Postoji izvesna nepravda u pisanju biografije Vitolda Gombroviča. Malo je pisaca XX veka koji su toliko sistematski radili protiv mogućnosti da se konačno razumeju. Gombrovič je čitavog života bežao od Forme, a istovremeno je opsesivno proizvodio sopstvenu formu; podsmevao se veličini, ali je vrlo ozbiljno računao na svoju; prezirao je književne ceremonije, hijerarhije, nagrade i nacionalne panteone, ali ga je veoma zanimalo gde se u evropskoj književnosti nalazi ime Gombrovič. Njegovo „ja“ bilo je istovremeno predmet eksperimenta, književni materijal i privatna mitologija. Zato je biografija takvog pisca unapred pomalo sumnjiv posao: treba od života načiniti celinu upravo tamo gde je čovek proveo život dokazujući da je svaka celina nasilje.
UOBLIČITI NELAGODU
Klementina Suhanov se ipak upustila u takav poduhvat. Njena dvotomna biografija Gombrovič. Ja, genije monumentalna je ne samo po obimu. Ona pokušava nešto mnogo teže od rekonstrukcije jedne književne karijere: da iz porodičnih arhiva, pisama, dnevnika, svedočenja, policijskih i drugih dokumenata, razgovora sa ljudima koji su Gombroviča poznavali – iz Varšave, Buenos Ajresa, Berlina, Pariza i Vansa – ponovo sastavi čoveka koji je uporno rastavljao svaku predstavu o sebi. I tu nastaje neobičan spor između biografa i Gombroviča. Što Suhanov više zna o njemu, to kao da joj on sve više izmiče.
Možda je upravo zbog toga ovo dobra biografija.
Počinje pre njegovog rođenja. To nije bez značaja. Kod Gombroviča porodica nije dekor nego prva pozornica Forme: poreklo, vlastelinstvo, majka, otac, braća, sestra, društveni položaj, katolička Poljska, klasne konvencije i rituali pripadanja. Pre nego što je mogao da se pobuni protiv sveta, svet mu je već objasnio ko bi trebalo da bude. Suhanov pažljivo pokazuje kako se iz tog porodičnog spleta rađa dečak koji istovremeno pripada i ne pripada, koji veoma rano razvija gotovo fizičku osetljivost prema svemu što čoveka određuje spolja.
Tu se nalazi jedna od tajni Gombrovičeve književnosti. Njegova opsesija nezrelošću, formom, nižim, nedovršenim, telesnim, smešnim, nije nastala u biblioteci. Pre filozofije postojala je nelagodnost. Pre teorije Forme postojao je ručak za stolom, pogled majke, držanje tela, odeća, način govora, društvena klasa, tuđa procena. Gombrovič je od iskustva iz ranog detinjstva napravio filozofiju: drugi nas neprestano proizvode. Otuda i njegov gotovo patološki odnos prema sopstvenoj slici. Suhanov ga ne štedi. Pred nama nije svetac književnosti, niti bi to Gombrovič podneo. Sujetan je, grub, često nepravedan, opsednut rangom, sposoban za poziranje upravo onda kada ismeva tuđe poze. Voli da provocira, ali želi da se njegova provokacija primeti. Ruga se književnom establišmentu, ali pažljivo osluškuje šta taj establišment govori o njemu. Tvrdi da mu nije stalo, a gotovo nikada mu nije svejedno.
To, međutim, nije licemerje. Protivrečnost je kod Gombroviča metod postojanja. On ne pokušava da je razreši, nego da u njoj ostane živ. Čovek koji je objavio Ferdidurke zna da iz Forme ne možemo izaći tako što ćemo proglasiti sebe autentičnim. I autentičnost odmah postaje poza. Pobuna postaje konvencija. Anti-Gombrovič postaje novi Gombrovič. Zbog toga je njegovo neprekidno samopodrivanje ozbiljnije od književne ekscentričnosti. Suhanov je naročito dobra kada Gombroviča iz filozofskih visina spusti u materijalnost svakodnevice. Novac, stan, odeća, telo, seksualnost, bolest, ručkovi, prijatelji, pisma, sitna poniženja. Genije mora da plati kiriju. Pisac koji će jednoga dana biti kandidat za Nobelovu nagradu radi kao činovnik u banci. Čovek koji promišlja evropsku kulturu računa koliko mu je ostalo do kraja meseca. Upravo tu biografija dobija snagu: ne objašnjava delo životom, nego pokazuje kakav otpor život pruža delu.
DISTANCA
Najveći rez, naravno, predstavlja Argentina.
Gombrovič 1939. odlazi brodom preko Atlantika i ostaje u Buenos Ajresu dok se Evropa zatvara u rat. Ono što je moglo biti epizoda traje gotovo četvrt veka. Poljska nestaje iza okeana, porodica ostaje u katastrofi evropske istorije, a on postaje emigrant bez sigurnih prihoda, bez ozbiljne književne reputacije u novoj sredini i, što je možda presudno, bez neposrednog pritiska poljske kulturne hijerarhije. Emigracija mu oduzima gotovo sve i daje mu ono što će smatrati najdragocenijim: distancu. To je jedna od velikih tema ove biografije. Gombrovič je i pre Argentine bio duhovni emigrant. Fizičko izgnanstvo samo je radikalizovalo njegov prirodni položaj. Iz daljine Poljska više nije otadžbina kojoj se mora služiti, nego predmet promišljanja. On neće da bude poljski pisac u onom smislu u kojem bi pisac trebalo da nosi nacionalnu nesreću kao uniformu. Njegovi sukobi sa poljskom emigracijom zato nisu sporedne svađe jednog teškog karaktera. U njima se vodi rasprava o tome sme li kultura malog i istorijski ugroženog naroda da prestane da bude svečana.
Gombrovič traži upravo to svetogrđe.
Poljacima zamera nedostatak distance prema sebi, nacionalnu prenapregnutost, potrebu da sopstvenu patnju neprestano pretvaraju u dokaz posebnosti. Njegova rečenica da se zlo može pobediti samo u sebi zvuči još neprijatnije kada govori o ratu, Hitleru i kolektivnoj krivici. On odbija udobnost moralne spoljašnjosti. Ako je Hitler samo Nemac, onda smo problem rešili suviše lako. Gombroviča zanima trenutak u kojem čovek otkriva mogućnost zla u sebi. Takva pozicija lako može izgledati kao aristokratska provokacija čoveka koji katastrofu posmatra sa bezbedne udaljenosti. I Suhanov ne pokušava da ga od toga zaštiti. Ali upravo je „udaljenost“ za njega intelektualna kategorija. Bez nje nema mišljenja. On ne želi da ga uvuku ni u jednu kolektivnu emociju toliko duboko da više ne može da vidi njenu formu. Zato je važan njegov odnos sa Ježijem Gjedrojćem i pariskim emigrantskim časopisom Kultura. U jednom trenutku Gombrovičevog života književna istorija prestaje da bude samo istorija knjiga i postaje istorija institucija koje knjigama omogućavaju da postoje. Gjedrojć je razumeo ono što mnogi nisu: da emigrantska književnost ne mora da služi emigraciji. Objavljivanje delova Dnevnika i Transatlantika u pariskoj Kulturi vraća Gombroviča poljskom jeziku upravo izvan Poljske. To je jedan od paradoksa njegove sudbine. Tek kada se udaljio od zemlje, mogao je u odnosu na nju da postane potpuno slobodan, a tek preko emigrantskog časopisa mogao je da izgradi jedan od najslobodnijih glasova poljske književnosti.
PROTIV OSEĆANJA
Suhanov vrlo dobro prati i drugi, intimniji Gombrovičev rat: rat protiv Velikih Osećanja.
Tu se lako pogreši. Njegova sumnja u ljubav nije jednostavno nesposobnost da voli. Naprotiv, izgleda da ga upravo mogućnost da voli plaši zato što u tome prepoznaje opasnost posedovanja. U odnosima sa muškarcima i ženama, u homoerotskim iskustvima, prijateljstvima, a na kraju i u životu sa Ritom Labros, stalno se vraća isto pitanje: kako biti s drugim a ne postati njegov objekat? Gombrovič želi da ga vole bezrezervno, ali se opire obavezi da uzvrati. Želi bliskost i istovremeno prostor u kojem niko nema pravo na njega. Ljubav mu postaje problem onda kada od dva subjekta pokušava da napravi zajedničko „mi“. U tom „mi“ on već naslućuje novu Formu. Suhanov tu pokazuje čoveka mnogo ranjivijeg nego što bi njegov javni glas želeo da prizna. Pred kraj života, kada je teško bolestan i zavisi od pomoći drugih, Gombrovič više ne može u punoj meri da živi svoju filozofiju nezavisnosti. Telo izvršava poslednju ironiju nad piscem koji je čitavog života odbijao da bude objekat. Potreban mu je drugi čovek. Potrebna mu je Rita. A upravo ta potreba proizvodi agresiju.
Jedna od najpotresnijih scena dolazi pred kraj. Kada mu Rita donosi doručak, on joj govori da ga ne „davi“ svojim osećanjima. Ona je, međutim, sve što čini za njega činila upravo iz tih osećanja. Kasnije joj se izvinjava i plače. Čitava Gombrovičeva filozofija odnosa se tu, na nekoliko trenutaka, ruši pred banalnom činjenicom da je čovek smrtan i da mu je potreban neko ko će ući u sobu. Ali Gombrovič ni pred smrću ne postaje pitom. Dok mu ispadaju zubi, on ih stavlja u džep i šali se s lekarima. Na pitanje o budućim planovima odgovara jednom rečju: „Grob.“ Humor ovde nije ukras karaktera. To je poslednji oblik distance. Ako već ne može da savlada smrt, može makar da joj uskrati patetiku.
U međuvremenu, događa se nešto što bi mlađem Gombroviču verovatno izgledalo kao fantazija: Evropa ga konačno primećuje; francuski prevodi, Berlin, Pariz, Vens, kritika, međunarodna reputacija. U drugoj polovini šezdesetih je među kandidatima za Nobelovu nagradu. U obrazloženjima Švedske akademije prepoznaje se kao jedan od pionira modernog pozorišta, prethodnik Joneska i Beketa. Oko njega se polako podiže upravo ono čega se čitavog života pribojavao: spomenik Gombroviču. Nobelovu nagradu nije dobio. Možda je za njegovu posmrtnu legendu suviše prikladno što nije. Na jednom mestu pita se da li će i o njemu neko jednom napisati lepu, lovorikama ukrašenu i nepodnošljivo ispeglanu knjigu. Veliki ljudi u biografijama lako postaju nedodirljive figure: svaka slabost se prećutkuje, svaka protivrečnost naknadno dobija smisao dostojnu genija. Suhanov je, srećom, uradila nešto sasvim suprotno.
NE POSTOJI JEDNO “JA”
Njena biografija Gombroviča jeste monumentalna, ali nije spomenik. Njena vrednost je u višku detalja, čak i onda kada taj višak zamara. Gombrovič se pojavljuje u kontradikcijama koje nije moguće svesti na jednu dijagnozu: aristokrata koji prezire aristokratsku ukočenost; Poljak koji napada Poljsku da bi je oslobodio; emigrant kome je tuđina omogućila da bude svoj; čovek fasciniran mladošću, koji neumoljivo stari; pisac koji prezire priznanja i želi priznanje; neprijatelj Forme koji je izgradio jednu od najprepoznatljivijih autorskih persona evropske književnosti; čovek koji brani subjektivnost i istovremeno očajnički želi ljubav. Tu je možda i odgovor na pitanje zašto bi danas, osim iz književnoistorijske radoznalosti, trebalo da se čita ova obimna biografija.
Živimo u vremenu koje od čoveka zahteva upravo ono protiv čega se Gombrovič bunio: da neprekidno proizvodi stabilnu i javno razumljivu verziju sebe. Treba imati identitet, stav, pripadnost, profil, biografiju koja se može sažeti, politički i moralni položaj koji se može odmah prepoznati. Gombrovič je sumnjao u svaku takvu gotovost. Znao je da nas drugi oblikuju, ali i da mi, pokušavajući da im pokažemo ko smo, počinjemo da glumimo sebe. Zbog toga njegovo „ja“ nije narcisitičko u aktuelnom smislu. Ono nije zapovest: gledajte me. Pre bi bilo pitanje: ko je taj koga gledate? Na početku razgovora s jednom novinarkom, na pitanje „Ko ste vi?“, Gombrovič odgovara da je to besmisleno pitanje jer nema jednog „ja“. On je, kaže, otelovljenje nekoga ko se preziva Gombrovič, glumac koji pred drugima igra fikciju samoga sebe. U nekoliko rečenica nalazi se gotovo cela njegova književnost. Nema konačnog identiteta iza maske, jer čim skinemo jednu masku, lice ispod nje već je dobilo novu formu.
Klementina Suhanov je na gotovo hiljadu stranica pratila čoveka koji je čitavog života stvarao i osporavao sopstvenu sliku. Na kraju ga nije svela ni na jednu od njih. Gombrovič ostaje protivrečan, promenljiv, povremeno nepodnošljiv i, uprkos svim pokušajima da ga književna istorija konačno uobliči, neobično živ. Verovatno je to jedina biografija koju bi mogao da podnese.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
