Svi smo dobro, hvala na pitanju

“Samo hoću normalan život”, kaže neko i čini se da svi znamo na šta misli. Malo mira, malo sigurnosti, posao koji nije pakao, ljubav koja ne boli previše, porodica koja funkcioniše, telo koje služi, nekoliko prijatelja, godišnji odmor, dovoljno novca da se o novcu ne misli stalno. Ništa posebno. Samo normalno. A ipak, čim pokušamo da kažemo šta je normalan život, stvari počinju da se rasipaju.

Da li je to brak u kojem se ljudi godinama gotovo ne dodiruju, ali zajedno odlaze na slave? Porodica u kojoj se svi vole, a o najvažnijim stvarima se ćuti? Posao koji prezireš, ali ga se grčevito držiš jer je pomisao na njegov gubitak još strašnija? Buđenje usred noći, stezanje u grudima, telefon u ruci pre nego što si sasvim otvorio oči, a onda, na prvo pitanje koje ti tog jutra neko postavi, spreman odgovor: dobro sam. Mnogo toga što nazivamo normalnim opstaje samo zato što smo se na njega navikli. Usamljenost, iscrpljenost, strah od budućnosti, ljudi koji godinama ostaju u odnosima u kojima su nesrećni, deca koja odrastaju uz roditelje nesposobne za nežnost, porodice koje nedeljom sede za istim stolom i razgovaraju o vremenu, cenama i politici kako ne bi morale da govore o sebi.

BEZ SUVIŠNIH PITANJA

Normalnost je često ime za ono što se ponavlja dovoljno dugo da prestanemo da ga vidimo. Ali možda je stvar još komplikovanija. Možda normalnost nije samo ono što smo naučili da ne primećujemo, nego i ono o čemu smo se, bez ikakvog sastanka i dogovora, sporazumeli da nećemo pitati previše. Jedna vrsta kolektivnog primirja. Ja neću pitati tebe koliko si zaista srećan, ti nećeš pitati mene zašto više ne spavam. Ja ću verovati u tvoju skladnu porodicu, ti u moj uspešan život. Tako jedni drugima čuvamo kulise. Možda zato normalnost opstaje i kada gotovo niko ne uspeva da je živi.

Malo je reči s toliko moći. “Normalno” zvuči blago, gotovo umirujuće. U njemu nema otvorene zabrane ni pretnje. Ono retko kaže: ne smeš. Mnogo češće pita: zašto ne možeš da budeš kao drugi? To pitanje prati ljude od detinjstva. Postavlja se detetu koje je previše tiho ili previše glasno, ženi koja ne želi decu, muškarcu koji plače, nekome ko ne želi brak, ko voli pogrešnu osobu, ko nema ambicije ili ih ima previše, čije telo, porodica, želja ili život ne mogu lako da se objasne za stolom oko nedeljnog ručka.

Normalnost ne mora da kažnjava. Dovoljno je da meri.

Njena snaga leži upravo u tome što se predstavlja kao neutralna mera, kao nešto što je oduvek postojalo i što svi navodno razumemo bez objašnjenja. Ali mera nikada nije nevina. Svaka mera nešto približava centru, a nešto od njega udaljava. Nekome daje mir da se podrazumeva, drugoga pretvara u pitanje. A čim pogledamo pažljivije, otkrivamo nešto još čudnije: ni oni koji sebe smatraju normalnima ne žive živote koje normalnost propisuje. Normalna porodica ima svoje tajne. Normalan brak svoje tišine. Normalan muškarac svoje strahove. Normalna žena svoje nepriznate besove. Normalna deca svoje simptome. Normalni ljudi imaju noći u kojima ne mogu da spavaju, želje o kojima ne govore, živote koje zamišljaju i živote koje zaista žive. Možda se baš zato tako uporno traže oni koji će biti označeni kao odstupanje. Jer normalnost nikada nije sasvim sigurna u sebe. Ona mora stalno da se potvrđuje posmatranjem nekoga ko navodno nije kao mi. U svakoj sredini postoji neko ko ostalima služi kao dokaz da su oni u redu. Čudna tetka. Razvedena komšinica. Gej rođak o kojem se govori ispod glasa. Žena koja živi sama. Muškarac koji nije zasnovao porodicu. Neko ko je napustio siguran posao. Neko ko se više ne javlja. Neko ko je, kako se kaže, imao probleme.

ŽELJA ZA PREDVIDIVOŠĆU

Dok postoji neko dovoljno drugačiji, ostali mogu mirnije da veruju u vlastitu normalnost. Tako nastaju upozorenja koja se prenose generacijama: nemoj tako, završićeš kao ona; nemoj ovako, šta će ljudi reći; nemoj tako, nije normalno. Čitavi životi mogu se urediti oko tih rečenica. Ali ono što se prenosi nije samo strah od osude. Prenosi se i obećanje: ako budeš radio sve kako treba, bićeš bezbedan. Ako završiš školu, nađeš posao, zasnuješ porodicu, kupiš stan, budeš razuman, vredan i pristojan, život će ti uzvratiti istom merom. Normalnost je zato i obećanje o predvidivosti sveta.

Problem je što svet to obećanje sve ređe ispunjava. Možeš učiniti sve kako treba i ostati bez posla. Možeš voleti i biti ostavljen. Možeš živeti zdravo i razboleti se. Možeš štedeti i nikada ne moći da kupiš stan. Možeš zasnovati porodicu i u njoj biti usamljeniji nego ikada. Možda se zato danas tako grčevito govori o povratku normalnosti. Kada budućnost postane, nesigurna ljudi često ne traže slobodu, nego poznat raspored stvari. Nešto što će im reći ko su, gde pripadaju i šta treba da rade sledeće. U tom smislu normalnost nije samo društvena disciplina. Ona je i lek protiv straha od sveta koji više ne možemo da predvidimo.

Danas su, međutim, zahtevi za normalnošću postali složeniji nego ikada. Treba biti uspešan, ali ne opsednut uspehom. Ambiciozan, ali ne iscrpljen. Emotivan, ali stabilan. Autentičan, ali društveno prilagođen. Informisan, ali ne uznemiren. Politički odgovoran, ali ne previše političan. Zdrav, negovan, produktivan, zaljubljen, seksualno ispunjen, finansijski siguran, psihološki osvešćen i, po mogućnosti, opušten. Posebno opušten. Sve to treba postići tako da izgleda kao da se dogodilo bez mnogo napora. Zato normalnost sve više liči na posao sa punim radnim vremenom. Potrebno je održavati telo, karijeru, vezu, stan, lice, profil, raspoloženje. Svaki deo života može se popraviti. Svaki zastoj može se optimizovati. Svaka slabost postaje projekat ličnog razvoja. Čak je i odmor postao zadatak: treba ga dobro isplanirati, dokumentovati, iskoristiti za oporavak i vratiti se sa njega spreman da ponovo budeš produktivan. Ne živimo više samo pod zahtevom da budemo normalni. Od nas se očekuje da budemo uspešna verzija normalnosti. A kada u tome ne uspemo, problem se lako pretvara u privatni neuspeh. Nisi dovoljno radio na sebi. Nisi postavio granice. Nisi naučio da upravljaš stresom. Nisi dovoljno zahvalan. Nisi dovoljno rezilijentan. Loše raspoloženje pojedinca postaje društveni problem, a iscrpljenost dokaz da još nismo pronašli pravu jutarnju rutinu.

NEJEDNAKOST POGLEDA

Tako nastaje velika podela na život koji se vidi i život koji se podnosi. Spolja je uglavnom sve dobro. Hvala na pitanju.

Kako si? Dobro.

Kako je na poslu? Dobro.

Kako ste vas dvoje? Dobro.

Kako su deca? Dobro.

Kako spavaš? Dobro.

Svi smo dobro, a reč “dobro” odavno više ne znači mnogo. Postala je društveni refleks, najkraći način da se razgovor nastavi bez opasnosti da zaista počne. Možda je upravo tu jedna od najvećih moći normalnosti. Ona ne određuje samo kako treba živeti, nego i šta se sme reći o tom životu. Neke tuge traju predugo. Neki besovi su preveliki. Neke želje su nepristojne. Neke samoće deluju sumnjivo. Neki životni putevi ne odvijaju se po očekivanom redosledu. Škola, posao, brak, stan, deca, kredit, penzija. Svako skretanje traži objašnjenje. Normalnost je zato i privilegija da vlastiti život ne moraš stalno da obrazlažeš. Neki ljudi mogu jednostavno da postoje. Drugi su primorani da objašnjavaju zašto izgledaju tako kako izgledaju, zašto vole tako kako vole, zašto nemaju ono što bi trebalo da imaju, zašto žele ono što ne bi trebalo da žele. Tu normalnost prestaje da bude nevina reč iz svakodnevnog govora. Ona postaje način raspoređivanja života na one koji se podrazumevaju i one koji moraju da se opravdavaju.

Ali možda postoji još jedna, manje očigledna nepravda. Oni koji najviše odgovaraju slici normalnosti često imaju pravo na tajnu. Njihova protivrečnost ne ruši sliku o njima. Mogu biti nesrećni, neverni, usamljeni, puni strahova i neuspeha, a da ipak ostanu “normalni ljudi”. Oni koji su već označeni kao drugačiji nemaju tu privilegiju. Njihovi ljubav, porodica, tuga, telo i greška postaju javna pitanja. Jednima je dopuštena složenost. Od drugih se traži objašnjenje.

A ipak, možda bi bilo korisno jednom ozbiljno zamisliti tog normalnog čoveka o kojem se toliko govori. Gde živi? Kako izgleda njegov dan? Koga voli? Da li je srećan? Spava li mirno? Čega se stidi? Šta krije? O čemu misli kada ostane sam? Možda bismo, kada bismo s njim dovoljno dugo razgovarali, otkrili da ni on ne postoji onako kako smo zamišljali. Možda bi se pokazalo da je i njegov život pun prekida, strahova, nepriznatih želja, pogrešnih odluka, tajni, usamljenosti, nežnosti koje nije umeo da pokaže i rečenica koje nikada nije izgovorio. Možda je normalnost samo odeća koju ljudi oblače pre nego što izađu među druge. A možda je njen najuspešniji trik upravo to što nas je ubedila da drugi zaista jesu normalni. Da negde postoje ljudi koji znaju kako se živi. Porodice koje nemaju pukotine. Ljubavi bez ambivalentnosti. Tela bez straha. Ljudi koji mirno spavaju i bude se sigurni u odluke koje su doneli. Dok sebe posmatramo iznutra, druge vidimo spolja. O sopstvenom životu znamo svaku pukotinu, a o tuđem uglavnom fasadu. Iz te nejednakosti pogleda nastaje možda najveća iluzija normalnosti: ideja da su svi drugi nekako uspeli tamo gde smo mi zakazali.

ŽIVOT KOJI NAM NE PRIPADA

Zato nije dovoljno proširivati granice normalnosti i primati u njen krug još ponekog ko je do juče bio isključen. Sama mera tada ostaje netaknuta. I dalje postoji neko ko određuje centar i neko ko čeka dozvolu da mu se približi. Mnogo važnije pitanje jeste zašto nam je ta mera potrebna.

Naravno, ne treba svaku razliku slaviti, kao što ne treba svaku patnju prihvatiti kao posebnost koju treba ostaviti na miru. Postoje nasilje, bolest, nepravda i odgovornost. Ali tek kada prestanemo da mešamo učestalost sa dobrim, prilagođenost sa zdravim i odstupanje sa pogrešnim, možemo ozbiljno da pitamo kakve živote želimo. Možda pravo pitanje nikada nije bilo da li je nečiji život normalan. Možda treba pitati može li se u njemu disati. Ima li u njemu nežnosti? Postoji li prostor za promenu? Mora li čovek neprestano da se pretvara? Može li nekome da kaže istinu? Može li da ode ako više ne može da ostane? Može li da ostane a da ne izgubi sebe? Ima li pravo da ne zna šta dalje? Možda bi, sledeći put kada nas neko pita kako smo, najneobičnija stvar bila da zastanemo pre nego što odgovorimo. Ne mora svako odmah da zna. Ali možda možemo makar sebi da priznamo: nismo svi dobro. Zapravo, verovatno nikada nismo ni bili. Možda tek odatle možemo početi da mislimo svet u kojem dobro neće značiti da smo uspešno sakrili ono što boli, a normalno da smo naučili da živimo život koji nam ne pripada.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.