Voli li BiH više sebe nego što ne voli Dodika

32bw

Sa politikom Milorada Dodika duboko se ne slažem. Pre manje od godinu dana javno sam ga pozvao da podnese ostavku, jer smatram da svađa Republiku Srpsku i Srbe sa Zapadom i tako pravi štetu nacionalnim interesima. Pre nekoliko godina, gostujući kod Senada Hadžifeizovića, govorio sam o nestalnosti i štetnosti njegovih stavova, a i dalje stojim iza svake reči. On je o meni, dok sam se 2017. i 2018. godine, bavio politikom, javno baš ružno govorio. Verujem i da je pred predsedničke izbore 2017. godine uticao da se mnogo ljudi upiše na birački spisak u Srbiji iako u njoj ne žive i da se i tako lažira izborni rezultat Aleksandra Vučića. Ja to nikada ne bih radio ni za sebe, ni za drugog. Drugim rečima, jako se i po mnogo čemu razlikujemo.

Iako različiti, Dodik, ja i svi mi živimo u istom svetu. Bezbednost tog sveta, a otkad postoji oružje globalnog uništenja i njegov opstanak, održavaju se na kakvom-takvom međunarodnom poretku. Taj poredak svakodnevno podrivaju dvostruki aršini, licemerje, nezasita žeđ za moći kod onih koji su već nezamislivo moćni i bogati a žele još i doveli su svet na ivicu ponora. A onda, kao da zlo nije dovoljno, međunarodni poredak krnji se i greškama počinjenim u dobroj nameri. Zla je uvek bilo i biće. Zlo dobro ne sluša. Ali greške se možda mogu sprečiti, zato ovo pišem.

ZAKON UKORIČEN DODIKOVOM SLIKOM

Podsetiću, Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, godinama je, a posebno u poslednjem periodu, oponirao zakonima i institucijama BiH i visokom predstavniku međunarodne zajednice za BiH Kristijanu Šmitu, čak mu pretio zabranom ulaska u Srpsku. Šmit je onda svojom odlukom u Krivični zakon BiH uneo odredbu da je nepoštovanje njegovih odluka krivično delo za koje počinilac ide u zatvor – lišava se prava na slobodu, ali i prava da obavlja javnu funkciju. Odluka tj. novi član Zakona kao da je bio ukoričen Dodikovom slikom. I posle toga Dodik je nastavio po svom, a Tužilaštvo BiH je pokrenulo krivični postupak tereteći ga za novouspostavljeno krivično delo. I, valjda, direktora “Službenog glasnika” Republike Srpske što je u tom glasilu objavio neku njegovu odluku koja negira Šmitove odluke.

Smatram da je velika greška, opasna po BiH ali i štetna za regionalnu i globalnu političku zajednicu, pokušaj da se politika koju vodi Dodik uguši zatvorom i zabranom obavljanja političkih funkcija, pogotovo onako kako je to za ovu konkretnu priliku i lik propisala Kancelarija visokog predstavnika.

To je velika i opasna greška po BiH jer su najveći izgledi da cilj – zaštita njenog integriteta i suvereniteta – neće biti postignut, već obrnuto – ojačaće se i podstaći procesi koji se upravo žele sprečiti. Uveren sam da će krivičnim progonom i proterivanjem Dodika iz institucija biti brzo potrošena svaka korist koja se, i to samo možda, privremeno postigne za državno jedinstvo i suverenost BiH. A na šine će biti stavljeni da ubrzavaju i rastu vaninstitucionalni procesi sa ogromnim dezintegrativnim, pa i konfliktnim potencijalom.

Jer, separatizam Srba ili bar dela Srba u BiH ne može se izjednačavati sa Miletom Dodikom. On ima svoje uzroke u realnim i nerešenim unutrašnjim etničkim i društvenopolitičkim, regionalnim i geo-konfliktima koje Dodik iskorišćava, pa možda i podstiče za svoje (a smatram i ne samo svoje) političke ciljeve, ali oni svejedno postoje i bez njega. Njegovim uklanjanjem iz institucija i političkog života BiH oni neće nestati sve i da takva intervencija uspe, a sumnjam da na duže staze hoće. U stvari, sva je prilika da će problemi koje bi Šmit da reši time dobiti novo gorivo i da će isterivanjem Dodika iz institucija njihov duh biti pušten iz boce koju ionako ne doživljava kao svoj dom.

To je, naravno, moja politička procena u kojoj možda, i nadam se, grešim, ali ne bih rekao da je tako i do sada nisam.

SAT KOJI POČINJE DA KUCA

S druge strane, u pogledu pravila na kojima se još, kako-tako, održava današnji međunarodni poredak, moje zamerke se ne zasnivaju na političkim procenama, već na onome što akademski i iskustveno znam o demokratiji, državi i pravu.

Apsolutne monarhije, u kojima neko ima neograničenu pravnu i faktičku moć (a pritom po pravilu nije ni demokratski od naroda izabran), s razlogom su pre više vekova otišle u političku istoriju. Doduše, moguće je i danas zamisliti u tolikoj meri vanrednu situaciju, poput stravičnog rata u kome su strane na putu međusobnog (samo)uništenja i gde najviši svetski autoritet nema drugog rešenja već da privremeno postavi “diktatora mira” da uz pomoć međunarodnih oružanih snaga garantuje sprovođenje mirovnog sporazuma i tako stvori uslove za opstanak života i povratak u demokratsko stanje. U stvari, ne treba da zamislimo, desilo se u BiH.

Ali, desilo se pre skoro 30 godina! Pre tri decenije! Takvo stanje, u tolikom trajanju, nedopustiva je demokratska anomalija koja diskredituje ili ispravnost rešenja koje je trebalo da omogući (jedinstvena, suverena BiH), ili sposobnost onih koji su sebi uzeli za pravo (i odgovornost) da rešenja donose, nameću i sprovode. I ma koliko isprva bila šansa za suverenu BiH, trideset godina kasnije ta anomalija je najveća negacija njene suverenosti – kako može biti suverena država u kojoj stranac, postavljen od stranaca, donosi zakone i smenjuje domaće funkcionere, i vrhovni je tumač najvišeg propisa koji pritom nije doneo narod te “suverene” države?

Kako god, slučaj Dodik lako može da bude igla koja će da rasprsne taj predugački paradoks, i to kroz nekontrolisani eksplozivni proces umesto kroz osmišljeno, dogovoreno i pripremljeno bolje rešenje (a na njemu se, koliko znam, radi).

Pošto smo prešli sa političkog terena (cilj jedan – efekat drugi) na demokratski (demokratski deficit), pa na državotvorni (suverenost visokog predstavnika, a ne naroda i institucija BiH), zakoračimo sada i na pravni teren. I tu se otvaraju nove dimenzije problema: Dodika gone po izmenama Krivičnog zakona BiH koje je svojom odlukom doneo visoki predstavnik. Jako je, jako široko tumačenje prema kome je visoki predstavnik za BiH ovlašćen da (umesto kao svugde na svetu, od naroda izabrano zakonodavno telo parlament) donosi nove i menja postojeće zakone, pa čak i protiv volje tog tela. Ovaj tekst nije pisan za pravni žurnal, pa ne ulazi u detalje. Ali konstatujmo samo da visoki predstavnici donose zakone u BiH pozivajući se na odredbe Aneksa 10 Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH i na Zaključke konferencije Saveta za implementaciju mira održane 1997. godine u Bonu, a da niti u Aneksu niti u Zaključcima nigde izričito ne stoji da visoki predstavnik može da donosi zakone. A i kako bi stajalo, s obzirom na sve ono što je gore istaknuto i o demokratiji i suverenosti, što ljudi koji su Aneks i Zaključke pisali zasigurno znaju. Kada politika radi “stabilnosti” pogazi pravo, sat počinje da kuca. A ovaj kuca odavno.

ŠTA ZNAČI DRUGI NAČIN

Po zakonu visokog predstavnika, mom političkom neistomišljeniku Dodiku prete lišavanje prava na slobodu i oduzimanje pasivnog biračkog prava (prava da bude biran na neku funkciju). I početnici u pravu znaju: da bi vlast nekog mogla lišiti nekog prava, odnosno ograničiti ga, to mora da bude učinjeno u skladu za zakonom. A da bi zakon bio “zakon”, nije dovoljno da se tako zove, već, a posebno u krivičnom pravu, mora da bude dovoljno konkretan da bi bio predvidiv. Dakle, da bi neko bio kažnjen jer je uradio nešto što se ne sme, mora se tačno znati šta se to ne sme! Odredba koju je u Krivični zakon oktroisao visoki predstavnik Šmit kaže da će se kazniti svako ko “ne primeni, ne sprovede, ne izvrši ili na drugi način ne poštuje odluku visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu…”.

Šta se sve može podvesti pod “na drugi način ne poštuje”? Da li i ovaj tekst može da se shvati kao “na drugi način nepoštovanje”? Ako neko napravi vic o Muji i Hasi kako diskutuju o odluci visokog predstavnika, hoće li u zatvor ako se nekom tako ćefne? A onaj ko se smejao vicu? Ovo zvuči kao banalizacija, ali u stvari nije, upravo o tome se radi. Načela i pravila krivičnog prava grade se milenijumima. Da li je Dodik toliko specifičan slučaj da ih vredi žrtvovati? I šta će sve i ko, sem Dodika, proći kroz tu zbog njega napravljenu pukotinu u pravnoj državi, a pravna država je jedna od najvećih evropskih tekovina? Nije li Šmitova odredba ogroman korak ka njenoj suprotnosti – policijskoj državi? Za pravne laike, policijska država nije ona u kojoj je na vlasti policija, već u kojoj, između ostalog, razni administratori i delovi državne administracije mogu po potrebi i nahođenju da kažnjavaju ljude i zabranjuju razne društvene aktivnosti.

Konačno, Dodik spori da je Šmit uopšte visoki predstavnik. Kaže da Savet bezbednosti UN nije potvrdio njegov izbor svojom rezolucijom. Iz Šmitove kancelarije kažu: i ne treba da potvrdi. Opet bez upuštanja u duboke pravne analize, nije li makar sumnjivo da je sve visoke predstavnike pre Šmita baš tako, rezolucijom, potvrdio Savet bezbednosti. I da je to traženo i za samog Šmita, ali su Rusija i Kina uložile veto i mandat Šmita nije potvrđen. Ako nije ni trebalo, pa zašto su time svih ovih decenija uopšte zamajavali Savet bezbednosti UN, trošili vreme najautoritativnijeg tela međunarodne zajednice na svetu? I to ne jednom, već osam puta – za Šmita i njegovih sedam prethodnika. Jedina razlika je da su njihovi mandati potvrđeni rezolucijama, njegov nije. Činjenica je da Član 1 Aneksa 10 Sporazuma nije precizan – kaže da će visoki predstavnici biti “postavljani u skladusa relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti”, a ne “postavljani rezolucijama Saveta bezbednosti”. Ali od 1995. godine do sada je to tumačeno tako da su postavljani rezolucijama, i tako su tokom ovih 28 godina i postavljani, a običaji su formalan izvor međunarodnog prava.

Može li se nepravom boriti za pravo, da li cilj opravdava sredstvo, i ako opravdava, važi li to za sve ili samo za najjače? I šta ako se ispostavi, kako to obično pre ili kasnije biva, da i od jačeg ima jači? Međunarodna zajednica, pogotovo posle skoro 30 godina, mora bolje i zbog BiH i zbog sebe. Dodik je tu najmanje bitan, a prave od njega obrnuto. Greške mi na Balkanu skupo plaćamo, bilo da ih pravimo sami ili da ih prave drugi na nama.