Kako je cenzura spasla žandarma od krokodila

Jedan od najvažnijih zakona u Srbiji kralja Aleksandra donetih odmah po zavođenju Šestojanuarske diktature 1929. godine bio je Zakon o izmenama i dopunama postojećeg i već relativno restriktivnog Zakona o štampi. U tom novom, izmenjenom zakonu sloboda štampe nije ni pomenuta, a zabrane domaćih izdanja bile su dozvoljene u slučaju uvrede kralja i članova kraljevskog doma. Odluke o zabrani su donosili državni tužioci ili policijske vlasti, a protiv njihove odluke nije bilo pravnog leka. Ministar unutrašnjih poslova imao je pravo da donese odluku o obustavi izlaženja novina ukoliko su bile bar tri puta u mesecu zabranjene, ako ne štampaju ispravke vlasti u narednom broju ili ako odgovorno lice, u roku od tri dana, ne plati novčanu globu na koju je osuđeno.

Ovakva praksa bila je nespojiva sa pojmom pravne države, budući da bi konačna odluka u pogledu primene represivnih mera protiv štampe trebalo da pripada sudu. Za krivična dela učinjena po Zakonu o štampi zajedno su posledice snosili pisac, urednik, izdavač, štampar i rasturač, odnosno uvedena je kolektivna odgovornost. Ako su kazne koje je predviđao zakon bile blaže od kazni predviđenih Krivičnim zakonikom ili Zakonom o zaštiti države, odgovorna lica bi bila kažnjena po Krivičnom zakonu odnosno Zakonu o zaštiti države.

CENTRALNI PRESBIRO

Neobično strog nadzor nad štampom i novinarima režim je pravdao višim državnim razlozima. Radi lakše cenzure, propagande, plasiranja informacija, nadzora nad pisanjem štampe, kako domaće tako i inostrane, ali i kretanjem novinara, aprila 1929. pri Predsedništvu vlade je, po nemačkom modelu, obrazovan Centralni presbiro, jedna od prvih ustanova obaveštajne i propagandne službe ove vrste u Evropi. Ovo telo je pratilo celokupno pisanje domaće i strane štampe, programe svih domaćih i nekih inostranih radio-stanica, ali i vršilo nadzor nad filmovima i pozorištem. Centralni presbiro je tako dobio sve prerogative i mogućnosti jednog ministarstva za propagandu.

foto: iz "državna represija u doba diktature kralja aleksandra", ivana dobrivojević tomić

Do koje mere je zavedena kontrola nad štampom najbolje svedoči činjenica da su u centrali Presbiroa u Beogradu činovnici dežurali noću do 23 sata, kao i u vreme ručka, ne bi li se, u slučaju potrebe, našli cenzorima pri ruci. Od Direkcije pošta zatraženo je da državni tužioci koji vrše cenzuru, kada zovu Presbiro, telefonom dobijaju vezu pre svih drugih. Sve vesti plasirane preko agencije “Avala” i Centralnog presbiroa morale su, bez cenzure, biti odmah propuštane u novine. Presbiro je nalagao i da cenzura bude jedinstvena i koncentrisana u rukama jednog lica u svakom mestu, kako se ne bi dešavalo da i državni tužioci i policijski organi pregledaju i cenzurišu štampu. Cenzorima je strogo naređeno da ne smeju dozvoliti rasturanje nijednog primerka novina pre nego što redakcija ne bude obaveštena da ništa nije zaplenjeno, ili pre nego što se promeni tekst, u slučaju da je raniji bio zaplenjen. Da bi ovako široko zamišljen nadzor nad štampom mogao biti efikasan, ujednačen i koordinisan, trebalo je imati armiju veštih i dobro obučenih činovnika.

Međutim, cenzorske poslove su ponekad, posebno u manjim sredinama, vršila potpuno neadekvatna lica. U Bačkoj Topoli je mađarsku štampu cenzurisao sreski lekar, budući da je jedino on govorio mađarski. Poseban problem je predstavljalo cenzurisanje štampe po manjim mestima pošto je čitav posao, zbog nepostojanja državnih tužilaštava, prepušten policijskim organima koji nisu bili dovoljno obrazovani i vešti za taj posao.

OPASNI ČLANCI

Zadatak štampe bio je da na sve načine veliča rad vlade i ministara, čak i kada je bilo očigledno da se istina prikriva. O zloupotrebama policije i žandarmerije nije se smelo pisati čak ni onda kada su bile evidentne. Cenzori Centralnog presbiroa nisu dozvolili “Vremenu” da objavi vest o zločinu trojice žandarma iz Gnjilana nad jednim Turčinom zbog pljačke, da “neprijateljska štampa” ne bi iskoristila ovaj događaj za prikazivanje situacije u Južnoj Srbiji. Do kakvih grotesknih situacija je dovodila preterana strogost i rigidnost cenzora najbolje ilustruje slučaj jednog beogradskog lista čija je redakcija htela da na dečijoj strani objavi bajku o krokodilu koji je jurio decu. U priči je krokodil došao na Terazije, pred njim je bežao Perica, a za njim jurio žandarm. Cenzura nije dala da to bude žandarm, da ga ne bi progutao krokodil!

Cenzori su u svemu videli opasnost, pa su plenjeni članci o pripremi novog zakona o vojsci, problemima indijskih katolika budući da se u tekstu pominjao i pokret koji se zalagao za samostalnu Indiju, molbi hrvatskih prodavaca na malo kralju da zaštiti interese malih točionica, kraju španske diktature, zakrčenosti stanice u Bosanskom Brodu, preskupom centralizmu u Rumuniji, poskupljenju cigareta, nemaru opštinskih vlasti koje nisu procenile štetu nastalu posle grada u Primorju, apelu zagrebačkih stanara upućenom kralju povodom loših uslova života u Zagrebu, berzama rada koje ne pružaju gotovo nikakvu pomoć nezaposlenim radnicima, odbijanju Ministarstva prosvete da dozvoli osnivanje privatne gimnazije i slično.

Početkom 1930. umalo nije zabranjena “Politika” zbog teksta o unuci Stanoja Glavaša koja je izgubila tri sina u ratu i za njih dobija 40 dinara invalidnine. Tekst je smatran kritikom invalidskog zakona, ali je ipak dopušten budući da je cenzor ocenio kako bi nedolazak “Politike” u unutrašnjost izazvao razne komentare, što bi bilo daleko gore od objavljivanja teksta. Kako nisu postojala jasna pravila šta se od tekstova može propustiti, a šta ne, mnogo puta se dešavalo da pojedini članci izađu u Beogradu, a budu zabranjeni u Zagrebu i obrnuto.

ZABRANJEN NUŠIĆ

Izgrađen je čitav sistem nadzora nad listovima i časopisima, kao i nad knjigama, filmovima, radio-emisijama i pozorišnim predstavama. Ipak, osećao se nedostatak kvalifikovanog, a politički “podobnog” činovništva. U želji da što revnosnije obavljaju svoju dužnost, cenzori su Ludviga Rena, Eriha Remarka i Egona Kiša proglašavali “najmarkantnijim ličnostima komunističke literature”. Za komunizam su “sumnjičeni” Hegel i Gete, ali i Dragoljub Jovanović.

Na proslavi Svetog Save u Đevđeliji, poglavar sreza zabranio je izvođenje Nušićevog Analfabeta, budući da je, kako je ocenio veliki župan Bitoljske oblasti, “vrlo nezgodno” da se komad prikaže jer se ne sme “pred masom sveta omalovažavati i ubijati ugled državne vlasti”. Sličnu sudbinu doživela je i dramatizacija Sremčevog romana Pop Ćira i pop Spira u Splitu jer su “neka lica iz publike protestovala protiv iznošenja pravoslavnih sveštenika na pozornicu, na način koji je povredio njihova osećanja”.

Svemoćni Presbiro cenzurisao je čak i govore poslanika vladine većine dostavljajući redakcijama gotove članke ili detaljne instrukcije kako treba tretirati odgovarajuća pitanja, naravno u “rodoljubivom” i “patriotskom” duhu. O radu vlade i zakonima smelo se pisati samo u superlativima. Domaći i strani novinari pažljivo su nadzirani, ponekad i policijski praćeni. U slučaju putovanja u inostranstvo, stavljani su pod poseban nadzor koji nije bio predviđen nijednim zakonom. Na izdavanje pasoša čekali su duže od mesec i po dana, jer je traženo odobrenje Ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, dešavalo se i da novinarima izdavanje pasoša bude odbijeno bez ikakvog razloga.

Stalna opasnost od kažnjavanja po odredbama Zakona o štampi, sa jedne strane, i nadzor vlasti, sa druge, morali su uticati na to da se autocenzura razvije do krajnjih granica. Kako su pisani novinarski izveštaji o pojedinim događajima najbolje ilustruje slučaj “Pravde”, koja je, pre nego što je brod “Dubrovnik” uplovio u Marseljsku luku (1934), ne sluteći da se sprema atentat, izvestila o svečanom dočeku kralja Aleksandra uz muziku, govore i spontana klicanja okupljenih. Izveštaj “Pravde” preneo je i zagrebački “Jutarnji list”.

Nadzor nad pisanjem štampe poprimio je i karakter paranoje, jer su cenzori pregledali i oglase verujući da su u njima “proturane vesti koje se ne mogu pustiti u javnost”. Vlasti su nastojale da zavedu sveopštu kontrolu nad domaćim i stranim izveštačima, a Centralni presbiro je pokušavao da kontroliše sve telefonske i telegrafske vesti koje su slate u inostranstvo.

Kako je u doba šestojanuarskog režima bilo mnogo više “zabranjenih” nego “dozvoljenih” tema, štampa je bila prinuđena da se okrene senzacionalizmu. Posebna pažnja posvećivana je proneverama državnih službenika i njihovom kažnjavanju. U ovakvim okolnostima, publikovani tekstovi su više ličili na svojevrsnu hronologiju vladinih “uspeha” iz koje se gotovo ništa nije moglo saznati o stvarnim događajima u zemlji. Ovakva politika režima se, na duže staze, pokazala kao kontraproduktivna. Objektivne teškoće, kako političke tako i ekonomske, nisu se mogle sakriti, a nedostatak informacija stvarao je vakuum koji je pogodovao širenju glasina o strahovitim brutalnostima režima i jačanju antidržavnih osećanja i raspoloženja, pre svega u Hrvatskoj.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!