Unutrašnji mir, to blaženo stanje

Potpuni unutrašnji mir nesumnjivo je divna zamisao. Neko bi trebalo da unutar sebe, makar na ograničeno vreme, ne oseća ama baš nikakve pritiske, patnju, strahove, pošto je sve u njemu skladno, umereno, dobro usklađeno. To blaženo stanje pritom ne bi trebalo da se odlikuje odsustvom pune svesnosti i funkcionalnosti – nije san niti trenuci neposredno nakon orgazma, potpuno pijanstvo ili dejstvo droga. O ovome sanjaju religije i pojedinci, pa se i izlažu najrazličitijim izazovima i neprijatnosti, neki i decenijama ili čak tokom čitavog odraslog doba, ne bi li ga ostvarili.

KAD U NAMA NE TALASA

Realističnije je težiti tome da povremeno osećamo unutrašnji mir i da nas njegov gubitak ne uznemiri i ne razočara previše. Čovek u nekim trenucima, u zavisnosti od unutrašnjih procesa i spoljašnjih okolnosti, oseća da ga ništa ne muči, da je generalno zadovoljan sobom i svojim životom, naslućuje dalji smer svog razvoja, a ne oseća ni intenzivnu sreću, ponos ili uzbuđenje. Da stvar bude dodatno komplikovanija, ovo nije stvar mlakosti ili flegmatičnog temperamenta; strasti, inspiracije i spremnost na rizik inače su prisutni, ali ima trenutaka kad se svi oni, i još mnogo štošta drugo, umire.

Ovakvi trenuci, najverovatnije prilično retki u životima najvećeg broja nas, a posebno u današnje užurbano vreme, lako mogu biti doživljeni kao dragoceni, različiti od rutine, olakšanje u odnosu na napeti svet odraslih, koji je pun obaveza i odgovornosti. Da bismo ih doživeli, obično moramo da se udaljimo ili čak izolujemo – povučemo se u prirodu, manastir, meditiramo, potpuno posvetimo nekoj aktivnosti. Ipak, lako se može primetiti da je nekim ljudima ovo lakše dostižno, da su inače unutar sebe mirniji, staloženiji, da ih je teško uzdrmati, uplašiti ili razbesneti, odnosno da je nekima ovo iskustvo posebno važno i uvek radije biraju mir i tišinu.

SVE ONO ŠTO NAS REMETI

Nažalost, na putu ka dostizanju unutrašnjeg mira ima bezbroj prepreka, koje su uporne i s vremenom obično ne slabe, već jačaju. Ljudska je priroda takva da uvek nešto unosi nemir, remeti ravnotežu i prejako nas gura ili vuče u smeru koji nismo sami izabrali. Iz toga lako vidite koliko smo nesavršeni i koliko nam je dizajn manjkav – koliko god da se trudimo, u nama uvek ima nečeg što je jače od nas samih i naših napora.

Da počnem od najosnovnijeg nivoa, svako zna za iskustvo da mu unutrašnji mir mogu remetiti različite fiziološke potrebe i senzacije. To čak ne mora da bude zubobolja, koja za tili čas može da uništi naš kapacitet da se fokusiramo na bilo šta drugo. Slično može biti s glađu, seksualnom željom ili pospanošću, pa mnoge religije i mistički pokreti pokušavaju da razviju načine da se njima ovlada, ne bi li bilo lakše dostići ili održati unutrašnji mir.

Od uticaja su, naravno, i mnogi aspekti našeg psihičkog funkcionisanja. Unutrašnji mir najlakše remete duboki strahovi i anksioznosti, zbog kojih može biti i praktično nemoguće da neko dođe u stvarni kontakt sa sobom ili osoba bude primorana da pobegne od svojih iskrenih težnji. Tu su i različiti oblici strasti – ambicije, poriv za osvetom, zaljubljenost, ljubomora, očekivanja od sebe ili od drugih, nadanja – usled čijeg intenziteta može nam postati nemoguće da prestanemo da mislimo o njima i nađemo mir i ravnotežu. I urođena potreba za pripadanjem može biti tako intenzivna da nekom postane neuporedivo važnije da se uklopi i konformira od svog mira ili nemira.

TO SVAKO MORA SAM

Jedan od najvažnijih preduslova (realističnog) unutrašnjeg mira jeste stabilno i realističko samopoštovanje. Ako u jednom trenutku mislite da ste najbolji na svetu, a u sledećem prezirete sebe i mislite da ste bezvredni, logično je da ćete sve vreme biti usplahireni. Ako je neko pak prihvatio svoja ograničenja i ima jasne pokazatelje za to da u ponečemu ume da bude dobar, osećanja su prirodno umerenija, pa i mir nastupa bez mnogo truda.

Kapacitet da se oseti unutrašnji mir jedan je od retkih koji mogu da rastu s godinama. Ne samo da fiziologija usporava već i životno iskustvo pomaže da se odrede prioriteti i da se ne insistira na svemu, kao i da se nauči kako možemo da živimo s gubicima. Zvuči gotovo neverovatno, ali mnogi ljudi u starosti bolje prihvataju čak i strah od smrti, posebno ako su im životi bili ispunjeni i svrhoviti.

Psihologija nije religija i ne pretenduje da pruži recepte za to kako da lako i često nađete unutrašnji mir (mada ne bih bio iznenađen da je “instagram psihologija” prepuna toga). To svako mora sam. I moguće da nije lako stići do cilja, ali je nagrada dovoljno posebna da se vredi potruditi.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!