo publike najlakše mobiliše. Kao primer pominje kult ličnosti koji se gradi oko Mladića.

NASILJE KAO SAMOODBRANA

I tu se priča vraća na nasilje sa početka ove kampanje. Nije sporno da nasilja može biti i sa druge strane. Ljiljana Cvjetković jeste dobila udarac, ali ne može se svaki incident objasniti istom matricom. Problem nastaje kada pojedinačni incident prestane da bude incident i postane dokaz o prirodi čitave druge strane.

Tada udarac u Novom Sadu više nije samo predmet za policiju i tužilaštvo, nego potvrda da su “blokaderi” nasilni. Transparent u Novom Pazaru nije politička poruka sa kojom se može slagati ili ne slagati, nego dokaz da studenti preziru sopstveni narod. Protest nije pobuna nezadovoljnih građana, već operacija stranih službi. A promena vlasti prestaje da bude moguć ishod izbora i postaje opasnost za Srbiju. Tu je granica mnogo važnija od propagande.

Jer da bi nasilje nad političkim protivnikom moglo da bude predstavljeno kao odbrana, protivnik prethodno mora da prestane da bude samo politički protivnik. Mora da postane pretnja Vučiću, njegovim pristalicama, a na kraju i samoj Srbiji. Zato možda najvažnija slika ove kampanje nije nijedan od snimaka tuča sa njenog početka. To je Beogradska arena. Puna dvorana, hiljade ljudi ispred nje, desetine autobusa, zastave i gotovo čitava infrastruktura najveće političke organizacije u zemlji. To je možda i suština paradoksa ove kampanje: što je demonstracija moći veća, to je priča o ugroženosti glasnija. A kada najmoćniji dovoljno dugo govori da je žrtva, menja se i značenje sile. Ona više ne mora da izgleda kao nasilje. Može da izgleda kao samoodbrana.

Hronologija ugroženosti

Priča o Aleksandru Vučiću kao meti mnogo je starija od ove izborne kampanje. Menjali su se događaji, protivnici i optužbe, ali se tokom godina ponavljao sličan obrazac: ugrožen je predsednik, zatim njegova porodica, a sve češće i Srbija.

SREBRENICA, 2015 – POKUŠAJ UBISTVA

Napad na Vučića tokom komemoracije u Potočarima ostao je jedna od ključnih tačaka u narativu o fizički ugroženom predsedniku. U kasnijim istupima vlasti događaj je redovno opisivan kao pokušaj njegovog ubistva.

JAJINCI, 2016 – ORUŽJE KOD PORODIČNE KUĆE

Posle pronalaska oružja nekoliko stotina metara od kuće Vučićevih roditelja, režimski mediji su danima govorili o mogućoj pripremi atentata. Slučaj nije dobio jasan sudski epilog, ali su Jajinci godinama ostali deo političkog inventara nikada dokazanih pokušaja likvidacije predsednika.

JOVANJICA, 2019 – “UDARAJU NA MOJU PORODICU”

Kada su se pojavile tvrdnje o kontaktima njegovog brata Andreja sa Predragom Koluvijom, Vučić ih je negirao i odgovorio da njegovi protivnici “udaraju” na njegovu porodicu jer znaju da ga to boli. Kasnije je izveštavanje o Jovanjici nazivao kampanjom protiv sebe i svoje porodice. Afera koja je počela otkrićem velike plantaže marihuane tako je u predsednikovoj interpretaciji postala i priča o njemu kao meti.

BELIVUK, 2021 – SNAJPER I ATENTAT

Posle hapšenja grupe Veljka Belivuka i pronalaska snajperske puške, državni funkcioneri govorili su o mogućoj pripremi atentata na Vučića. Ali pokušaj ubistva predsednika nije se našao u optužnici protiv Belivukove grupe. Krajem iste godine, upitan o pokušajima atentata, Vučić je odgovorio: “Ne znam ni za jedan.”

“OBOJENA REVOLUCIJA”, 2025 – META VIŠE NIJE SAMO VUČIĆ

Sa studentskim protestima priča o ugroženosti dobila je širi okvir. Protesti su predstavljeni kao “obojena revolucija”, organizovana i finansirana iz inostranstva. Protiv predsednika više nisu samo domaći politički protivnici – iza njih se pojavljuju strane službe i strani interesi, a ugrožena postaje država.

ZVUČNI TOP, 2026 – “PUCALI SU U MENE”

Posle kontroverze o događaju tokom protesta 15. marta 2025, jedna televizijska emisija dobila je naslov “Pokušaj streljanja Aleksandra Vučića”. Vučić je rekao: “Mi i ja nismo pucali u njih, oni jesu neometano pucali u mene.” A zatim je napravio poslednji korak: “To je bio način da isto urade i sa Srbijom.”

Od Srebrenice i Jajinaca, preko Jovanjice i Belivuka, do “obojene revolucije” i zvučnog topa, menjala se vrsta pretnje. Fizička, kriminalna, medijska, politička. Ali se krug širio: od Vučića, preko njegove porodice i pristalica, do države.

U aktuelnoj kampanji taj obrazac više nije samo priča o tome ko ugrožava predsednika. Postao je način da se objasni ko ugrožava Srbiju.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!