Dvadeset osmog januara 1936. u Pravdi je izašao nepotpisan članak pod naslovom „Zbrka umesto muzike“. Napadao je operu „Ledi Magbet Mcenskog okruga“, koju je Staljin dva dana ranije napustio pre kraja. Potpisa nije bilo i nije bio potreban.
Šostakoviču je bilo dvadeset devet godina. Prema onome što su kasnije ispričali i on i bližnji, u tim godinama je spavao obučen, sa spakovanim koferom kraj ulaznih vrata, da bi izašao na hodnik pre nego što probude decu. Nisu došli. Povukao je Četvrtu simfoniju iz proba i napisao Petu, koju su primili sa odobravanjem.
Objašnjenja za tu epizodu postoje i uglavnom su prizemna. Staljin je otišao sa predstave i to je bukvalno pokrenulo stvar. Kompozitori su jeftina meta, jer ih ima malo, nisu naoružani, a kampanja protiv njih vidi se pred svima.
Među kompozitorima se tih godina vodila borba za mesta i denuncijacija je bila najbrži put do njih. Verovatno je sve to tačno i verovatno pokriva veći deo onoga što se dogodilo.
Neupadljivo što bode oči
Ostaje ipak jedna stvar koju ne umem da objasnim, i ona nema veze sa Šostakovičem.
Na spisku progonjenih stvari i pojava u dvadesetom veku je zapanjujuće mnogo predmeta koji ne mogu da izgovore nijednu rečenicu. Apstraktne slike na kojima nema nikoga i ničega. Dužina kose. Kroj pantalona. Način na koji neko igra u sali.
Ništa od toga po sebi ne iznosi tvrdnju koja bi mogla da bude netačna ili kritička po neki autoritet ili moćnika.
Najčistiji primer koji je saksofon. Desetog februara 1948. Centralni komitet donosi odluku o operi „Veliko prijateljstvo“ Vana Muradelija. Reč džez se u tom tekstu ne pominje nijednom, ali je u atmosferi koja je usledila džez gurnut sa scene, a saksofon je iz estradnih orkestara nestao. Vratio se tek sredinom pedesetih, i to ne jednim propisom nego popuštanjem.
Saksofon nema tekst. Ne može ništa da tvrdi ni da porekne.
Godine 1949. u Bakuu je saksofonista Parviz Rustambekov otpušten s posla zbog zapadnjačke dekadencije, potom uhapšen i osuđen na petnaest godina. Umro je krajem iste godine u pritvoru, u dvadeset sedmoj, pod okolnostima koje nisu razjašnjene. Postupak protiv njega kasnije je obustavljen.
Utjosov, koji je to vreme kasnije nazvao epohom savijanja saksofona, morao je da preimenuje džez-orkestar u estradni i da saksofone zameni flautama i klarinetima. Ansambli su na scenu izlazili sa repertoarskim listama koje je rukovodstvo potpisalo i overilo pečatom, sa navedenim autorom i redosledom svake tačke, a odstupanje od liste kažnjavalo se otkazom. Na koncertima su sedeli kontrolori.
To traje godinama, nema javnu kampanju, nema spektakl i ne da se svesti ni na čiji ukus. Mrtav muzičar lakše se može pripisati široj kampanji protiv kosmopolitizma. Pečat na repertoarskoj listi ne može.
Prepoznavanje
U Minhenu je 19. jula 1937. otvorena izložba Izopačena umetnost, sa oko šesto pedeset radova okačenih namerno loše i sa podrugljivim natpisima po zidovima.
Došlo je preko dva miliona ljudi, više nego na paralelnu Veliku izložbu nemačke umetnosti, nekoliko minuta hoda odatle.
Nemački razlozi bili su rasni i ne poklapaju se sa sovjetskim ni u čemu osim u ishodu. Ali brojka je neverovatna – dva miliona ljudi je došlo da vidi ono od čega ih neko štiti.
Mislim da neme stvari rade nešto vrlo određeno, i da je to ono što smeta. One dozvoljavaju da jedan čovek prepozna drugog, a da nijedan od njih dvojice ništa ne tvrdi.
Dugokosi momak koji šezdesetih na ulici u manjem gradu vidi drugog takvog dobio je tačno onaj podatak koji bi dobio i iz dobre knjige. Nije jedini.
Za to nije bila potrebna nijedna reč, nikakav sadržaj, ni bilo kakva namera. Prepoznavanje je gore od poruke upravo zato što se ne može ni osporiti ni protumačiti. Nema šta da se opovrgne.
Kultura radi istu stvar, samo sporije i preciznije. Čovek koji pročita da je neko pre sto godina, u drugoj zemlji, opisao tačno onu vrstu stida koju on nosi ne dobija nikakvo rešenje. Dobija podatak da nije jedini, i to je sitna informacija koja menja ono što o sebi misli.
Reći pa misliti
Uz to ide i imenovanje. Ogroman deo unutrašnjeg života postoji pre nego što dobije ime, i dok ga nema, ne može se držati u ruci.
U kancelariji stalno gledam kako ljudi opisuju stanja za koja nemaju reč, pa mašu rukama i kažu „ono, znate, ono“. Kad negde naiđu na rečenicu koja to pogodi, promeni im se lice. Nije im lakše. Postalo im je moguće da o tome misle.
Vaclav Havel je 1978. napisao esej o piljaru koji u izlog stavlja parolu o ujedinjenju radnika sveta. Piljar u to ne veruje i niko ko prolazi ne misli da veruje.
Havel kaže da parola radi dve stvari. Susedima poručuje da je piljar poslušan, pa i oni ostaju poslušni. A piljaru samom daje alibi, jer u izlog ne može da stavi natpis na kome piše da se plaši. Parola mu dozvoljava da svoj strah nazove uverenjem.
Havel piše o poznoj normalizaciji, dakle o sistemu u kome masovni teror više nije svakodnevni mehanizam vlasti, ali u kome su nadzor, otkazi, suđenja i zatvor dovoljno stvarni da oblikuju ponašanje. On je i sam robijao. Trideset šesta u Moskvi radi drugačije, jer teroru nije potreban ni privid saglasnosti.
Ali alibi se prenosi, i vredi razmisliti čemu on državi služi kad joj saglasnost nije potrebna. Nasilje je skupo, traži ljude i papire i budžet, i mora da se obnavlja. Društvo u kome se veliki broj ljudi ujutru budi sa objašnjenjem zašto je ono što rade ispravno održava se gotovo besplatno. Alibi je piljarev, a ušteda je državina.
Ne verujem da je iko to ovako formulisao u nekoj kancelariji. Pre bih rekao da su cenzori radili po osećaju koji nisu umeli da izgovore, i da su njihove odluke zato spolja izgledale ćudljivo, dok su iznutra bile prilično dosledne.
Zato tačan opis privatnog života boli više od kritike. Kritika napada spolja i na nju se ume odgovoriti, čak i grubo. Tuđi tačan opis oduzima čoveku ono čime je do juče objašnjavao sopstveno ponašanje, jer mu pokaže da ono što je nazivao uverenjem ima drugo ime i da to ime neko već zna.
U Čehoslovačkoj se to jednom videlo sasvim jasno. Godine 1976. suđeno je članovima rok benda koji se zvao Plastic People of the Universe. Nisu pevali protiv režima, bili su dugokosi i svirali su čudno. Havel je kasnije pisao da je baš to suđenje okupilo ljude koji se međusobno nisu podnosili, i početkom sledeće godine je nastala Povelja 77, među čijim je pokretačima i sam bio.
Ne može se cenzurisati šapat
Ostaje Ahmatova, kod koje se sve o čemu pišem nalazi na jednom mestu.
Sin joj je bio uhapšen i ona je sedamnaest meseci stajala u redovima pred lenjingradskim zatvorom. Pesmu koju je o tome pisala nije smela da drži na papiru.
Prema onome što je zapisala Lidija Čukovska, Ahmatova bi tokom posete iznenada zaćutala, pogledala ka plafonu, pa glasno rekla nešto sasvim obično, na primer da li bi gošća čaja. Zatim bi na papirić napisala nekoliko stihova i pružila ga. Čukovska bi ih naučila napamet i vratila papir ćutke.
Onda bi Ahmatova rekla naglas kako je jesen ove godine rano stigla, i zapalila papir nad pepeljarom. Čukovska je to nazvala obredom i zapisala da su tu bile ruke, šibica i pepeljara.
Vraćajući se noću kući, ponavljala je u sebi ono što je zapamtila i nije primećivala kojim ulicama ide.
Rekvijem je u Sovjetskom Savezu objavljen tek 1987. Bez autorkinog pristanka izašao je u Minhenu 1963, a decenijama pre toga postojao je bez papira.
Ako se stvar meri onako kako bi je merio cenzor, ishod je dugo bio uspešan. Rekvijem je trebalo da nekoj ženi u Kujbiševu javi da žena u Lenjingradu stoji u istom takvom redu i oseća isto. Umesto toga je decenijama stajao u pamćenju nekolicine ljudi, sa realnom mogućnošću da nestane ako se njima nešto desi.
Ali u prozi kojom Rekvijem počinje stoji scena zbog koje mi se čini da račun ipak nije zatvoren onako kako je zamišljen.
Ahmatova opisuje kako je u redu prepoznala žena modrih usana koja je stajala iza nje, i šapatom je pitala može li ona ovo da opiše. Odgovorila je da može. Piše da je onda preko onoga što je nekada bilo lice te žene prešlo nešto nalik osmehu.
Tu nije bilo ni publike ni objavljenog reda niti ijednog svedoka. Bile su dve žene u redu i bilo je dovoljno.
To i objašnjava zašto se progone tiraž, izložba i koncert, a ne šapat. Šapat se ne da sprečiti i vlast je to znala. Ono što se dalo sprečiti bilo je da prepoznavanje postane javno i ponovljivo, dakle nešto na šta neko treći može da računa unapred, pre nego što stane u red i pre nego što bilo koga sretne.
Šostakovič je preživeo, dobio nagrade, potpisao ono što se potpisivalo i umro u šezdeset osmoj godini. Kofer je u nekom trenutku raspakovan, mada nigde nisam našao kad.
*autor je psiholog koji u duhu tekst svečano izjavljuje: „Ovaj tekst nema nikakve veze sa Srbijom 2026. godine.“
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
