Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
U Skupštini grada kažu da organizacija konkursa, poput onog za gradsku galeriju, obično košta od 30.000 do 50.000 evra. Da li će se izgraditi galerija ili zgrada opere, ostaje tek da se vidi
Na Platou Zorana Đinđića, oko pomalo zarđalog spomen-obeležja stradalom premijeru, umesto građevinskih ograda, skela i temelja buduće gradske galerije, ovih dana niče samo prolećna trava. Kada je pre dve godine završen konkurs za ovaj objekat na Trgu Republike, promovisan kao budući centar kulturnog života prestonice, tadašnji potpredsednik gradske vlade Ljubomir Anđelković najavio je da će izgradnja početi krajem 2004. godine. Ali, četiri meseca po isteku roka za početak gradnje nije započela ni izrada projektne dokumentacije. Kašnjenje u našim prilikama ne bi bilo čudno da u međuvremenu nije obnovljena pola veka stara inicijativa za izgradnju zgrade opere na istom platou. Zagovornici obe ideje slažu se samo u dve stvari: da su Beogradu potrebna oba objekta i da na jednom placu nikako ne mogu da stanu dve kuće.
GALERIJA: Ideja gradske vlade da se izgradi galerija javila se 2003. godine nakon ubistva Zorana Đinđića. Bez prethodne javne rasprave, inicijativa je prihvaćena na Upravnom odboru Društva arhitekata Beograda (DAB). Tadašnji predsednik DAB-a Igor Marić tvrdi za „Vreme“ da je u trenutku kada se pojavila, ideja o galeriji apsolutno prihvaćena. „Mi smatramo da je racionalno sračunato šta je potrebno ovom gradu i da je organizacija konkursa odlično odrađena.“
Konkurs je ubrzo raspisan, pristigao je velik broj radova, a završen je u decembru 2003. godine pobedom arhitektonskog rešenja dvoje mladih projektanata, Bojane Puzić i Natalije Ristanović. Njihov projekat izazvao je veliku medijsku pažnju i kratkotrajni sukob među beogradskim arhitektama. Isprva je iznenađenje izazvao plan za rušenje „staklenca“, koji je ionako građen kao privremeni objekat. Kasnije su se pojavile i kritike stručne javnosti vezane za kompetentnost članova žirija, nejasnost projekta i neiskustvo pobednica od kojih je jedna u to doba bila apsolvent, a druga student arhitekture. Marić na te tvrdnje odgovara da su svi članovi žirija afirmisani ljudi sa nekim društvenim priznanjem.
Gradski arhitekta Đorđe Bobić kaže za „Vreme“ da je uprkos osporavanjima konkurs uspeo: „Mlade koleginice su napravile jednu evropsku kuću, po izgledu, pristupu i samoj filozofiji projektovanja. Iz njihove konkursne skice može da se izvuče veoma prestižan i dobar objekat koji će prenositi poruku o jednom savremenom i novom Beogradu i pokazati svetu da je ravnopravan s drugim metropolama. Posebno me raduje što će se galerija nalaziti na mestu posvećenom Zoranu Đinđiću, iako ona sama nije njemu posvećena. Uz to, njihov projekat u programskom smislu i kao arhitektonsko delo govori Đinđićevu priču o Beogradu i, na neki način, priču o našim životima.“
OPERA: U međuvremenu, u javnosti je intenzivirana rasprava o podizanju zgrade opere, a na inicijativu gradskog arhitekte Urbanistički zavod izrađuje studiju devet mogućih lokacija za njenu izgradnju. Direktor Opere Aleksandar Kolarević kaže za „Vreme“ da se predlažu razna rešenja: „Bira se između više lokacija ali, što se mene tiče, postoji samo jedna. To je ova u parkiću preko puta Narodnog pozorišta i to prema projektu arhitekte Milana Pališaškog koji je izvanredan.“
Krajem februara u Narodnom pozorištu održana je tribina „Lice grada“ na kojoj je predstavljen upravo projekat arhitekte Pališaškog. Kolarević kaže da je taj projekat dobio nepodeljenu podršku Akademije arhitekture, udruženja 22 najpoznatija srpska arhitekta. Ovaj projekat zgrade opere predviđa da se ona poveže podzemnim prolazom sa Narodnim pozorištem kako bi dve kuće i dalje koristile iste magacine, garderobu, šminku i drugo.
U kratkoj izjavi za „Vreme“, Ljubomir Anđelković je rekao da gradnju opere na Trgu Republike organizuje grupa ljudi koja je izgubila na konkursu. „To su govorili onda, i sada nastavljaju. To su gubitnici, i znate šta, svi oni imaju preko 70 godina.“ U DAB-u ističu da su pokretači te inicijative svojim učešćem prihvatili sve uslove konkursa pa i to da će se na Trgu Republike graditi gradska galerija. „Učestvovao sam mimo uslova konkursa da bih pokazao kako vidim Trg Republike. Znao sam da ću biti diskvalifikovan, ali sam želeo da pokažem svoj stav“, kaže Pališaški.
CENA: Direktor Opere kaže da se prestonički grad ne može zamisliti bez operske kuće. „Ova zgrada postoji od 1869. godine i danas je suviše tesna za izvođenje i dramskog i operskog i baletskog repertoara. Između dva svetska rata izvođeno je između 150 i 170 opera u sezoni, a sada je to između 50 i 75, jer je Opera svedena samo na Veliku scenu Narodnog pozorišta. Drama može da izvodi predstave i u sobi pet sa pet, a u operskoj predstavi učestvuje i do 200 ljudi. Centar ‘Sava’ je dokaz da se opera ne može igrati u nenamenskom prostoru. Dok sam ja direktor Opere, neću dati da se tamo održi nijedna naša predstava. Jednostavno, to nije ugođaj.“ Kolarević dodaje i da, bez obzira na materijalnu situaciju, beogradska opera još uvek ima renome, zaostao od pre nekoliko decenija. Uz druge prednosti, nova zgrada bi, tvrdi, sigurno povećala popularnost opere: „U Kopenhagenu je sada izgrađena nova opera, ceo svet se sjatio tamo. Koštala je preko 400 miliona dolara. Zašto bi gradske vlasti Trg dali operi, kada tu nema dobitka, samo je trošak.“
No, nisu svi ljubitelji opere. Igor Marić iz DAB-a kaže da je galerija prioritet u odnosu na operu, pošto dva postojeća operska mesta Beogradu daju nivo metropole: „Ako Pavaroti hoće da peva u Centru ‘Sava’, onda nema mesta kukanju i priči da se u dvanaestom redu na četvrtom sedištu ne čuje zvuk.“ On kaže da za razliku od opere galeriju nemamo i ne možemo dovesti nijednu veliku izložbu, „ništa što je svetski“. Pošto se najveće galerije u svetu, u Stokholmu, Parizu i Briselu, nalaze u centru grada, pravo mesto za beogradsku jeste Trg Republike. „Galerija zauzima manje prostora od opere, zahteva manje logistike“, naglašava Marić, „u galeriju se ne dolazi svečano nego dnevno i to je informativni centar jednog grada. Ova država trenutno nema para za zgradu opere čija izgradnja košta od 150 do 300 miliona dolara i da je potom izdržava. S druge strane, galerija košta deset miliona dolara, a ako se napravi u centru grada, može sama da se izdržava. Ovde će biti niz prodavnica, na primer ekskluzivne zlatare ili ekskluzivne prodavnice nameštaja. Nešto što ćemo dovesti iz sveta da se tu prodaje. Time će se napraviti mesto koje se posećuje 24 sata. A u operu se odlazi na dva sata, ako se uopšte i odlazi. U galeriju bi svi mladi ljudi hteli uvek da dođu i pogledaju neku izložbu, jer to košta dva dinara ili dva evra, a Pavaroti košta 270 evra.“
GRAD GRADI OPERU: Đorđe Bobić, gradski arhitekta, kaže da je izgradnja operske kuće dugoročni cilj. Pošto Beograd nema kapacitet da iz redovnog priliva u budžetu finansira takav projekat, biće nam neophodan međunarodni kredit. On smatra da građanima treba objasniti koliko je to dobro i potrebno kako ne bi negodovali zbog trošenja novca. Uz sve to, u najboljem slučaju potrebna je priprema koja će trajati tri godine. „Tokom proleća, kada Urbanistički zavod završi studiju devet mogućih lokacija, ova će kancelarija promovisati akciju pod nazivom ‘Beograđani biraju mesto za operu’ zato što se opera gradi jednom.“
Komentarišući inicijativu da se operska kuća podigne baš na Trgu Republike, Bobić kaže da bi ona tu imala izuzetnih prednosti: „Opera na tom mestu ima najviše poena i zato sam u analizu lokacija uključio i Trg da bih mogao sebi i drugima da kažem u čemu je tu problem. Ali, Bobić se slaže sa stavom DAB-a da moderna zgrada opere ne može da stane na Plato Zorana Đinđića, iako će građanima biti ponuđena i ta lokacija. Na pitanje šta će se dogoditi ukoliko građani izaberu baš nju, gradski arhitekta kaže da u to ne veruje: „Beograđani su razumni. Mogu da se ponude bar još tri lokacije koje su apsolutno bolje od ove, a ja verujem da će građani izabrati bolju lokaciju samo ako im argumentovano objasnimo.“
No, zbog postojanja velikog broja zagovornika te ideje nije nemoguće da građani odaberu Plato Zorana Đinđića za lokaciju buduće zgrade opere. Može se čak desiti i da analiza koju tek sad izrađuje Urbanistički zavod pokaže kako je najbolji objekat za izgradnju na toj lokaciji operska kuća. Tako bi nastao paradoks – grad bi imao pravosnažne odluke o gradnji dva objekta na jednoj lokaciji, i galerije i opere. „Ja ne znam da odgovorim“, kaže gradski arhitekta, „situacija bi bila potpuno suluda. Krenuli smo u ovu priču mnogo ozbiljnije pošto smo shvatili da postoji potencijalni problem.“
ODLUKA: U slučaju da Grad ipak stane iza odluke o gradnji opere, inicijativa za galeriju i konkurs iz decembra 2003. godine bili bi obesmišljeni. To sve ne bi se dogodilo da svojevremeno konkurs nije ishitreno raspisan – pre nego što su iscrpljene i analizirane sve urbanističke mogućnosti lokacije. U razgovoru za „Vreme“ dr arh. Zoran Manević, predsednik Kluba arhitekata, kaže da ovakve i slične nelogičnosti nisu retke u domaćoj praksi organizacije arhitektonskih konkursa. On naglašava da se na taj način uzaludno troši novac građana jer objekti koji su bili predmet konkursa najčešće ne budu izgrađeni. On predlaže da se do idejnih rešenja dolazi kao na Zapadu – organizacijom anketnih konkursa gde su nagrade simbolične. U Skupštini grada kažu da organizacija konkursa, poput onog za gradsku galeriju, obično košta od 30.000 do 50.000 evra.
Konkurs za idejno rešenje gradske galerije organizovalo je Društvo arhitekata Beograda u saradnji sa Skupštinom grada, a namena lokacije na Platou Zorana Đinđića određena je pre raspisivanja konkursa. Jelena Ivanović-Vojvodić, predsednik DAB-a, opisuje za „Vreme“ kako je do toga došlo: „Na Upravnom odboru Društva, tadašnji predsednik Igor Marić predstavio je inicijativu Gradske skupštine za izgradnju galerije. Pokrenuli smo diskusiju o potrebama grada i odlučili da podržimo taj predlog. Razlog za ovakvu odluku našli smo u tome što ukupan galerijski prostor na nivou grada nije dovoljan za manifestacije kao što je Oktobarski salon, koji se održava na više lokacija.“ Na pitanje da li je pre te odluke bilo javne debate, predsednik DAB-a kaže da joj to nije poznato. Igor Marić dodaje da je u datom trenutku konkurs za gradsku galeriju bio najbolje rešenje koje je zajedno sa Skupštinom grada kao investitorom DAB profesionalno sproveo. „Za Trg Republike u proteklih 100 godina postojalo je oko 250 rešenja“, kaže Marić. „Ni ovim konkursom nije stavljena tačka na diskusiju o tome šta će se tu sve graditi. Ako se galerija realizuje, realizovaće se. Sutra će se možda pojaviti nova ideja i gradiće se nešto novo, a do tada DAB apsolutno stoji iza onoga što je urađeno.“ Petar Arsić, predsednik Saveza arhitekata Srbije, kaže za „Vreme“ da, prema statistici, u svetu i kod nas svega jedno od deset rešenja dobijenih putem konkursa bude izgrađeno. „To nije bacanje para, traži se najbolje rešenje. Svi se trude da prvonagrađeno rešenje bude realizovano, ali to je jednostavno rizik“, objašnjava Arsić. Zato ne čudi pesimizam direktora Opere koji ne veruje ni da će gradska galerija ikada biti izgrađena i pominje čuveni međunarodni konkurs iz 1971. godine koji je predviđao izgradnju opere na Starom sajmištu. Na konkursu je pobedilo rešenje Hansa Dala koje i danas mnoge arhitekte smatraju briljantnim. Ono nikada neće biti realizovano jer je ta lokacija zaštićena kao spomenik kulture.
ROKOVI: Gradski arhitekta ipak veruje da konkurs za gradsku galeriju nije bio uzaludan. On kaže da nije učestvovao u izboru namene objekta na Trgu Republike: „Galerija na tom mestu imala bi mnogo prednosti jer su svi objekti osim ugostiteljskih nedovoljno frekventni. Potrebno je nešto što živi 24 časa.“ Bobić veruje da i građani misle isto tako: „Problem sa veličinom opere je nepremostiv. To što će građanima biti ponuđen i Trg Republike kao jedna od devet lokacija za izgradnju operske kuće izraz je poštovanja prema građanima, ali ja zaista verujem da ćemo tu graditi galeriju.“
S obzirom na to da će biti potrebno godinu dana da se napravi plan i završi sva dokumentacija, gradska vlast namerava da započne izgradnju galerije sredinom 2006. godine. Jedan od razloga dosadašnjeg kašnjenja jeste i to što Plato Zorana Đinđića ne postoji u urbanističkom planu. Trenutno postoji samo idejno rešenje, u pripremi je detaljni urbanistički plan koji treba da ozvaniči izgradnju galerije na tom mestu. Regulacioni plan će biti završen do jeseni, a do proleća raspisan tender za projektni biro. „Verovatno ćemo krajem godine morati da dovedemo konsultante iz inostranstva jer je kod nas teško pronaći stručnjaka koji poznaje tehnologije za takve sale – komunikacijsku, audio-vizuelnu i kompjutersku“, dodaje Bobić.
U budžetu grada zasad postoji novac za izradu plana i za prvu fazu projektnog zadatka. To bi gradskom arhitekti trebalo da omogući bar prvi korak u izgradnji galerije. Osim ako se u međuvremenu odnekud ne pojavi i kakva sasvim nova inicijativa.
Kako bi prebrodio pitanje finansiranja budućeg međunarodnog konkursa za idejno rešenje zgrade opere i samim konkursom stavio tačku na decenijske rasprave o njenoj izgradnji, gradski arhitekta Đorđe Bobić došao je na originalnu ideju da u junu ove godine organizuje akciju pod nazivom „Pevajmo za Beograd“. Pošto je za organizaciju takvog konkursa potrebno oko 300.000 evra, upućen je poziv trima operskim kućama da neki od njenih umetnika provedu i pevaju u Beogradu jedan dan, a da novac od prodatih karata ode u fond za organizaciju konkursa. Sve tri opere su prihvatile poziv, a plan je da se slične molbe upute u sve opere širom sveta. „Osim što će biti sakupljen novac, ceo svet će saznati da Beograd gradi operu“, kaže za „Vreme“ Đorđe Bobić. „Potrebno je da se i na taj način Beograd promoviše. Godinu dana grad treba da pulsira na tu temu. Ideja je da na konkurs za zgradu opere pozovemo troje ili četvoro ozbiljnih svetskih arhitekata, a ako to hoćete, morate da ih ozbiljno platite.“ Ovakvim konkursom Beograd ne samo da će dobiti novu zgradu opere nego i prestižno arhitektonsko delo na svojoj teritoriji. „Mene ljuti to što se gradnja opere ne doživljava kao nešto lepo, i umesto da svi budu srećni, javljaju se neki konflikti i nepotrebna galama“, zaključuje Bobić.
Trg Republike se urbanistički formira već 150 godina. Na ovom mestu se, u vreme dok je Beograd bio opasan šancem, nalazila Stambol kapija, impozantna građevina koja je bila ulaz u Beogradsku tvrđavu sa Carigradskog druma. Stambol kapija je srušena 1866. godine, a tri godine kasnije na tom mestu izgrađena je zgrada Narodnog pozorišta. Skoro tri decenije stajala je kao jedina velika zgrada na širokoj ledini, koju su Beograđani nazivali Pozorišni trg. Konkretnije urbano formiranje ovog prostora počelo je 1882. godine kada je na Trgu podignut spomenik knezu Mihailu. Iza leđa spomenika potom je izgrađena čuvena kafana „Dardaneli“, koja je sve do kraja XIX veka bila omiljeno boravište beogradskih umetnika. Duga prizemna zgrada ove kafane srušena je 1903. godine da bi na njenom mestu bila podignuta zgrada Uprave fondova. Kasnije je u nju smešten Nardoni muzej. Trg je u narednim decenijama lagano dobijao svoj današnji oblik. Prvo je 1930. godine sagrađena Palata „Riunione“ u kojoj se sada nalazi bioskop „Jadran“, a kada su 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Beograda srušene stare prizemne zgrade što su opasivale trg, oslobodio se prostor za izgradnju Doma štampe. Međutim, plato ispod Trga, oivičen ulicama Francuskom, 29. novembra, Makedonskom i Braće Jugovića, ostao je neregulisan tokom sledećih 50 godina.
Ubrzo nakon ubistva premijera 2003. godine ovu površinu gradske vlasti nazvale su Plato Zorana Đinđića. Prema planu gradskog arhitekte Đorđa Bobića, zgrade koje okružuju Trg Republike i spomenik knezu Mihailu narednih godina biće prezentovani na drugačiji način, kao nova urbana celina. Na Trgu će se pojaviti izlaz iz metroa, Vasina ulica biće zatvorena od Kolarčeve, a Francuska od Doma vojske do Trga. U tom delu biće napravljena pešačka zona po uzoru na neke od svetskih metropola.
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve