Petar Miloradović, Osluškivanje losa, Kulturni centar Novog Sada, 2023.
Dosadašnja pesnička karijera Petra Miloradovića pomalo podseća na biografije slavnih američkih pesnika prošlog stoleća (Stivens, Olson), koji su, uglavnom provodeći čitav život na jednom mestu – spolja gledano: u provinciji – proizveli te gradiće u mitska mesta svetske poezije i podsetili kako je svetskost ipak u prvom redu stvar duha, a mnogo manje geografije. Donekle po strani od buke i podivljalih sujeta, koji, razume se, oblikuju i onaj profesionalni deo naše književne scene – a u koji svakako ne spadaju umetnički jalovi ali statusno i novčano nezajažljivi krugovi moći na relaciji Matica srpska – Ministarstvo kulture – potpisi podrške Vučiću, Miloradović je u dosadašnjih sedam knjiga ispisao jednu od najlepših, najčistijih pohvala svetu i životu u našem savremenom pesništvu, sa punom svešću o tragici ljudskog postojanja, bez koje zapravo i nema velike umetnosti. Ta svest se kod Miloradovića javlja kao katkad skrivena, katkad upadljivija melanholija, ili (kulturna) nostalgija, koje su još od prve knjige utkane u praktično sve lirske situacije koje pesnik opisuje. Ovaj žal za prošlim, za nečim neimenljivim što je zauvek nestalo, svejedno da li je doživljeno ili izmaštano, žal koji u različitim formama obeležava svetsku umetnost na prelazu vekova i koji su u našoj poeziji (ako je važno reći – srazmerno umešno) “rabili” takozvani pesnici transsimbolisti devedesetih godina, Miloradović je ne samo od njih nasledio nego, što je važnije, i prepoznao kao svoje najintimnije osećanje sveta.
...…
U najnovijoj knjizi Osluškivanje losa, međutim, pesnik je ovaj doživljaj izmestio u drugi plan, preko motiva bolesti, prolaznosti, smrt(nost)i, više kao neku vrstu opšteg egzistencijalnog okvira koji je zadat svima, pa tako i njegovim lirskim junacima. Istovremeno, na stilsko-kompozicionoj ravni, izraz je zgusnutiji i metaforičniji, prizori se slikaju hirovitije, a sve to uslovilo je s jedne strane svedeniju, ali s druge asocijativno bogatiju, razuđeniju lirsku naraciju. Tako je na primer u pesmi “Ploče”, u kojoj lirski junak, sin, pronalazi dupli album Električnog studija Radio Beograda, a koji je majka donela kao “nerazumljiv poklon”: “(…) Deonice tišine i pulsiranje/ iz utrobe ogromnog kita, dubine okeana;/ iz nepregledne šume,/ u kojoj komponuje Hendriks/ i rađa se i bere pečurke drugi neko (…)”. Pesma počinje kao slika porodične intime, pa preko kulturne arheologije koja nikako nije sama sebi svrha, već je temelj autentičnog doživljaja muzike/umetnosti, opet se vraća ličnom: “Stare spiralne staze/ iznova pevale su dugu pesmu,/ svaki treptaj u toj šetnji/ objašnjavao je sinti:/ Ti si sin.” Pesma je karakteristična za osvešćivanje problema materijalnosti jezika, kao što se u drugim pesmama naglašava njegova posrednička priroda, a to sve zapravo, na rubovima teksta, predstavlja diskretan omaž postavangardnom nasleđu.
U glavnom svom toku pak, pesnik ostaje veran vlastitim opsesijama: zaboravljenim predmetima, sudbinama marginalaca, šetnjama šumom u kojima se uvek uoči neki jedva vidljiv pokret, iznenadni simbol, udar sudbine, sve što nam pokaže kako se ono najveće i najnespoznatljivije pronalazi u najmanjem, najsvakodnevnijem. Tako Miloradović, kao i u svim prethodnim knjigama, nastavlja da, pevajući jedno, sve vreme zapravo govori o nečem drugom, većem, važnijem, što nas prevazilazi, a što nas se tiče mnogo više nego što možemo, osim u poeziji i umetnosti, uopšte da naslutimo.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Rezultati konkursa za programe kulture na izložbi Ekspo 2027 navode na zaključak da su izabrani i vrlo skupio plaćeni projekti promašili temu, kao i da je jedinio bitno da na Ekspu bude nečeg što će organizatori nazvati kulturom
Više od 20 festivala nije održano prošle i ove godine, FCS dve godine ne raspisuje konkurse, Ministarstvo kulture odbija projekte umetničkih udruženja, smena uspešnih direktora a postavljanje ljudi koji ne obećavaju… sve su to dokazi da živimo kulturu destrukcije, pokazuje istraživanje Centra za studije kulture
U bečkoj aukcijskoj kući Doroteum prodata je slika hrvatskog autora Vlaha Bukovca za pola miliona evra, uskoro će biti izložena u Zagrebu, a tamošnja javnost ne zna ime kupca
Predstava „Profesionalac“ igra se 50. put. „Neverovatno je da se za četrdeset godina – od pisanja o tadašnjoj vlasti i komunizmu, malo toga promenilo“, kaže njen autor Dušan Kovačević
Većinska Srbija nošena studentima sada mora naći snage da oprosti običnim ljudima i umiri one koji su godinama glasali za Vučića. A za više ešalone – sud i Zabela
U trenutku kada ovaj tekst nastaje Pionirski park puni se policijom i maskiranim muškarcima obučenim u crno i s misterioznim velikim torbama u kojima, prepostavljamo, ne nose napolitanke i južno voće. Ali čemu sve to?
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
