Nojeva varka

Prestižne godišnje nagrade vodećeg džez magazina Downbeat kod nas (ne)srazmernu važnost dobijaju “gomilanjem” oko festivala, a ostala nam je gotovo nepoznata delatnost Instituta “Telonijus Monk” (od 2019. nažalost prepisan na ime H. Henkoka, valjda da bi se olakšalo finansiranje). Kada je 2006. na međunarodnom takmičenju džez pijanista nagrada tog instituta pripala tinejdžeru iz bivše sovjetske republike, teško da je mogla naći dobitnika koji više dolikuje nasleđu vrhunski originalnog autora/izvođača kao što je Monk (1917–1982). Tigran Hamasjan (rođen 1987. u provinciji Jermenije) nije više bio čudo od deteta. Kao pubertetlija, s porodicom je emigrirao u SAD, 2003. već pobedio na festivalu u Montreu i, najvažnije, njegove virtuozne “uglaste” deonice nisu samo podsećale na Monkove nego se kroz razređene tonove pomaljao specifičan intelekt. Imali smo sreću da ga slušamo na Beogradskom džez festivalu 2011, u Domu omladine Beograda.

Uz hiperprodukciju istorije 15 godina nam je proletelo, Tigran je gostovao po Balkanu, brzo svoju karijeru razvijao “u cikcak”, objavljujući neočekivano raznolike albume – i akustične i električne, ambijentalne i orkestarske, s raznim postavama, horovima, povodom stogodišnjice turskog genocida nad Jermenima (Luys i Luso, 2015, ECM) – po pravilu sa sopstvenim kompozicijama i probranim tradicionalima svoje postojbine, uz izuzetak StandArt (2022, Nonesuch), gde je “izlomio” američke standarde. Ostao je nadahnut bogatom kulturom Jermena – mitovima i bajkama, poezijom, duhovnim pojanjem i narodnom muzikom – ali i neobičnim izvorima kao što su geometrija, geografske mape itd. Savladao je hrpe elektronskih instrumenata i pomagala, nisu mu strani video, instalacije i interaktivne igrice; naučio je da uklopi drevne uticaje i modernu tehnologiju, snima i producira po svetu (pa i u Moskvi i Jerevanu), sarađuje s najboljim džezerima, ali i mnogima nepoznatima van Jermenije (u kojoj živi od 2016). Dakle, određenje “džez” jedino je dovoljno široko i elastično da prihvati muziku Tigrana Hamasjana.

U poslednje vreme Hamasjanov izraz značajno je uslovljen složenošću takozvanog progresivnog roka (donekle i “metala”) – uticaja iz odrastanja uz muzički ukus porodice – koji kulminira kroz dvostruki The Bird Of A Thousand Voices (2024, Naive/Believe). Ne samo efektno podsećanje na pretenciozne posthipijevske svite i konceptualne albume, nego je to “transmedija” s čitavom predstavom, s jermensko-engleskim libretom. Sledi ga delimično smirenje s prošlogodišnjim Manifeste (Naive), koji promoviše i aktuelna turneja. Takoreći niotkuda, nova i specijalizovana agencija Sonic Frontier organizovala je koncert Tigranovog kvarteta u velikoj sali Kolarčeve zadužbine u Beogradu, pravilno procenivši da on ovde ima svoju publiku, koja je uprkos skupim ulaznicama (2900–4600 din.) napunila akustičnu dvoranu i oduševljeno dočekala muzičare.

Tigran se uglavnom držao klavira, vrtoglavo pletući deonice i kroz lestvice i modulacije Bliskog istoka i jugozapadne Azije, s dinamikom kojoj su kontrirali ili je pojačavali bučni bubnjar i bas gitarista. Dodatni klavijaturista bio je zadužen za ono malo što bi uživo Hamasjan mogao samo s još jednim parom ruku – kao da nisu dovoljni retki napevi, zviždukanje, pedal-efekti – a i to je zvučalo (valjda zahvaljujući analognim spravama) kao preuzeto iz džez-rok fuzije sedamdesetih, plus semplovani vokali. Do “War Time Poem” i “One Body, One Blood” stigle su i ovacije, a protivtežu pružile lirične tačke, kao gotovo pop instrumental “Yerevan Sunset”, sakamoto-filmičan. (Uostalom, Tigran je napravio muziku za kontemplativni japanski film They Say Nothing Stays The Same, 2019.)

Da se razumemo, takozvani prog-rok je progresivan taman koliko je i SNS napredna: agresivna pratnja ponekad je sasvim suvišno ilustrovala/potcrtavala pijanističke linije, tj. ometala uživanje u Tigranovom umeću (na povremeno perkusivnom i prepariranom klaviru), kao i “ubodni” light–show od malobrojnih svetlećih tela napornih za oči, ili deo sedišta koje je g. Kolarac još onomad namenio Pigmejima. Jeste upečatljivo kad muzičari uživo, “iz glave”, izvode sve te petljancije, ali i za to postoje pametniji uzori ,počevši od Zape i Bifharta. Posle osamdesetak minuta i još ovacija, bis je poslužio za Hamasjanove dečačke “besne gliste” na monofonom sintisajzeru – u toj su zamci bili mnogi, ali to ova mlada publika ne može da zna, pa da ne sitničarimo.

Mladi g. Hamasjan je među najoriginalnijim i najsposobnijim džezerima srednjeg naraštaja, nadajmo se da ćemo češće biti u prilici da ga ugostimo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!