Čujete li sebe

Naravno da ne postoji spoljašnji sluh, sve i ako koristite slušni aparat. I naravno da svi imamo iluziju da unutrašnji glas čujemo slično glasovima drugih ljudi kada razgovoramo. Uz to, određena istraživanja pokazuju da i jedno i drugo aktiviraju iste auditivne zone u mozgu. Ali ovde mislim na nešto neuporedivo komplikovanije.

Reč sluh takođe redovno koristimo za opisivanje kapaciteta da tačno razaznamo tonove koje čujemo, pa kažemo da neko ima bolji ili lošiji (što zapravo znači precizniji) sluh, a pojedini imaju i takozvani apsolutni sluh. I to bi, makar načelno, trebalo da bude razumljiv proces. Ton se u glavi, a to ne mora nužno biti muzički, povezuje sa “unutrašnjom skalom”. Osoba tako ume da vam kaže koji je ton čula ili da ga ponovi, dok slušalac zna da li je to uradila tačno ili pogrešno (reč “falširati” potiče od nemačke reči za pogrešno). Zvuči kao komplikovan opis za ono kroz šta prođe svako dete koje poželi da upiše muzičku školu, ili za prosto štimovanje instrumenata i pevanje u horu.

Među izuzetnim muzičarima možete videti i više. Prvo, očigledno je da su veliki kompozitori “čuli” čitave melodije u “unutrašnjem sluhu” i onda ih samo zapisivali. Šostakovič je svoje studente eksplicitno podučavao tome da nikada ne komponuju za klavirom i ne pišu olovkom – sve su morali da završavaju u glavi, a Stravinski je pričao da je tokom pisanja Le Sacre “čuo” ritmove koji su bili tako komplikovani da nije bilo načina da ih zapiše. Ako vam deluje da je ovde veća tajna u kreativnosti, drugi deo mnogo očiglednije govori o temi za kojom tragam. Dok dirigenti nisu prešli na demokratiju, Mravinski je, na primer, probao sa orkestrom sve dok im ne bi objasnio kako da kompoziciju odsviraju tačno onako kako ju je on “čuo” u glavi dok je čitao partituru. Isto kaže i veliki broj solista: prvo se fokusiraju na ton kakav žele da proizvedu i tek onda počinju da sviraju; moraš da ga “čuješ” unutra, da bi mogao da ga proizvedeš u dodiru s instrumentom.

PREPOZNATI SVOJE OSEĆANJE

Pitanje koje mene muči glasi – postoji li takva vrsta sluha i kad je reč o unutrašnjim sadržajima, temama i sumnjama? Sa međuljudskim odnosima je malo jednostavnije. Nekad vam neko nešto priča i vi sve vreme imate utisak da vas laže, a da ne znate zašto. Na vašoj “skali iskrenosti” makar jedan ton je bio falš, verbalno ili neverbalno. Ali kako znamo kada smo sebe slagali, kada se zavaravamo? Kako prepoznajemo da smo se uplašili i koliko nas je strah?

Ako je nešto ovde jasno, to je da deca ovaj sluh nemaju, da on nije urođen, već se uči i usvaja. Sigurno je, na neki način i do izvesne mere, povezan sa inteligencijom ili porodičnom atmosferom, ali još ne znamo tačno od čega najviše zavisi. Deca prvo sve pokazuju pokretima, izrazima lica i plačom ili osmehom, a onda pokupe neke reči kojima imenuju osećanja prilično nasumično, često s greškama i nefleksibilno (svake suze su izraz tuge). Tek iza četvrtog rođendana počinju da shvataju da su umovi (u velikoj meri) razdvojeni, da drugi ne vide njihova osećanja i misli, da je moguće slagati i sačuvati tajnu. A to saznanje može biti jezivo, pošto ukazuje na neki fundamentalni nivo samoće i na neophodnost da naučimo da sami prepoznajemo svoja osećanja. Zbog te nesigurnosti (koja često ima intenzitet straha), deca predugo u svom umu čuju samo tuđe glasove. Ovde ne mislim na zabrane i ideale, o kojima se često piše. Deca se prema svojim unutrašnjim iskustvima i njihovom ispoljavanju u međuljudskim odnosima dugo odnose onako kako su u porodici naučila da to treba raditi. Nekima se tako govori da na to nema smisla obraćati pažnju, te oni onda ovaj neobični oblik sluha nikada ne razviju na adekvatan način. A ako je dete pak vanredno uspešno u tačnom razaznavanju osećanja i nalaženju reči za njih, tu nije reč o talentu već o nužnosti: neki oblik traume ili zanemarivanja primorao ga je da preuzme odgovornosti odraslih i razume ih bolje no oni njega.

ISTRAŽIVANJE – KO SMO ZAPRAVO

Svi znamo da je jedan od fenomena koji odlikuju adolescenciju vrlo intenzivna potreba za suprotstavljanjem tim tuđim glasovima koje u sebi nosimo kao svoje. Svaki bildungsroman, u umetnosti i u životu, usmeren je upravo na to pitanje: kako da prvi put prepoznam sopstveni glas. I onda nam se ništa što odrasli nude ne sviđa, istražujemo različite stilove pa čak i identitete, a zapravo samo pokušavamo da shvatimo kako radi taj unutrašnji sluh koji bi mogao da nam kaže šta zapravo osećamo i ko smo. I jedno od ključnih pitanja naših psiholoških života moglo bi biti: koliko ćete moći da ostanete adolescent i ne prekinete ovo istraživanje (ne zaboravite da na početku petog čina otkrivamo kako Hamlet ima trideset godina, da je on student u, za ono doba, dubokoj starosti).

Ovakav stav nosi sa sobom mnogo odgovornosti i anksioznosti. Ako želim da naučim kako da precizno čujem svoj unutrašnji život, onda se neću oslanjati na društvene autoritete, pa su rizici pri donošenju velikih životnih odluka neuporedivo viši. I tu mogu da se jave bezbrojna iskušenja da odustanemo, zanemarimo ili čak ugušimo svoj kapacitet da čujemo sebe. Neki ljudi i ne znaju da tako nešto postoji, čude se ako ih pitate. Još bi više moglo biti onih koji to rade neprekidno, ali po pravilu pogrešno i svako malo vam saopštavaju da su došli do novog fascinantnog uvida u svoju ličnost, a sve što kažu je i protivrečno i neodrživo. Ako vam se odrasla osoba žali da ne zna ko je, zapravo vam kaže da nema razvijen sluh, da nije dobro naštelovan za signale iz njene unutrašnjosti. Nasuprot tome, problem može biti i uverenje da svoje nesvesno možemo izuzetno brzo da shvatimo, uprkos tome što je u pitanju nešto po definiciji previše tajnovito, stalno promenljivo, za naše kapacitete preduboko.

SPOLJAŠNJI I UNUTRAŠNJI OMETAČI

Ali šta bi onda s ovim moglo da se uradi? Ako znam da postoje četiri moguća objašnjenja za neki moj postupak, kako znati koje je tačno? Ima li uopšte tačnog? Ili tačnijeg? Odgovor deluje jednostavno do besmislenosti. Neophodno je samo da postignete što veći unutrašnji mir i da se posvetite jedino ovom “unutrašnjem slušanju”. Morate da isključite sve spoljašnje stimuluse – telefon, omiljene citate i prijatelje s kojima ste se konsultovali – i ostanete sami sa sobom.

Nažalost, to nije dovoljno, pošto i unutrašnjih ometača ima bezbroj. Važna strategija je poštovanje prema svemu što može da iskrsne u vama – ne odbacivati glupe ideje, ne kritikovati sebe ako rešenja stižu sporo. Ovde ne pomažu logika i sistematičnost, već mnogo više otvorenost i strpljenje. Drugo, a možda i važnije, jeste priprema u vidu opuštenosti pred sopstvenim slabostima. Da biste čuli sebe, ne smete cenzurisati one glasove koji vam se ne dopadaju ili se ne bi dopali nekome čije je mišljenje vama važno. Morate, dakle, biti u kontaktu sa svojom zavisti, pohlepom, perverznostima, bizarnostima – šta god da imate u sebi, sve mora biti dobrodošlo na površini i viđeno kao jednako vredno i potencijalno korisno za upoznavanje sebe.

TU NEMA PORAZA…

Naravno, sve ovo je u srži psihoterapije kao profesije. S jedne strane, zato što vam intenzivna terapija (dakle, nekoliko seansi sedmično) omogućava najbolju priliku koju ja mogu da zamislim za to da, pred nekim čiji sud o vama doživljavate kao važan, “istresete celu svoju utrobu”, sve čega ste se oduvek stideli, bojali, gadili, što ste u sebi izbegavali, skrivali i od sebe i od drugih. Tek onda sebe poznajete, kad ste sve te glasove temeljno upoznali. A s druge strane, tek ovo pravi ozbiljnog psihoterapeuta (mada ne samo ovo, naravno), pošto ne možete drugu osobu da slušate sa dovoljnom pažnjom ukoliko u sebi osećate grč u vezi s bilo čime što biste tokom tog slušanja mogli osetiti ili pomisliti.

Dosta se govori o bezbednom prostoru u kojem osećate da možete da se igrate i istražujete u prisustvu osobe u koju imate poverenja. I nema dileme da je to važno, tokom odrastanja i u najrazličitijim odnosima – s roditeljima, prijateljima, mentorima, supružnicima… Razvoj preciznog unutrašnjeg sluha zahteva da u sebi izgradimo osećaj sigurnog i bezbednog prostora unutar kojeg, zahvaljujući poverenju u sebe, možemo da se igramo i istražujemo sopstvene unutrašnje glasove. Ali šta sad to znači? To znači da, nakon što upoznate svoje najgore strane, možete imati dovoljno stabilno samopoštovanje i uverenje da možda mnogo toga sebi nećete oprostiti, ali nikad nećete sebe ni odbaciti.

Iako može delovati da je ono što ovde nazivam “unutrašnjim sluhom” pre svega stvar kognitivnih sposobnosti, njegov razvoj zapravo najviše koče sumnja u sebe i strah da ćemo iznutra otkriti nešto neoprostivo. Čak ni vreme koje posvećujemo tom osluškivanju nije toliko presudno koliko hrabrost i iskrenost da se suočimo sa onim što kod sebe ne volimo i ne poštujemo – uz svest da se i na tome može raditi. Jer kad slušate sebe, ne smete da navijate za sebe. Tu ništa ne može da bude poraz, a sve što čujete mala je pobeda.

U tim okolnostima čovek nauči da prepoznaje neko, rečima teško izrecivo, unutrašnje iskustvo koje mu kaže da je ova pomisao, sada, bila posebno važna, da tu mora da se zastane, na to mora da se obrati posebna pažnja. Prepoznavanje je u doživljaju, nekad i u celom telu, mnogo više nego samo u mišljenju. I uvek možete da pogrešite ili da sebe obmanjujete, ali ako želite da nešto saznate o sebi, ovo je najbolji instrument koji možete da razvijete.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!