Prostitucija u Srba – studija slučaja

Najstariji zanat na svetu, kao što znamo, neuništiv je. Može se, doduše, kako-tako regulisati i urediti, kao što ćemo videti, ali tu je i ostaće. Advokat Ivan Janković (autor više veoma značajnih studija, o smrtnoj kazni pre svega) i slikar Veljko Mihajlović uzeli su na sebe da nam ponude jednu studiju slučaja, veoma poučnu, zanimljivu i čak povremeno veselu. Nikakvo čudo: autori su odranije poznati po vijonovsko-rableovskom nastrojenju; Janković je duhovit i stilski šlifovan pisac, a pritom je i veoma temeljit istoričar; Mihajlović je sjajan crtač, ali i dobar koautor za ovakva štiva.

Slučaj o kome je reč odabran je kao nadasve zanimljiv za vreme kada se događa, a i arhivskog materijala je bilo dosta.

Vratimo se, dakle, u Beograd iz 1830. godine. Turci su još tu, ne za dugo, kao što se vidi, a srpska vlast se polako učvršćuje, zahvaljujući Miloševim državničkim talentima, naravno. Beograd ima bludnica na pretek i pre naše junakinje Nesibe: 60 odsto stanovnika su muški, dobrim delom vojska, a još ih se svake godine doseljava, sve sam bećar i fukara. Potražnja za seksualnim uslugama, je li, velika je; ponuda se logično trudi da udovolji. Konkurencija nije mala, pa se cene odgovarajućom logikom i formiraju (u knjizi ima i kursna lista za 31 valutu u redovnom opticaju 1842. godine); da se izbegne zabuna, cene seksualnih i drugih usluga i robe izražene su u groševima. Usluga seksualne radnice (a bilo je i radnika) kretala se od 5 do 15 groša; za jedan groš moglo se kupiti litar rakije ili deset jaja ili pile ili nešto više od kile brašna, pa vi vidite. To bi, dakle, bila politička ekonomija prostitucije u to vreme.

Nesiba se u Beogradu pojavljuje u leto 1830. i odmah upada u neprilike sa turskom pograničnom policijom koja je prilično korumpirana (nekako podsećaju na Braciku Kertesa i njegove carinike iz devedesetih): pri iskrcavanju s broda, Nesibi i materi joj taj neki komandir stanice ukrade neku robu. Videvši da šut s rogatim ne može, Nesiba se odlučuje na hrabar i – pokazaće se – dalekovid potez. Otišla je u manastir Rakovicu i primila jedinospasavajuću hrišćansku pravoslavnu veru i ime Katarina, zadobivši tako automatsku zaštitu srpskoga knjaza i njegove administracije. Izgleda da je tamo slučajno naišla i na Miloša lično; bilo kako bilo, njoj su Turci morali da vrate najveći deo ukradene imovine. Onda se ne oklevajući bacila na posao.

KURVERAJ U KOMŠILUKU: U to vreme prostitucija je imala i delikatan politički ugao: zbog tolike turske vojske u Beogradu dolazilo je do neizbežnih prekršaja javnog reda i mira, tuča, pucnjava i pratećih pojava zbog navale na bludnice, a sve to između Srba i Turaka, što nije dobro uticalo na bezbednosno-političku situaciju. Zapisano je da je Presvetli Knjaz pri svakim delikatnijim pregovorima sa Portom naređivao privremeni izgon kurvi iz Beograda, da ne ometaju diplomatske napore svojim prisustvom i pratećim neizbežnim incidentima.

Kati (Nesibi) krenuo je posao sasvim dobro. U to vreme glavni kurvarluk obavljao se po Savamali, posebno Bukureštanskoj ulici, ali to je bila fukarska varijanta; već po Dorćolu radila se otmenija i skuplja radnja. Ako bi se seksualna radnica sa svojim dućanom domogla Terazijskog grebena, to je bilo nešto. Izgleda da je Kata znala posao i imala živce, ali i veze Gde Treba. Godinama je uspevala da izbegne sve neprilike koje neizbežno prate njen zanat i da ima zaštitu visokih mesta. Prostitucija je, naime, tada bila u principu zabranjena; pretile su novčane globe, kamdžijanje i izgon iz grada, ali vlast se nešto nije mnogo trsila; sve je to bilo kao i kasnije, do dana današnjeg: mož’ da bidne, al’ ne mora da znači; kako se dogovorimo… Policija je bila korumpirana, sudstvo isto tako, glavari skloni provodu. Neki zapisnici iz tog vremena pominju da su seksualne radnice policajci odvodili sudijama i stranim diplomatima „noćom kradom“, ali se ipak za to saznalo (Beograd je to…).

Sa prostitucijom nužno ide i kriminal, mada se Kata iz takvih neprilika vadila. U nekim slučajevima bilo je parničenja oko ćemera sa zlatom koji su nekako nestali tokom pružanja… je li, tih usluga – ako oštećene stranke ne lažu, to jest, a bili su pijani kao svinje, što je sudski uglavljeno. Iz tih i sličnih razloga beogradske domaćinske familije stalno su gunđale i žalile se na kurveraj u komšiluku, pa je vlast tu i tamo naređivala da se neka seksualna radnica ima preseliti iz datog komšiluka pod pretnjom kazne. To se na kraju desilo i Kati mnogo kasnije, kad je omatorila, a mlade snage preuzele posao, ali to je druga priča. Građanska i činovnička klasa u nastajanju, sve držeći se patrijarhalnog morala, koristila je seksualne usluge van kuće, normalno, ali ne samo po burdeljima, već i po službenim prostorijama, o čemu postoje policajna dokumenta. Telefona još nije bilo, pa su kol-gerle pozivane po pandurima, ćiricama, sudskim poslužiteljima itd.

Radnja je, dakle, radila uveliko, Beograd je rastao, Turci su se povlačili sve dok 1868. ne odu sasvim, ali to je bilo posle ove priče. Dokumenta Uprave grada Beograda od 1837. do 1941. koja su nedavno objavljena u šest veoma zanimljivih knjižurina (Istorijski arhiv Beograda, uredila Branka Prpa) rečito svedoče o problemima s prostitucijom. Bar dva načelnika GSUP preklinjali su Vladu da prostituciju legalizuje već jednom, jer da oni ne mogu s tim da izađu na kraj. Udovoljeno im je tek krajem 19. veka, kada su ustanovljene „prostitutske radnje“ sa paušalnim porezom na promet, ali i obavezom zdravstvenog nadzora itd.

TRADICIJA PANTELIZMA: Od samog početka sifilis (frenga; stidna bolest na francuskoj osnovi, kažu Rusi) je bio glavni problem, opet neizbežno. Rani zahtevi policajnih vlasti da se neka profilaksa i medicinski nadzor utvrde propisima bili su odbijeni: Knjaz je kratko odrezao da tu bolest ne dobija ko je nije tražio i kvit. Triper se čak i ne pominje, mada mora da ga je bilo, kao i stidnih vaši (stručno: picajzli); narod se – kažu tadašnji lekari – slabo prao, naročito ženskinje, pogotovo ono „nekle“ koje doktori stidljivo, mada precizno, zovu „ženska snaga“. Prosvetiteljski nastrojeni činovnici i lekari mauku su namučili dok kakav-takav medicinski nadzor nije počeo da se uvodi.

Ima u ovoj knjizi i veoma zanimljiv deo o LBGT populaciji toga doba, koji se neće dopasti našim novim konzervativcima. Dobro, jesu Turci bili skloni, ali na to se kod njih nije baš prekorno gledalo. Zanimanje „adžuvan“ ili „đojlen“ (milosnik) bilo je normalno, mada ne i časno; nekako se podrazumevao momenat prostitucije. Autori uvode termin „pantelizam“, po Panteliji Vukadinoviću iz Baroševca koji je mlade muškarce navodio na sodomski blud, čega bi se oni okanili čim se ožene. Tih epizoda ima još. Treba ovde dodati i jedno pakosno pismo Vuku Karadžiću od Knjaza, kad su Vuka ono najurili: Knjaz mu je poručio da obrije brkove i da ode za adžuvana beogradskom paši, jer da je ionako kljakav, pa mu neće biti teško da bude na četiri noge itd.

Naša Kata (Nesiba) borila se inače za svoja ustavna prava kad je ostala bez visoke zaštite: parničila se, protestovala, pozivala se na Ustav, ali joj – kao ni nama – nije pomoglo. Proterana je iz Beograda u Smederevo 1851. i posle toga joj se gubi trag. Valja se nadati da je uštedela nešto za starost; bila je, po svemu sudeći, sposobna i promišljena žena.

Danas, ako vam je od toga lakše, nije drugačije. Konkurencija je jaka kao tada (dolaze razne seksualne radnice); policija i Udba nekako vole da imaju to pod nadzorom (seća li se neko broda-restorana „Zagreb“ na Savskom pristaništu, kod Kapetanije? Lotos-bara? Koliko beogradskih hotela radi na sat?). Ima antibiotika, slava Bogu, ali ima i AIDS-a; svako vreme nosi svoje breme, ali je najstariji zanat živ i danas.