Apa(r)tija

Tačno 28. marta 1990, na Dan državnosti, čuveni Brano Lukić, još čuveniji dramaturg rođen u Virovitici, sklon raznom burgijanju, u historijskom Valjevu, u tadanjem Domu omladine osnovao je „Apartiju“. Demokratija na naš način je tek počela da buja, od Miloševića pa sve do Ravne gore, i to je bio originalan putokaz za sva naša bespuća.

U pisanom dokumentu (postoji sumnja da je to prepisano od postojećih partija) rečeno je da je „Apartija“ bez programa i jasnih ciljeva, i da joj je izborni slogan „Mi ne znamo šta hoćemo i kako to da ostvarimo“. Još je pisalo – „Ko nije nizašta, taj je za ‘Apartiju'“, te da se pristalice imaju da hvataju na poruku „Organizujte svoju neodlučnost ako nećete da ona organizuje vas“.

I tako je došla jb sam te kad te stignem, što će reći nikad, demokratija u Srbiju. Na demokratiji se radilo sve u šesnaest, pa je demokratska vlast donela odluku da većinski izborni sistem, čovek na čoveka, po kome radikali, tako bi verovatno bilo i sa novoradikalima, nisu mogli ni da prismrde vlasti, zameni proporcionalnim, gde su partije sve i svja.

Ubrzo se došlo do novog pravila, koje je definisao ministar iz ešalona nezamenjivih ministara – „Piši kao što je napisano, čitaj kao što se kaže!“ Što će reći, podešavanja su vraćena na testament Arčibalda Rajsa i njegovo Čujte, Srbi. Kome se to više sviđa u poeziji, evo Disa i pesme Naši dani – Razvilo se crno seme opadanja/ Nabujali šljam i razvrat i poroci/ Podigo se truli zadah propadanja/ Razvilo se crno vreme opadanja… Progledale sve jazbine i kanali/ Na visoko podigli se sutereni/ Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni…

Dok si reko bolbona, uz pomoć Partije, od proročanske Apartije se stiglo do Apatije, što će reći da niko normalan neće da ima posla s partijskim ujdurmama, koje se predstavljaju kao briga o državi i građanima. Kad su otvorene kapije, i Na visoko podigli se sutereni, na red došlo afirmisanje gluposti, što reče kolega Stupar – „Ovo je nešto najdžukačkije što je viđeno!“ A Vikipedija kaže da je džukac sinonim za seljačinu i džudžu!

Kakav je materijal u pitanju, kakva je to nova pamet – da se izuzmu stari provereni kadrovi kao ministrica za Evropske integracije, koja u prethodni mandat bila urednik „Velike Srbije“, na liniji Kavlobag-Kavlovac- Vivovitica – kazuje primer gospodina poslanika Kebare, ili će biti Lebare. Dotični se našao na naslovnici moje poslednje knjige Kilometar od 800 metara, na kojoj je fotografija iz Orašca, gde masa iza ograde pljeska Precedniku. Drugi su mi skrenuli pažnju da je dominantan lik na fotografiji, istovaren iz autobusa podrške, gospodin Lebara, koji je na terenu doktorirao Akademiju mladih lidera. Sedneš u autobus podrške, izađeš, staneš u prvi red, pljeskaš sa sve četiri, vičeš – „Precedniče, Srbine“, i eto tebe na mestu poslanika, ministra, ambasadora, vođe navijača, rukovaoca mašinom za mlevenje mesa… A tek ako imaš „smisao“ za biznis i suradnju sa državnim organima, praviš vetroparkove, gradiš mini hidoelektrane, mećeš novogodišnju rasvetu, organizuješ nastupe Ace Lukasa, zidaš na vodi i u nebesa.

Sve Kebara do Lebare, gospodo, na svoje, i po svoje, došli oni koji vezu milje, imaju lavove na kapiji, bacaju smeće kroz prozor višespratnica i ostali koji se krste sa četiri prsta. I sve to, na ponos precednika, „legalno“, i sa pečatom, ne samo da imaju lažne diplome, nego su im i biografije kao o drugima. Primera, odozdo na gore, uzduž i popreko, u gradu koji se ponosio kulturom većnik za kulturu je sa „diplomu“ da im’o autorsku emisiju na radiju, iako je tamo služio da donese burek, a u biografiji mu piše i da je bio menager prilikom koncerta Madone u Crnoj Gori!!!

Nije im dovoljno muljanje sa parama, prešli na „duhovnost“, oće priznanja, nagrade, ordenje. Poznat je slučaj predsednika Pokrajinske vlade, koji je, je l te, pjesnik, pa je u to ime, samo za njega, ustanovljena nagrada za Najbolju nenagrađenu zbirku pesama. Neće više biti tako, nagradu „Vuk Karadžić“ ima dobiju svi oni koji pišu Neznam sastavljeno, za toleranciju će laureati budu oni koji najbolje biju i maltretiraju građanske aktiviste, novinare i opoziciju.

I sve nagrade će se zvati Precednikova budža. Najveću Budžu među nagradama dobijaće oni koji u javnim nastupima najviše pomenu ime precednika, a veću budžu od najveće budže dobijaće podvižnici koji imaju najviše organizovanih poseta govorima presednika, tom prilikom najbolje udaraju u dlanove i iz sveg grla viču – „Precedniče, Srbine!“ Pošto će konkurencija za nagrade, sva je prilika, biti velika, lično Precednik će, na Dan Precednika, preko sve televizije, izvlačiti imena dobitnika.

Naravno da izgradnja neće biti zapostavljena, ta toliko je puteva, pruga i fabrika, no, već sada je favorit za oblast ifrastrukture Grad Valjevo, odakle javljeno da su „asvaltirane nove ulice na Gradskom groblju u dužini od 760 metara, što je 2.160 kvadrata“. Samo da to preračunaju u kvadratne centimetre, i budža im ne gine. Jedino ako ih ne pretekne gospodin iz istog grada koji je pred kapiju postavio saobraćajni znak „Zabranjeno pišanje“, jer čim omrkne, svi trče u kapiju da se olakšaju.

Pa šta da se radi, sve da se radi, samo Apa(r)tija da se ne radi!