Glavučica

Kažu da je i onaj car Selasije, kad je, na ti Brijuni, video od kak’i sve ‘tica kod Domaćina ima mleka, sam sebe – dok je odō među ti paunovi i drugo zverinje, i dok je sitno zev’o po taj morski vazduh što zna da izgladni – zapit’o, Kakav sam ja k… car. Vele da onaj Draža Marković, za koga se vezuje sintagma Jagnjeće brigade, nije bio taj nivo, jednostavno nije im’o te manire i pripadajući escajg, ali predanje, za ovu priliku, veli da je taj samoupravno i narodski, dok je obilazio socijalističke uspehe, prosto satir’o, i sve sitno dahto, te jaganjce i ostali mrs. Naravno da se dobri običaj gošćenja važnih gostiju, pri te važne prilike, održ’o i u ovu demokratiju, samo što se sve to pluralizovalo i umnožilo, jerbo su se i važni gosti, kao i te važne prilike, umnožili. I to bi bilo dovoljno, jašta nego uvodno, za temu Jedenje za džabe.

Ne bi se moglo reći da je njegov slučaj etalon, niti da je on neki VIP primerak, za to besplatno ždranje i opijanje po te proslave i razni prijemi, jok, on je jednostavno inkliniro svemu tome, svojom i prirodom posla. Uostalom, da je neke sreće, on bi to radio za svoje pare, to da sitno mezi i krupno se zaliva uz te teme daljeg razvoja, samobitnosti, i to da nama seljak nikad više neće gaziti po blatu. Uostalom, i kol’ko puta, je za svoje pare, i sa Književnikom, bio gore prema Poćuti, gde bi, posle dobrog pečenja i ‘ladnog špricera, poćutali uz prečnjake. Da nisu tako dobro poćutali ne bi se Književniku projavilo da kafanu u kojoj su se zanimali krsti Podvodna Srbija.

Jeste to bilo dobro, ali i od dobra ima bolje, u međuvremenu stas’o, porast’o tako reći, uš’o na te i neke, činilo mu se samo šire, spiskove, stanu stižu pozivi za razne proslave, obeležavanja, otvaranja, zatvaranja… Tek tu video šta je ‘rana, šta piće, i da se za džabe najbolje, i ko na takmičenju, jede i pije. Još vidi jedan veliki, mnogo veliki švedski sto, na njemu nema šta nema, sa sve te đakonije, i druge krabe, do u sitni slatkiš, i jednog, koji sve prob’o, koji odusto od jastoga i uz’o pokušava da očerupa ukrasnog plus prepariranog fazana u jednom od uglova stola. Još vidi, a druga prilika, kako Onaj kapitalni ministar, a svaki ministar kapitalan, masnom rukom, i preko svi tanjiri tog pečenja, i preko preosvećenog i prisutnog vladike, sve primicaču primiče domaćicu, tako tanku i tako visoku, upravo otvorenog i kapitalnog objekta. Šta još vidi, vidi, jopet drugom prilikom, kako, uz mnogo dobro vino, i mnogo tog mnogo dobrog mesa, naš prvi Nacionalni pjesnik, dok jedan Kapitalni ministar puni parama te trube, traži da mu peva naš popularni Miting glumac, i ovaj ko oni’ 66 devojaka peva, Višnjičica rod rodila/ od roda se salomila…

A jedared, takoreći privatno, bio kod jedan naš biznismen. Bilo pre podne, i bilo vreme za kafu. Primnjen u biznismena kabinet, dugačak šljašteći sto, na zidu Trojeručica, na zidu oveći krst, na zidu i slika našeg velikog slikara, biće neka erotika, koju biznismen platio 50.000 stranih para. Domaćin ponudi jedno piće što smrdi na bubu, otpi i složi se da taj burbon baš smrdi na bubu. Siđoše u tu hrastovu salu, pred goste stiže puna činija punjenih paprika, kako su svi samo gledali u tu činiju, biznismen manu prstom, eto ti bifteka, pečenja, gulaša od samog medveda, jerbo biznismen voli, sa naši generali, lovi te medvede po Bosni. Neko upozori biznismena da je jedna od gošći vegetarijanka, ništa zato, reče biznismen, ima on nešto i za nju, i lično stavi na tanjir praseću glavu i posluži gošću, Ako ste za manje masno, izvolte, pa se zanimajte. I biznismen Blagoja, jerbo je tako blag i prepodoban, vrati se u čelo stola, nastavi priču, kako je bio u Sibiru, da lovi te losove, iz tenka, kako su tik pod zemljom naišli na mamuta, ko da je juče strado, još mu trava zelena u ustima…

A skoro, i nedavno, pa za taj Vidovdan, dobije poziv za prijem u šumi u okolini te Mionice. Krene, sa Pačetom, zna put, a i skoro u „jugića“ ugradio nov motor od 100 evra. Stignu oni, kad tamo, na tom seoskom putu, stotine ti’ „audija“, „micubišija“, i drugih konja. Prođu kroz šumarak, kad, proplanak, a tamo, sunce ti ne j…, mnogo ti ljudi, mnogo ti drveni’ stolova i klupa, cisterna piva, mnogo gajbi tog piva, peče se roštilj, peče se riba, okreće se baš vo na ražnju, lepinje se iznose pravo iz furune… Mnogo dobar domaćin, koji po zanimanje advokat, koji jok u belo odelo, veli da on to tako slavi svake godine, pozove prijatelje, poslovne partnere, domaćine iz okoline, eto tako, voli zavičaj. Među gosti ima sudija, ima tužioca, ima bivši’ političara, ima sadašnji’ političara, policije u civilu i sa epolete i sa ti pištolji, još tog i takvog naroda. Pačeta prepoznaje orkestar Mikice Čukaraša, koji u gornjem delu proplanka složio Ja sam mala garava… Sednu na panj, Pačeta ne može dođe sebi, ovo još nije video, private se, samo aperitivno, te rakije, jedan što bivši visoki oficir, i koji u posluzi, donese gibanicu sa taj zreo kajmak, donese i šnicle vola, kobasice sa roštilja, još tog roštilja, celu praseću glavu, sve stavi na oveći panj, uze pita, vino, ili pivo.

Onaj Čukaraš, za koga Pačeta kaže da glavni u ovaj kraj, preš’o na Violino ne sviraj, ko na ribi, ko na to pečenje, onaj Advokat samo ‘oda, ima i drugi što ‘odaju, stiže jadan što bio mnogo važan ministar, sve stade i ustade da ne ispadne da nije stig’o, pronese se da će dođe i onaj što Najveći Zamenik, bi još toga što se prenese, sve se vrati tom zrelom kajmaku i ostalom mesu. Jedan uze da i’ pita, da l’ pecaju, bi još te i tak’e konverzacije i razgovora, Pačeta odvali jednu mnogo stvaralačku, Da je sve glupo do k…, jeste, a opet da je fenomen, i to jeste. Onaj Čukaraš uze čukara Višnjičica rod rodila, ne osta mu drugo nego da se složi sa Pačetom.

Ali, za kraj, ajde na prvo lice, da ne bude da je sve te prečnjake jezio neko drugi. Krenu nazad, dok je Pačeta nešto brstio o Čukarašu i javlj’o se onom Šljapi, padne mu na pamet da, kad dođe kući, nešto prelista Markesovo Sjećanje na moje tužne kurve, nađe ono o ostavljanju karmin poruka na ogledalu. Što ti je naslov, Sjećanje…, što ti je život, more.