Kad na vrbi rodi jelka

Gradsko sam dete. Slušam i čitam kako se poneko seća odlazaka na selo odakle potiče njegov rod, slobodnog detinjstva kraj reka i usred cveća, šta je baka kuvala, šta deka pričao. Zvuči prelepo, gotovo da im zavidim jer ja nemam takva iskustva. Ja sam sela upoznavao kad me je otac, ginekolog, vodio sa sobom odazivajući se na vapaj babica, na poziv uplašenih očeva, kasnije kao reporter da pitam za setve i žetve, zadruge i poreze. Nikad nisam prespavao na selu.

Odrastao sam pored vodotoka koji se s pravom nazivao kanalom – pored Begeja. U njemu sam plivao, bojao se pijavica, veslao. Kasnije sam naučio da poštujem Dunav, pogotovo kod Novog Sada, gde je moćan i jak. Nažalost, Dunav me tu podseća na raciju, ubijanja, bacanja ljudi pod led. Upoznao sam dobro tu moćnu reku i u Beču, gde je samo u pesmi plav, i naravno u Beogradu.

Nama matorcima pametnije je da pogled bacamo u prošlost nego u kratku budućnosti i njen neminovni završetak. Ja pred spavanje sve češće mislim na jedinu godinu koju sam proživeo u prirodi na obali divlje, male reke, na obodu šume, i to još u dvorcu sa temeljima starim preko sedam stotina godina.

Govorim o 1958. godini. Imao sam 29 godina i to je važan podatak da bi se razumelo šta i kako sam tada doživljavao sve oko sebe, svakako ne sa onoliko pažnje koliko priroda zaslužuje.

Bio sam tada postavljen za glavnog urednika lista “Mladost na autoputu”, koji je izlazio u sklopu Savezne radne akcije izgradnje autoputa Zagreb–Ljubljana. Bio sam sa takozvanim glavnim štabom smešten u dvorcu na ostrvu usred bučne, nervozne reke Krke, mesto se zove Otočec ob Krki. Slovenci taj svoj kraj zovu Dolenjska. Ima značajnu industriju, ali za mene je to zavičaj cvička, vina koje volim, a koje je za većinu potrošača kiselije i nepitkije od sirćeta.

Dvorac koji su prvi put u 13. veku podigli neki grofovi – a ko bi drugi? – više je puta doterivan i rekonstruisan, oštećen u borbama Drugog svetskog rata, renoviran da bi postao hotel, ali i da nama posluži. Kad smo se uselili, građevinski radovi bili su završeni, ali naravno nije još sve bilo namešteno za fine goste. U sobi na drugom spratu sam imao gvozdeni vojnički krevet sa starim dušekom, sto sa dve stolice i eksere na zidu za odelo. Veš i pidžame su stajali u koferu. Dva prozora su gledala na mali slap Krke, žubor vode bi me uspavljivao.

Redakcija mi je bila na prvom spratu u dve sobe koje će postati najskuplji apartman budućeg hotela. Imali smo na raspolaganju nekoliko nerendisanih stolova, induktorski telefon koji je dosta često bio u funkciji, ali ne i kad je najpotrebniji, stare mehaničke pisaće mašine. Kad bi nešto hitno trebalo proveriti, sedao bih na motocikl Puh 175 i otperjao gde treba. U jarku sam završio samo jednom, praveći se važan pred devojkom koja je sedela iza mene, a koja će postati slavna glumica, što tada nisam ni naslućivao. Znao sam da je lepa.

Gugl o svemu tome nema pojma. Komplet novina koje sam izdavao sakrio se pod prašinom na vrhu nekog mog ormana, neću da ga potražim za ovu priliku, ne želim da naletim na nešto što bi protivurečilo mojim lepim uspomenama.

Samo je Ivo Andrić umeo da opiše bosanske reke i ćuprije. Ovu moju slovenačku reku, dva drvena mosta preko nje, dočarati rečima samo bi on umeo, ne usuđujem se ni da pokušam. Na jednoj staroj vrbi koja se nagnula nad tok Krke izrasla je mlada jelka. Shvatio sam da čak i slavna izreka može da ima drugačiji smisao, kad je na vrbi izraslo drugo stablo, moglo je nekad i grožđe, zašto da ne? To znači da je sve moguće, pa možda i da još jednom doživim nešto što se dogodilo godinu dana docnije, a ovde je prigodno mesto da i to ispričam.

Poslali su me bili u međunarodni kamp mladih na austrijskom Kojčanskom jezeru. Tu sam se setio da nije daleko ni Vrbsko jezero – Wörthersee – na njemu turističko mestašce Rajfnic, gde sam kao dete bio jednom sa mamom i sasvim malom sestrom. Proverim na mapi, staza kroz šumu do njega dugačka je pet kilometara. Ujutro krenem, nađem to lepo mestašce, ne i hotel u kome smo bili tako davno, davno, ali prepoznajem čudne vikendice na stubovima ispod koji su parkirani čamci. Ručam. Vraćam se posle podne kroz šumu. Iznenada grmljavina, oluja, pljusak. Dobuje kiša po krošnjama, ali ni kap ne probija kroz tu prirodnu zelenu kupolu. Uz grmljavinu, u polumraku kroz koji se probija odsev munja, bez imalo straha se mirno šetam, vraćam u kamp. Kad stignem do ruba šume, oluja prestane, sine večernje sunce, a na nebu duga. Nisam izmislio ovu sliku, časna reč! Tako se sećam. I bilo je neizmerno lepo.

Ta je godina za mene ostala nezaboravna – stvarno vreme uživanja.