Tokom famoznih osamdesetih godina minulog veka, u SFRJ se od Čarlsa Bukovskog lepo nije moglo živeti: kada biste ušli u bilo koju knjižaru na glasu, znalo je da vam se pričini da se radi o lokalu specijalizovanom za prodaju njegovih sočinjenija; radilo se, međutim, samo o tome da su se ovdašnji izdavači, istovremeno kreirajući i sledeći potrebe tržišta, zarekli da prevedu i izdaju svako parče papira na kojem je ovaj čiča ikada išta načrčkao. Čovek je, naprosto, postao „kultni pisac“, hodajući (dobro – teturajući) simbol jednog senzibiliteta i neodoljivi, smrtonosni lepak za srpske & hrvatske epigonske zunzare bez talenta. Ove su, pak, stvorile čitavu mistifikatorsku kultur-industriju od kvaziromantičarske žvake o „urbanim luzerima“, b(l)azirane na prigodnoj balkanizaciji macho-alko-sentimenta a la Bukovski; kamare njihovih pravedno zaboravljenih knjižuljaka sada lenjo skupljaju prašinu po podrumima socrealističkih javnih biblioteka, u zapravo sasvim logičnoj simbiozi s naizgled tako drastično drugačijim „teorijskim“ nagvaždanjima o dijalektici „proste i proširene reprodukcije“ OOUR-a, i sličnim nonsensima jednog bizarnog vremena, kojem je samo apokalipsa devedesetih mogla retroaktivno podariti ovako romantično-nostalgičnu auru. Na drugoj strani, osamdesete su u srpskoj književnosti bile vreme velikog buma postmodernista, tada još mahom onako navalentno doktrinarnih i radikalnih – te tačno u toj meri i nečitljivih i nerelevantnih – tako da pismeno čeljade koje je bilo, naprosto, željno dobre literature, u jednom trenutku gotovo da i nije imalo mogućnosti nekog „trećeg čitalačkog (obaška i spisateljskog) puta“: ili sa maminim odlikašima koji – u pauzi između onanističkih seansi – nahvatavaju astmu u biblioteci, ili sa onima koji nalaze da ima nečeg osobito poetičnog i uzvišenog u pijanom spavanju u sopstvenoj bljuvotini, po uzoru na matorog čika Čarlsa. Tja. Sećam se, pročitao sam prvih pet, šest, sedam… možda deset njegovih knjiga dostupnih ovdašnjem tržištu, a onda sam odustao: em je to bilo teško postići, em je bilo sve teže razlikovati naslove: čiča pije, pa j…, pa škrto filozofira, pa mokri, pa opet pije, pa… nikad kraja.
Mnogo je vremena otada prošlo, „stvarnost“ nas je zaokupljala jače od svega drugog, književna moda se smenjivala, a šarmantni starac je napisao još nešto knjiga, te 1994. i umro; sećam se da je Svetislav Basara tom prilikom izjavio kako je njegova smrt najbolji dokaz štetnosti alkohola – pošto je Č. B. umro u dubokoj starosti! Njegov su život i delo, dakako, ostali kultom u širokim „neakademskim“ krugovima čitalaca, podsećajući me pomalo na osobeno, svebalkansko sledbeništvo neuništivog Džonija B. Štulića… Uostalom, radilo se dobrim delom o istoj publici.
Razlog što se ovde bavimo knjigom Palp (prvi srpski prevod, iz 1994, izašao je pod naslovom Šund), poslednjim delom Čarlsa Bukovskog, u tome je što ovo osvežavajuće štivo ima gotovo sve vrline, a nijednu manu njegovog rukopisa. Palp, naime, nipošto nije još jedan nastavak smarajućih prijapsko-lokatorskih (para)memoara, nego „čista fikcija“, više nego intrigantna – gotovo da čovek kaže: postmodernistička – persiflaža nekolikih „trivijalnih“ žanrova, pre svega hard–boiled krimića. Sve je, dakle, u tom romančiću, od prve do poslednje stranice, rasni pulp fiction, no ta je petparačkost više nego namerna; otuda i „samodefinišući“ podnaslov knjige: „posvećeno lošem pisanju“. Glavni junak romana, privatni detektiv Nik Bilejn (a. k. a. Miki Spilejn? Ma, joook…), „najbolji kljun u L. A.“, tipični je poluupropašteni polualkos, višestruko razveden, rezigniran i dekintiran, nihilističkom filozofiranju sklon, zatečen pred izbacivanjem iz ofisa zbog neplaćanja kirije; onda, međutim, u njegov život bane razbludni glas, a potom i neodoljivi stas raskošne dame za koju se, avaj, ispostavlja da se zove Gospođa Smrt – i to ne bez predobrih razloga – i da od Bilejna očekuje da pronađe za nju ni manje ni više nego samo tobože mrtvog – Luja Ferdinanda Selina… Kao da to nije dovoljno sumanuto, Bukovski na narednih sto i kusur stranica dodatno nadgrađuje zaplet pastiširajući, na jednoj strani, ama baš sve – majstorski prigušenom ironijom iskalamburisane – klišee kojih se možete setiti (ljubomorni muž koji sumnja u vernost mlade i prelepe žene, krimosi, mafijaši i ucenjivači svih vrsta i njihove nepojamno glupe gorile, nadrndani barmeni-skotovi koji ne daju čoveku ni da se opusti uz čašicu, tupavi i beskorisni drotovi koji samo smetaju i prenemažu se, etc. etc…), a na drugoj puštajući mašti na volju, baš kao čovek i pisac rasterećen svih ovozemaljskih sekiracija, na čelu s blokirajućom brigom o „dignitetu“ i „koherentnosti“ vlastitog Dela iliti minulog rada: tako Palpom defiluju gnusni vanzemaljci – takođe „preodeveni“ u najlepše primerke ljudskog roda – koji spremaju invaziju na Zemlju, a Bilejna su izabrali kao Čoveka Za Vezu, L. F. Selin koji ima preko sto godina i zvanično je mrtav, ali izgleda kao četrdesetogodišnjak i lunja losanđeleskim knjižarama, i niz drugih uvrnutih bića, stvari i pojava. Jedan od poslova koje Bilejn paralelno obavlja potraga je za nekim/nečim što se zove Crveni Vrabac – o kojem/čemu ni on ni čitalac ne znaju i neće saznati ama baš ništa suvislo – za još jednom, dakle, za žanr tipičnom „navlakom“ koja pokreće radnju u najčudnijim pravcima, sve do noir razrešenja. Ako postoji „vedri mrak“, onda to verovatno izgleda kao ova knjiga.
Palp je toliko atipičan za Bukovskog upravo usled svoje posvemašnje artificijalnosti, usled neverovatno visoko koncentrovane referentnosti teksta: gotovo kao nekakav pop-(sup)kulturni Borhes… Dobro, neko će reći da su zapravo sve knjige Bukovskog u osnovi takve, da je sav njegov „prljavorealistički“ prtljag i automitologizacija zapravo samo osobena tekstualna „koreografija“, produkt vrlo promišljene spisateljske strategije, a da niko nije kriv onima koji to ne umeju tako da (pro)čitaju. To ne zvuči loše, ali nisam siguran da ta teorija „drži vodu“. Bilo kako bilo, možda je Basara u pravu za ono s pićem, ali nakon čitanja Palpa teško je ne zažaliti što pisac nije poživeo još koju godinu: otišao je taman kada je postalo uistinu interesantno!
