Zašto je normalan život često dosadan

Odgovor počinje jednim režiranim minutom u decembru.

Dvadeset drugog decembra 1849. u Sankt Peterburgu: dvadesetak ljudi izvedeno je na streljanje. Bili su članovi jednog kružoka koji se sastajao da raspravlja o zabranjenim knjigama. Presuda im je pročitana naglas, poljubili su krst, nad glavama su im polomljene sablje i obučene su im bele košulje. Izvodili su ih po trojicu. Prva trojica su već bila vezana za stubove.

Jedan od osuđenih bio je šesti u redu, dakle, u sledećoj grupi. Kasnije je zapisao da mu je preostalo najviše minut života i da je u tom minutu mislio na brata. Stigao je i da zagrli dvojicu koji su stajali pored njega i da se oprosti od njih.

Onda je dojahao glasnik sa carevim pomilovanjem. Kazna je pretvorena u četiri godine robije. Ono što se u ovoj priči obično prećuti jeste da je pomilovanje bilo predviđeno od samog početka i da je u carevoj naredbi izričito pisalo da se milost objavi tek onda kad sve bude spremno za pogubljenje. Ceo taj minut je, dakle, bio režiran.

Čovek se zvao Fjodor Dostojevski i te iste večeri je napisao pismo bratu. U njemu stoji rečenica koja se od tada citira. Život je dar, život je sreća, svaki minut je mogao biti čitav vek sreće. Malo pre toga je napisao i nešto manje poznato – da mu srce krvari kad pomisli koliko je vremena uludo potrošio, u zabludama, besposlici i u neznanju kako se živi.

Vredi odmah reći šta je bilo posle tog pisma. Otišao je na četiri godine u Sibir, pa u vojsku. Vratio se, pisao i zatim proveo decenije u dugovima, kockajući se do te mere da je zalagao tuđe stvari, svađajući se sa svima, često očajan i često nepodnošljiv. Čovek koji je dobio najjasniju lekciju o vrednosti jednog običnog minuta koju je iko ikada dobio nije uspeo da je zadrži.

To unapred obara savet koji se u ovakvim tekstovima obično daje na kraju. Savet glasi da se setimo da ćemo umreti pa će nam sve postati dragoceno. Da to radi, radilo bi kod njega.

ZAŠTO NAM SE NE PRIJAVLJUJE ONO ŠTO SMO OČEKIVALI

Ostaje, dakle, pitanje zašto je život, kad teče uredno, dosadan, i zašto nam se pritom čini da nikada neće proći.

Prvi deo odgovora je poznat i lako proverljiv. Nervni sistem ne izveštava o onome što se dešava. Izveštava o razlici između onoga što se dešava i onoga što je očekivao. Ako se predviđanje i stvarnost poklope, nema šta da se prijavi. Zbog toga čovek koji petnaest godina vozi istom rutom stigne na posao bez ijednog sećanja na vožnju. Vozio je, stajao na semaforima, izbegao je nekoga. Ništa od toga nije zavedeno, jer ništa nije odstupilo od očekivanog.

Odatle sledi i onaj utisak da vreme ne prolazi. Rutinsko vreme se u trenutku vuče jer pažnja nema za šta da se uhvati, pa čovek oseća svaki sat. Isto to vreme u sećanju nestaje, jer se pamćenje vodi po različitim događajima a ne po satima, a rutina ih gotovo i ne proizvodi. Godine koje ljudi opisuju rečenicom da su proletele su, po pravilu, upravo one koje su proživeli kao spore.

satirična ilustracija: v. stankovski

TIHA PRETPOSTAVKA DA NAM VREMENA IMA JOŠ MNOGO

Ovo objašnjenje je tačno i nedovoljno. Da je dosada samo odsustvo iznenađenja, svaka predvidljiva jutarnja kafa bila bi dosadna svakome. Ona to nije. Ista kafa, u istoj šolji, u istom kuhinjskom uglu, čoveku koji je pre tri nedelje dobio tešku dijagnozu nije dosadna. U njoj se ništa nije promenilo i ništa u njoj nije postalo iznenađujuće. Promenilo se nešto izvan nje.

Promenila se pretpostavka o tome koliko ih još ima.

Frojd je 1915, sedeći u Beču usred rata, zapisao da je nemoguće zamisliti sopstvenu smrt, jer kad god pokušamo, primetimo da smo i dalje prisutni kao posmatrači. Tu on staje. Korak koji sledi je moj: ako je zamišljanje sopstvenog nestanka zaprečeno, onda svakodnevno računamo sa zalihom koja je u praktičnom smislu neograničena. Do te pretpostavke ne dolazimo razmišljanjem. Ona je ono što ostane kad se o tome ne razmišlja.

Novost i oskudnost (svest da je život kratak), dakle, rade odvojeno jedna od druge, a dosada je ono što se dobije kad su obe tihe. Turista trećeg dana ima pun dan neočekivanog i ništa ga ne pritiska. Zabavno mu je, i ništa više od toga.

Onaj čovek sa lekarskim nalazom ima tačno obrnuto. Ustaje u isto vreme, kafa je ista, dan mu je unapred poznat do sitnice. A težinu ima kakvu godinama nije imao. Znači da to nisu dve verzije istog. Jedno je da li nas nešto iznenađuje, drugo je da li nam se čini da toga ima još malo, a kad se ugasi i jedno i drugo, ostane dosada.

Ponekad se, retko, poklope oboje, pa nam se nešto dešava prvi put i pritom osećamo da nam takvih puta nije ostalo mnogo. Ljudi tada kažu da su bili sasvim prisutni, a ne umeju da kažu koliko je to trajalo. To ne umeju zato što se sati broje samo kad ih ima na pretek. Vredi primetiti šta se tu zapravo desilo. Ništa nije dodato, niti je iko postao mudriji. Samo je, na nekoliko minuta, račun bio tačan i to se zove običan dan.

I ne gase se isto. Novina izdrži nedelju dana. Ono drugo mesecima, i ne prestaje zato što smo popustili, nego zato što se pretpostavka o zalihi tiho vrati na staro. To je ono kad odložimo poziv majci za sutra. “Ma, biće još prilike.”

Ljudi koji kroz to prođu obično se zbog toga stide. Izgleda im kao da im je nešto bilo dato i da su to protraćili. Rekao bih da nisu protraćili ništa. Ono što je izbledelo nije bila njihova pažnja. Bila je to pretpostavka koja se sama zatvorila, i ona se zatvara svima, po istom rasporedu, bez obzira na to koliko im je stalo. Oskudnost nije izvor vrednosti. Ona je njen pouzdan pojačivač. Neko će odmah prigovoriti da ljudi koji iskreno veruju u večni život ne izveštavaju da im je ovozemaljski utorak time obezvređen, i to je tačan prigovor. Vredi, međutim, primetiti da nijedna od tih vera ne obećava neograničenu zalihu baš ovog utorka, sa ovim istim ljudima i u ovom telu. Oskudnost konkretne postavke ostaje netaknuta.

Navikavanje objašnjava dobar deo dosade, ali ne i onaj njen deo koji ne prestaje ni kad se u životu nešto promeni. Za taj deo je objašnjenje uže. Dosada je prilično tačan emotivni izveštaj o tome da smo pretpostavku o zalihi ostavili otvorenom. Rečeno drugačije, dosada je ono kako osećaj besmrtnosti izgleda iznutra.

Zbog toga i ne bih rekao da je reč o kvaru u životu. Reč je o kvaru u knjigovodstvu.

ŠTA SE S TIM ZAISTA MOŽE URADITI

Novo se lako nabavlja i brzo troši. Zbog toga putovanja pomažu, i zbog toga prestanu da pomažu čim i nepoznat grad postane predvidljiv. Isto važi za preseljenja i za nove poslove. Sve to radi i sve to ima rok koji se meri nedeljama.

Ono drugo se ne otvara po naredbi. Nemoguće je odlučiti da se osećate smrtnim i zbog toga savet o sećanju na smrt ne radi, što je Dostojevski dokazao bolje od svakog istraživanja. Uz to je taj savet i neljubazan, jer čoveku poručuje da mu je dosada moralni nedostatak, a ona je podrazumevano stanje jednog sistema koji ima dobrog razloga da je održava. Čovek koji bi svakog trenutka u punoj jačini osećao sopstvenu smrtnost verovatno ne bi mogao da izađe iz kuće.

Postoji, međutim, jedna radnja koja tu pretpostavku povremeno dodirne i vredi je razlikovati od onoga sa čime se stalno meša. Zahvalnost je osećanje. Osećanja se ne naručuju, pa je savet da budemo zahvalni otprilike jednako koristan kao savet da budemo zaljubljeni. Pažnja je radnja i ona se izvodi. Razlika je praktična.

Radi to ovako. Svaka poznata stvar oko nas odavno je zamenjena sopstvenim modelom. Ne gledamo suprugu, gledamo predstavu o njoj sastavljenu pre osam godina. Ako se, međutim, u to lice gleda dovoljno dugo, u nekom trenutku se pojavi nešto što u modelu ne postoji. Bora koja je nova. Način na koji drži šolju, a koji nikada nismo primetili. Tada se stvar prijavi kao stvarna. Ono što se pojavi nije novost. Pojavi se konačnost, koja se na poznatom licu vidi jasnije nego drugde.

Cena je što se to ne desi samo od sebe. Ništa u običnom danu ne traži tu vrstu gledanja, i upravo to ga i čini običnim.

Dostojevski je taj minut na trgu nosio ceo život. Skoro dvadeset godina kasnije stavio ga je u Idiota, kroz lik koji priča o čoveku ubeđenom da mu je ostalo još nekoliko minuta. Vraćao mu se, dakle, iznova, i to u pisanju, jer u životu nije mogao.

Nije uspeo da živi kao čovek kome je život vraćen. Nije, međutim, ni zaboravio da mu je bio vraćen i celog veka se tome vraćao. Moguće je da je to najviše što se od ovoga uopšte može izvući.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!