Zvezde, sponzori i male države

Intervju: Pamela Anderson (kliknite na link)

Ako se ima u vidu da je u Crnu Goru doputovala pre svega poslom – zbog eventualne izgradnje ekoloških hotela – moglo bi se reći da Pamela Anderson uopšte ne prati holivudske trendove. Kad se već zapute u neke manje berićetne delove planete, njene holivudske kolege ne bave se biznisom, već humanitarnim aktivnostima. Zalaganje za ovaj ili onaj „veliki cilj“ postalo je zapravo obaveza svakog ko pretenduje da postane ili ostane zvezda. U tom kontekstu, Pamela je totalno demodirana: nije obišla nijedno sirotište, nije se osvrnula na problem izbeglica ili statusa žena.

S druge strane, međutim, Pamelina poseta začinjena je svim onim čime su i inače začinjene posete bogatih i slavnih nekim dalekim, čudnim i malo poznatim zemljama: mnogo je para, mnogo pažnje javnosti, mnogo opštih priča o opštem dobru i, konačno, mnogo pitanja o razlozima zbog kojih je neko s Beverli Hilsa zapucao baš na ovo ili ono mesto.

OD ODRI DO ENDŽI: Interes holivudskih zvezda za zabačene i siromašne krajeve postoji otkad postoji i Holivud – još tridesetih godina prošlog veka organizovane su donatorske večere i balovi na kojima se skupljao novac za (pre svega) afričke zemlje ili za neku sličnu namenu. Prava poplava humanitarnih aktivnosti počela je, međutim, mnogo kasnije – posle koncerta Live Aid, koji je 1985. organizovao Bob Geldof radi pomoći gladnima u Etiopiji, aktivizam je pitanje časti. Već iste te godine, nekoliko slavnih Britanaca napravilo je Comic Relief, emisiju koja se prikazuje na BBC-ju i koja za cilj ima prikupljanje novca za siromašne delove Afrike. Svake godine, nekoliko poznatih glumaca ili muzičara putovalo bi u Afriku i posle toga u emisiji podnosilo izveštaje o tome kako se prikupljeni novac troši. Za poslednjih dvadesetak godina, tu ulogu su, između ostalih, imali Kira Najtli, Helen Miren i Ijan Mekgregor, a tvrdi se da je čitava akcija imala snažan uticaj na britansku javnost. Pošto su istovremeno svet obišli snimci humanitarnih aktivnosti princeze Dajane i pevača grupe U2 Bona Voksa, u albumima poznatih i bogatih postale su neizbežne fotografije s izgladnelom decom, obolelima od side, izbeglicama, zlostavljanim ženama.

S druge strane, svaka organizacija koja je pretendovala na kakav-takav uspeh, pod obavezno je morala da angažuje i neko poznato lice. Pritom, to se ne odnosi samo na „sitne igrače“, male neprofitne organizacije koje se zalažu za ovu ili onu stvar. Osim Ujedinjenih nacija, koje već decenijama imaju ambasadore dobre volje (to je, recimo, onomad bila Odri Hepbern, a danas je Anđelina Džoli), svoje slavne predstavnike danas imaju i Crveni krst ili Oksfam: Crveni krst zapošljava direktora nadležnog za potragu za slavnima, dok izvesna Lindzi Kruz po Los Anđelesu traga za mlađim zvezdama koje bi Oksfamu omogućile bolju komunikaciju s omladinom.

EFEKTI I PROBLEMI: Pitanje svih pitanja jeste da li angažman slavnih ima bilo kakav uticaj na javnost, na koju su pre svega usmerene njihove aktivnosti. Pošto je javnost, odnosno osvešćivanje javnosti teško merljiva kategorija, definitivni odgovor na to pitanje ne postoji. Prema istraživanju agencije Cone, Incorporated, sprovedenog 2007. na približno hiljadu ispitanika u SAD, slavne ličnosti nemaju skoro nikakav uticaj na to da li će „običan“ građanin podržati neku akciju – više uticaja imaju, recimo, članovi porodice ili prijatelji. S druge strane, postoje pokazatelji da „humanitarni način života“ slavnih vremenom postaje trend koji sledi sve više ljudi. Primera radi, pošto je Madona usvojila dečaka iz Malavija, a Anđelina Džoli decu iz Kambodže i Etiopije, porastao je broj porodica koje se odlučuju na isti korak: od septembra 2007. do septembra 2008. Amerikanci su usvojili 1725 dece iz Etiopije, dok je godinu dana ranije taj broj bio znatno manji – 1255. Od ukupno 17.438 dece iz inostranstva koju su 2008. usvojili Amerikanci, njih 2399 stiglo je iz Afrike, što se smatra velikim uspehom.

Efekat je, naravno, nesporan kada je reč o direktnom doprinosu slavnih: kada, npr. Opra Vinfri otvori školu za devojčice u Južnoafričkoj Republici, taj čin ima konkretne i trenutne rezultate. Međutim, većina slavnih ne odlučuje se za takve delatnosti – pre svega, jedan deo njih nema ni mogućnost da se odrekne desetina miliona dolara. Ta većina zapravo su glumci/muzičari/TV zvezde koji sponzorima (u vidu velikih kompanija i korporacija) omogućavaju „vidljivost“ i bolji uspeh kampanje: sponzori plaćaju organizaciju donatorskih balova i večera, sponzori zvezdama plaćaju putne troškove i hotelski smeštaj, ponekad čak i honorare. Interes sponzora je jasan: s jedne strane, novac uložen u humanitarne aktivnosti podrazumeva određene poreske olakšice; s druge strane, aktivizam im obezbeđuje bolji rejting u javnosti i doprinosi izgradnji njihovog „brenda“.

Ima li sve to ikakvog uticaja na ljude ka kojima je aktivizam usmeren? Teško da to iko zna. Činjenica je da su u Afriku i druge siromašne i bolestima opterećene delove planete, tokom poslednjih decenija stigle milijarde dolara pomoći. Činjenica je, međutim, i da se u Africi i dalje umire od gladi, da se u Indiji i dalje ubijaju ženska deca, da se u nekim zemljama žene i dalje tretiraju kao zaprežna stoka. Efekti, dakle, postoje, ali problemi ipak nisu nestali.

UPOTREBA PLEMSTVA: Drugo zanimljivo pitanje koje se postavlja jeste motivacija bogatih i slavnih da se angažuju. Jer, zašto bi neko putovao u Etiopiju ili Kongo, ako već može da se izležava u svojoj losanđeleskoj vili ili zamku na Bahamima? Odgovor zavisi od toga o kojim slavnim ličnostima govorimo. U slučaju „holivudskog plemstva“, aktivizam je stvar želje da se popularnost iskoristi radi promovisanja određenih ciljeva i pomoći određenim regionima – konačno, bolje je da vas novinari pitaju o gladnima i izbeglima, nego o tome s kim ste noćas spavali. Anđelina Džoli, Bred Pit, Opra Vinfri, Džordž Kluni ili Nikol Kidman toliko su poznati da im dalje lično promovisanje nije neophodno. Konačno, oni su postali humanitarci tek pošto su postali zvezde.

S druge strane, tu su oni slavni kojima je jedini posao da postanu zaista slavni, pa u tom kontekstu malo aktivizma može samo da koristi. Lindzi Lohan ili Paris Hilton tako će, na primer, ispričati sve što im se u životu događa, detaljno opisati svoje avanture i momke, da bi na kraju javnih nastupa najavile da će uskoro obići Kambodžu ili Etiopiju.

Naravno, korporacije i organizacije koje lobiraju za rešavanje određenih problema, svesne su pravih razloga za aktivizam slavnih, kao i rejtinga onih koje će angažovati. Zahvaljujući tome, gorepomenute Lindzi ili Paris teško da će biti angažovane na pitanju Sudana ili side u Africi, dok će se „plemstvo“ baviti skoro isključivo najvećim pitanjima i najkriznijim područjima. Rejting i ozbiljnost slavnih humanitaraca postaju očigledni kada se pogleda spisak njihovih sagovornika. Naime, samo oni zaista slavni i zaista ozbiljni nastupaće na Samitu G8 (Anđelina, recimo), imaće konferencije za novinare u zgradi Ujedinjenih nacija (Kluni, na primer), nastupaće s američkim predsednikom (Bono) – u prevodu, imaće uticaj na one koji zaista mogu da pomognu.

Koji god da su motivi slavnih i motivi bogatih koji ih angažuju, činjenica je da je, 25 godina posle koncerta Live Aid aktivizam postao obavezni deo posla onih koji su na javnoj sceni, ali i svojevrsni biznis. Ne samo što se velike korporacije i organizacije otimaju za poznata imena već postoje i pravi kursevi za buduće poznate humanitarce. Primera radi, organizacija Creative Coalition bavi se isključivo povezivanjem poznatih koji su radi da se angažuju i njihovim obučavanjem za lobiranje u Vašingtonu, pregovore s predstavnicima afričkih zemalja i sl.

Što se tiče domaćih slavnih lica, jasno da se njihov domet ne može ni meriti s dometom svetskih zvezda, ali je isto tako jasno da su svetski trendovi stigli i u Srbiju. Dok je nekada aktivizam Vlade Divca bio jedini svetli primer, danas su u različitim humanitarnim aktivnostima angažovani svi poznatiji domaći glumci i muzičari. Pitanje je koliko će njihov rad uticati na svest o određenim bolestima ili o situaciji u određenim delovima sveta, ali je već sada sasvim izvesno da će više žena poslušati Aleksandru Kovač nego lekara koji im kaže da moraju redovno da odlaze na ginekološke preglede, kao i da smo od Ane Sofrenović o Africi saznali više nego od mnogih domaćih eksperata.

Kad se sve sabere i oduzme, aktivizmu slavnih mogu da prigovore samo oni koji su političko kratkovidi ili oni koji su nesvesni uticaja medija na javnost. Oko čega god i gde god da su angažovani slavni i bogati, to je u svakom slučaju bolje nego da pričaju o svojim ljubavnim dogodovštinama ili pločicama u kupatilu.

Anđelina i Bred

Anđelina Džoli je svoj humanitarni rad započela 2001, kada je putovala u Sijera Leone i Tanzaniju, kako bi videla u kojim uslovima žive tamošnje izbeglice. Beleške s tog i potonjih putovanja objavljene su kao knjiga „Beleške s puta: posete izbleglicama u Africi, Kambodži, Pakistanu i Ekvadoru“. Osim ovih zemalja, Džoli je kao ambasadorka UN-a posetila i Kosovo, Tajland, Rusiju, Jordan, Sudan, a sa suprugom Bredom Pitom aktivna je u brojnim viđenijim humanitarnim organizacijama. Pit i Džoli angažovali su i svoje lične fondove, odnosno pametno iskoristili činjenicu da su najslikaniji bračni par na svetu: prve fotografije svojih blizanaca prodali su za velike pare koje su zatim namenili u humanitarne svrhe.

Kluni

Džordž Kluni jedan je od najpoznatijih promotera kampanje Jedan (One Campaign), pokrenute pre nekoliko godina u cilju zaustavljanja siromaštva i borbe protiv side. On i drugi promoteri i dalje se bore kako bi se jedan procenat američkog budžeta (približno 25 milijardi dolara) usmerio na ove probleme. Kluni je, osim toga, angažovan i u borbi protiv genocida u Sudanu, zbog čega se sastajao i s kineskim zvaničnicima (koji podržavaju vladu u Sudanu), ali i sa političarima u toj zemlji. U međuvremenu, sa Donom Čidlom, Bredom Pitom i Metom Dejmonom osnovao je organizaciju Not On Our Watch koja prikuplja sredstva namenjena sudanskim izbeglicama – samo na promociji filma Ocean’s 13 organizovanoj na jednoj jahti u Kanu, uspeli su da skupe skoro deset miliona dolara.

Opra

Pored toga što u svojoj TV emisiji redovno promoviše borbu protiv društvenih i globalnih problema i što ima sopstvenu humanitarnu fondaciju, Opra Vinfri je gledaocima u studiju svojevremeno davala mogućnost da vredne poklone koje bi dobijali u emisiji daju humanitarnoj organizaciji po sopstvenom izboru. Južnoafričkom predsedniku Nelsonu Mendeli je 2001. obećala da će u tu zemlju investirati 40 miliona dolara. Na početku, omogućila je da 50.000 južnoafričke dece dobije igračke i školsku opremu, da bi kasnije izgradila školu koja nosi njeno ime, a koja je namenjena isključivo devojčicama. Škola je kompletno opremljena najsavremenijim uređajima i nameštajem, a može da je pohađa 150 devojčica. Godišnje se prijavi čak 3500 kandidatkinja, od čega je veliki deo inficiran HIV virusom.

Mia Farou

Upamćena kao prva glumica koja je usvojila decu s ugroženih područja, Mia Farou je danas primarno angažovana u rešavanju sudanskog problema. Osim što je u tu zemlju putovala mnogo puta i što je američku i svetsku javnost uporno informisala o onome što se tamo dešava, Farou je i indirektno doprinela svetskom pritisku na sudanske lidere. Naime, američki mediji navode da je upravo ona ubedila Stivena Spilberga da odustane od posla umetničkog direktora prošlogodišnje Olimpijade u Pekingu. Pošto kineske vlasti podržavaju sudansku vladu, Spilberga je najpre instruirala da ih upozori na posledice te podrške, što je on i učinio uputivši otvoreno pismo kineskom predsedniku. Kineska podrška je potom zaista malo oslabila (čak je Savetu bezbednosti bilo omogućeno da u Sudan pošalje mirovne trupe), ali je posle brzog povratka na ranije ustanovljene odnose, Spilberg odustao od angažmana na Olimpijadi.

Bono

Iako je frontmen jednog od najpoznatijih svetskih bendova, Bono Voks verovatno više putuje po ratom i glađu ugroženim područjima, nego po koncertima. Nema zapravo bitnijeg svetskog problema na čijem se rešavanju Bono nije angažovao, baš kao što nema ni bitnijeg svetskog političara s kojim se nije sastao. Uspešan u animiranju korporacija, fondacija i pojedinaca (Bil Gejts i Džordž Soros samo su najpoznatiji primeri), mnogo je doprineo većem prilivu sredstava u osiromašene afričke i azijske zemlje.

S druge strane, međutim, Bono je i jedna od najkontroverznijih figura u svetu aktivizma slavnih. Analitičari mu zameraju što se u sve meša i što ponekad ne zna o čemu zapravo govori i šta radi.

U tom smislu, često se ističe kako je, uz pomoć Bila Gejtsa, hteo da u neke afričke zemlje pošalje kompjutere. Namera je svakako bila dobra, ali je Bono navodno „zaboravio“ kako u dotičnim zemljama ne samo da nema papira i olovaka za škole, već čak ni – struje.