Iran stoji iza većine napada na Izrael proteklih decenija. Teheran finansira i naoružava Hamas u Pojasu Gaze, Hezbolah u Libanu, Hute u Jemenu, režim u Siriji. Pojedinačnih krvavih čarki, razmena vatre, mini ratova ima toliko, da ih ne vredi ni nabrajati.
Ali se Iran uvek striktno uzdržavao od toga da direktno napadne jevrejsku državu izbegavajući svesno obračun koji bi mogao da se pretvori u totalni rat i uvuče u ratni vrtlog ne samo čitav region, već ceo svet. Kada je Iran u noći na nedelju sa svoje teritorije ispalio jata pre svega dronova, ali i krstarećih i balističkih raketa, to je bio presedan. Sreća je da je izraelski protivvazdušni sistem “Gvozdena kupola” kao uvek do sada neutralisao 99 odsto projektila, da nije bilo žrtava, pa postoji šansa da se trenutna eskalacija završi na tome.
Teheran je ovaj napad obrazložio kao pravo na samoodbranu utemeljeno u međunarodnom pravu i konvencijama Ujedinjenih nacija: Izrael je, mada to javno nije priznao, 1. aprila bombardovao iranski konzulat u Damasku i ubio sedmoro ljudi, među kojima dva generala Revolucionarne garde. Napad na iranski konzulat u Siriji je u pravnom smislu bio napad na iransku teritoriju.
Vlast koju predstavlja lider islamske Republike ajatolah Sejid Ali Hamenei morala je da reaguje. Makar simbolično. A ovaj unapred najavljen napad bio je simboličan, jer je bio unapred najavljen i znalo se da Izraelcima zbog efikasnosti “Gvozdene kupole” neće naneti veću štetu. Da je Iran zaista hteo da se sada upusti u obračun sa Izraelom usledio bi sinhronizovani masivan napad Hezbolaha iz Libana.
Ovo je, ipak, bilo dovoljno da Iranci mogu da slave svoje rukovodstvo zbog “odlučnog” odgovora “bezbožnickoj, zločinačkoj” jevrejskoj državi.
Na potezu je Izrael. Ako ne bude odgovorio nesrazmerno ubitačno, to će takodje biti presedan.
Politička i vojna doktrina jevrejske države u neprijateljskom okruženju koje želi da je izbriše sa lica zemlje je da uvek nanovo dokazuje da je najjaci, najzlokobniji, najsmrtonosniji igrač u komšiluku. Odgovor u tom duhu trebalo bi da na neprijatelje deluje odvraćajuće.
Otelovljenje takve politike je ognjeni mač koji se obrušio na Pojas Gaze nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra prošle godine. Tada je bila bolno povređena samosvest nacije o sopstvenoj nepovredivosti. Odgovor je bio neumoljiv, u lovu na Hamas ubijeno je preko 33.000 Palestinaca, humanitarna katastrofa u Gazi gasi živote civila svakoga dana.
Ukoliko se ratni kabinet premijera Benjamina Netanjahua na pritisak zapadnih saveznika bude uzdržao od direkntog kažnjavanja Irana, mnogi Izraelci bi to mogli da vide kao znak slabosti. A ako odgovori uobičajno nesrazmernom silom, to bi čitav region moglo da digne u vazduh, što Sjedinjene Države već preko pola godine pokušavaju da spreče.
Poruka američkog predsednika Džoa Bajdena je u tom smislu bila nedvojbena: SAD će nepokolebljivo podržati Izrael u svim odbrambenim akcijama, ali ne i eventualne ofanzivne vojne operacije.
Prema sopstvenoj spoznaji Izraelci su od nezapamćenog napada Hamasa na “crni sabat” u ratu za opstanak nacije. Krv je odavno udarila u glavu. Sada je pitanje da li će poslušati SAD, saveznika ključnog za opstanak jevrejske države.
