Svet između dva predatorska hegemona

Mnogi političari, diplomate, biznis lideri ili analitičari međunarodnih odnosa zastupaju tezu da je nestao poredak stvoren posle Drugog svetskog rata i da je okončana unipolarna era apsolutne američke hegemonije posle kraja Hladnog rata, te je došlo vreme multipolarnosti. Kažu da unipolarna i bipolarna moć blede i da je svet multipolaran. Dominacija Amerike se smanjuje. Kina raste. Indija se razvija. Rusija je neizmenjeno velika vojna sila. Zemlje poput Brazila, Indonezije, Turske ili Saudijske Arabije traže svoje mesto pod suncem.

Tako je stvoren popularan mit, ali daleko smo od multipolarnosti. Da bi takav sistem postojao, neophodna su minimum tri ili više velikih igrača na međunarodnoj sceni. Danas postoje samo dva, a kada se spisak završava brojem dva onda tu nema multipolarnosti.

SAD je zadržao neprikosnovenu poziciju, a Kina je kao glavni takmac izbacila Rusiju kao ključnog aktera iz vremena američko-sovjetskog rivaliteta.

Kombinovani BDP Amerike i Kine gotovo da je ravan sumi ostatka sveta (bez Nemačke, Japana i Indije) ili 33 sledeće najveće ekonomije. Dve zemlje kontrolišu 43 odsto globalnog BDP. Njihovi vojni budžeti ravni su polovini svetskih troškova za odbranu.

Koncetracija bogatstva Kine jedinstven je bum. Pre četvrt veka, Amerikanci su, po istraživanjima, u razvoju na svetskom novou učestvovali sa 38,9 odsto, EU sa 23,6, Japan sa 14,3, a Kina sa skromnih 4,8 procenata. Sve se promenilo: Kina danas predvodi sa 29,6 odsto. Amerika je pala na 29, EU na 17,6, a Japan na samo 6,7 procenata.

Istovremeno, Amerika je sve dalje od Evrope i Japana, dok Kina ne samo da sustiže Ameriku već je sve dalje od svih drugih. Koncentracija zapadne moći vrti se oko SAD, a azijske oko Kine.

Obnovljen je sistem u kome se SAD i Kina odvajaju od država ispod njih. Razmak između Amerike i Kine se smanjio, a razmak između njih i ostalih se uvećao. Bipolarizacija na delu u praksi sprečava multipolarnost, bez obzira na političku retoriku Pekinga. Kraj unipolarnosti stvorene pobedom Amerike u Hladnom ratu nije po automatizmu označio nastanak multipolarnosti. Prvi proces uništio je unipolarnost, drugi je sprečio nastanak multipolarnosti.

Može Evropska unija da tvrdi da je snažna – što je donekle tačno – ali je daleko od toga da bude takmac SAD i Kini: nema ekonomsku, industrijsku, tehnološku, finansijsku ili trgovinsku moć, a posebno ne onu vojnu i nuklearnu kojom raspolažu dve savremene supersile. Rastrzana je različitim nacionalnim interesima svojih članica.

Po viziji Donalda Trampa, svet je tu da bi se njime vladalo, a on je taj koji bi da bude jedini vladar jer svi “zavide” američkoj ekonomiji i plaše se “najmoćnije sile na svetu”.

GOVORI, PRINCIPI I STVARNOST

Živimo u “novoj eri varvarskih činova”, uzvratio je francuski predsednik Emanuel Makron, koji stalno naglašava važnost da Evropa postane treća supersila, ali to više deluje kao uteha što na globalnom planu nisu ono što bi voleli da budu. Uzalud je bivši šef diplomatije EU tvrdio da je “kompleksna multipolarnost” stvarnost od vremena finansijske krize 2008.

Makron je u Generalnoj skupštini UN, u oproštajnom obraćanju liderima “srednje moći”, ponudio moralnu poruku kako se suprotstaviti Trampu: odbrana međunarodnog prava, mulilateralizam i poredak zasnovan na pravilima.

“Da li želimo da živimo po zakonima džungle ili da živimo u civilizovanom međunarodnom društvu”, zaključio je Makron,

U sličnom tonu govorio je i Aleksandar Vučić: “Najveći problemi današnjice nisu nedostatak pravila i principa, već njihovo nepoštovanje u prošlosti i sadašnjosti”.

Gomila lepih fraza o principima međunarodnog prava koje niko ne osporava, ali realnost pokazuje da se ta prava na raznim tačkama sveta brutalno krše.

Režimski mediji hvalili su Vučićevu državničku hrabrost i odvažnost. Ako je tako, zašto nije, kao i veliki broj delegata, izašao iz sale dok je govorio izraelski premijer, za kojim je međunarodni sud raspisao poternicu zbog ratnih i zločina protiv čovečnosti u Gazi?

Japan je četvrta svetska ekonomija i, kao i Južna Koreja, ima snažne industrijske i tehnološke kapacitete, ali toliko zaostaju za dve vodeće sile da i nemaju ambicija da se kandiduju za rušenje bipolarnog sveta. Rusija bi bila potencijalni kandidat za treći pol, imajući u vidu prostranstvo, prirodne resurse i, naravno, nuklearni arsenal približan američkom. Ali Rusija na mnoge druge načine nije supersila. Njena ekonomija, deveta na svetu, manja je od italijanske. To što Kremlj govori o multipolarnom svetu jeste način da sebe ubaci u taj svet. U najboljem slučaju može da funkcioniše kao podrška Kini.

Kandidat nije ni Globalni jug, iako njegove članice postaju sve važnije. To nam govori da se stari poredak moći promenio, ali ne i ko ga je zamenio. Industrijski kapaciteti su se umnogome sa zapada preselili na istok – disproporcionalno prema Kini.

Članice Briksa pozivaju se na svoju veliku populaciju, ali veličina stanovništva svet ne čini multipolarnim. Indija je najmnogoljudnija zemlja sveta, najbrže je rastuća ekonomija i šesta među globalnih top 10, ali osam puta je slabija od američke i pet puta od kineske. Njen vojni budžet je tek četvrtina kineskog, a o američkom i da se ne govori. Indija će jednog dana možda ući u multi – formulu i pridružiti se Americi i Kini, ali to pripada daljoj budućnosti.

Briks je toliko heterogen da ne predstavlja globalnu moć, čak lako može da se raspadne. Njegove vodeće članice, Kina i Indija, rivalski su raspoložene.

Problematično je i tvrđenje da sve više strateške autonomije i nezavisnosti stvara više polova. Ta teza se plasira kao dokaz multipolarnosti ali ne dokazuje ništa. Da li se nacionalni interesi lakše ostvaruju u bipolarnom ili multipolarnom sistemu?

I JA BIH DA SE PITAM

foto: ap

Može Indija da se ne svrstava, Turska da manevriše između velikih sila, Saudijska Arabija da širi partnerstva ili Brazil da traži veću samostalnost. I šta? Da li je nezavisnost, kao posledica bipolarnog rivalstva, dokaz multipolarnosti? Zašto se u vreme Pokreta nesvrstanih nije govorilo o multipolarnom svetu?

Ako je ovo realna slika sveta, zašto je argument multipolarnosti toliko popularan, iako je taj sistem sa mnogo aktera manje stabilan od unipolarnog ili bipolarnog?

Umnogome se radi o priželjkivanju, u nadi da dominacija silnika nestaje i da moć treba da bude razuđena. Evropljanima, pritisnutim i sa Istoka i iz Amerike, multilateralnost je dobrodošla alternativa bipolarnosti, bolji način da se obnovi multilateralizam, prilika da se utiša globalno nezadovoljstvo.

Drugi strahuju od polarizacije SAD i Kine i nastanka nekog novog Hladnog rata. Zar to nije potvrda bipolarnog sveta? Što se Pekinga i Moskve tiče, oni multipolarnost vide kao alatku ograničavanja američke i uvećavanja sopstvene moći. Dve zemlje su još 1997. potpisale Zajedničku deklaraciju o multipolarnom svetu i uspostavljanju novog međunarodnog poretka, sa ciljem da privuku Globalni jug.

Multipolarni svet mogao bi da bude manje polarizovan od sveta sa dva sučeljena rivala, ali to ne bi obavezno vodilo boljem svetu. Niti bi umanjilo rivalstvo velikih nezavisnih nacija koje bi ga činile.

Koliko su, sa stanovišta multipolarnosti, efikasne institucija poput Saveta bezbednosti UN, Međunarodnog mnonetarnog fonda, Svetske trgovinske organizacije ili nove Briksove Banke za razvoj, nastale u eri hegemonije?

O kakvoj multilateralnosti može da se priča kad Tramp sa govornice UN preti da će uništiti jednu članicu – Iran – i poziva države da izađu iz članstva Međunarodnog krivičnog suda, koji je nazvao “grupom zlih ljudi”?

Srednje sile se reorganizuju. Igrači u usponu imaju sve rezone da promovišu multipolarni svet. Trend je najuočljiviji kod bivših američkih saveznika, od Britanije i Kanade, do članica EU, G7 ili Natoa, ali je vidljiv i u organizacijama bez prisustva SAD – od Briksa do Šangajske organizacije za saradnju. Zar pakt iz Meke, koji su potpisali Pakistan, Turska i Saudijska Arabija, nije signal moći u preoblikovanju Bliskog istoka i njegove globalne energetske važnosti?

To što multipolarnog sveta nema i što je tvrditi da postoji čist mit, ne znači da ga neće biti – pod uslovom da se makar donekle obuzda nalet autoritarnosti koji je razorio poredak zasnovan na nekim pravilima. Transatlantski poredak neće se vratiti, zameniće ga neki novi, manje predvidljiv i više fragmentisan. Ponovo se javljaju stare centrifugalne snage, uključujući i averziju Evrope prema kineskom protekcionizmu i američkoj dominaciji.

Ali, kako stvari sada stoje, sve priče o multipolarnom svetu svode sa na uljuljkivanje onih koji umišljaju da se nešto pitaju, ukoliko se nađu na putu interesa dve jedine sile bipolarnog sveta. Veliki govori retko vode ka suštinskim promenama. Amerika i Kina, dva predatorska hegemona, nastavljaju da melju saveznike, a još više rivale.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!