Svetska čuda

Verovatno Herodotu pripada zasluga za kasniju ideju popisivanja čuda. Putujući sredinom petog veka stare ere – pre oko 2500 godina – dobrim delom onda poznatog sveta, on je u svom delu o poreklu i uzrocima ratova Azije i Evrope opisao sve što mu se činilo vrednim pažnje i pominjanja. A egipatske piramide i zidine Vavilona to su svakako bile, kao i mnoštvo drugih podataka o običajima, naseljima i značajnim građevinama dalekih naroda.

Znamo i da je delo pod naslovom „Popis čuda u svetu“ nekih 150 godina kasnije, krajem četvrtog veka, napisao Kalimah iz Kirene, slavni pesnik i upravitelj aleksandrijske Biblioteke – ali to je i jedino što se o njegovoj listi čuda zna. Otprilike pola veka kasnije, oko 250. godine, nastaje prvi danas poznati spisak „sedam svetskih čuda“; sastavio ga je Antipater iz Sidona. Ta lista – sa opisima čuda, naravno – prepisivana je stolećima. Najstariji postojeći izvor za originalnih sedam svetskih čuda Antike nalazi se u Istoriji arhitekture Martena van Hemskerka i Johana Fišera fon Erlaha iz sredine XVI veka. Uopšte nije čudno što su popisana baš u knjizi posvećenoj arhitekturi: svih sedam čuda starog sveta i jesu bila graditeljska dela.

„Čovek se plaši vremena, a vreme se plaši piramida“, kaže arapska poslovica. S razlogom, ako imamo u vidu da su velike piramide u Gizi – delu današnjeg Kaira u Egiptu – izgrađene pre gotovo 5000 godina, i jedino od čuda starog sveta koje stoji i danas. Sva ostala odavno su propala – uglavnom od ljudske ruke.

Viseći vrtovi u Babilonu, ponekad se pogrešno zovu „Semiramidini vrtovi“, stradali su 485. godine stare ere, jedva nešto više od veka po podizanju, kada je persijski kralj Kserks razorio i opljačkao nekada slavni grad. Zevsov kolosalni kip od zlata i slonovače u Olimpiji – toliko slavan da su neki stari pisci tvrdili kako su slonovi stvoreni samo da bi vajar Fidija imao materijal za rad – potrajao je, mada povremeno pljačkan, gotovo hiljadu godina. Načinjen sredinom V veka stare ere, nestao je u velikom požaru Konstantinopolisa u koji je prenet, početkom V veka nove ere. Čuveni hram Artemide u Efesu bio je žrtva neodoljive potrebe izvesnog Herostrata da mu ime uđe u istoriju. Cilj je postigao tako što je hram, već poznat kao svetsko čudo – zapalio. Efežani su pod pretnjom smrtne kazne zabranili da se ime zločinca pominje, ali Herostrat je svoj cilj postigao: njegovo ime se i danas pominje, makar kao dijagnoza bolesne potrebe da se bude slavan. Grobnica karijskog kralja Mausola i njegove žene Artemisije bila je tako čudesno ukrašena kipovima najčuvenijih vajara četvrtog veka stare ere da je mauzolej postao naziv za sve slične spomenike. Gotovo neoštećen stajao je skoro 1500 godina, dok malteški vitezovi nisu odlučili da kamen i mermer sa spomenika ugrade u svoju tvrđavu, danas u Bodrumu, Turska. Kolos sa Rodosa, podignut u čast boga sunca Helija oko 280. godine stare ere, imao je najkraći vek od svih sedam čuda. Srušio ga je zemljotres, jedva pedesetak godina kasnije. Mada oboren, privlačio je putnike još narednih nekoliko vekova, sve dok Arabljani bronzu bivšeg kolosa nisu prodali nekom sirijskom Jevrejinu. Kaže se da je za prenos metala trebalo iznajmiti 900 kamila! Aleksandrijski svetionik pomagao je moreplovcima od oko 280. godine stare do 1480. godine nove ere, kada su kamen i mermer upotrebljeni za podizanje mamelučke tvrđave na istom mestu.

I tako, od svih čuda starog sveta možemo obići još samo najstarije, piramide. Treba se nadati da arapska poslovica govori istinu, inače bi joj se moralo dodati da se piramide plaše – čoveka.

Baveći se čudima starog sveta, mnogi današnji istraživači, pisci i publicisti nisu odoleli potrebi da i sami naprave neku svoju listu. Sedam je, ipak, mali broj da bi se pod njega svelo sve što se današnjem svetu čini čudom: zato su moderne liste često podeljene po temama. Antički svet nije znao da postoje – ili nije mislio da u čuda spadaju – hram u Abu Simbelu (Egipat), Angkor Vat u Kambodži, „viseći vrtovi“ terasastih pirinčanih polja na Filipinima, Koloseum u Rimu, Veliki zid u Kini, Prestona dvorana u Persepolisu, Partenon u Atini, u stenu uklesane građevine Petre u Jordanu, Stounhedž u Engleskoj…

Liste modernih svetskih čuda najčešće obuhvataju saobraćajni tunel ispod Lamanša, Big Ben u Londonu, CN kulu u Torontu, Ajfelovu kulu u Parizu, Empajer stejt bilding u Njujorku, Gejtvej u Sent Luisu, most Golden gejt u San Francisku, Asuansku branu u Egiptu, Huverovu branu u Arizoni/Nevadi, Itaipu branu u Brazilu/Paragvaju, likove američkih predsednika na planini Rašmor u Južnoj Dakoti, Panamski kanal, Kule Petronas u Kuala Lumpuru, Hristov kip u Rio de Ženeiru, Kip Slobode u Njujorku, Suecki kanal, zgradu Sidnejske opere… I biće ih sve više, bar dok se ljudi budu takmičili u visini i veličini građevina koje podižu.

Postoji čak i kategorija prirodnih čuda, u koja se svrstavaju najupečatljiviji predeli (Veliki kanjon), najistaknutije planine (Mont Everest, Fudži, Kilimandžaro…), vodopadi, zalivi, ostrva… I tu, naravno, nema kraja. Kao što nema razloga da svako za sebe čudom ne proglasi najobičniju stvar, događaj ili biće, predeo, trenutak dana ili bilo šta drugo od čega mu zastaje dah i ostaje neizbrisiva uspomena.