Deset godina nakon objavljivanja prvog dijela i dvije godine poslije smrti Bekima Fehmiua, iz štampe je, krajem oktobra, izašao i drugi dio Fehmiuovih memoarskih zapisa Blistavo i strašno. Rukopis jednog od najvećih jugoslovenskih glumaca, uz pomoć prijatelja, za štampu je priredila njegova porodica – sinovi Uliks i Hedon i supruga, beogradska glumica Branka Petrić.
„Rukopis drugog dela Bekimovih sećanja stajao je u kompjuteru još od njegovog odlaska, 15. juna 2010“, kaže Branka Petrić. „Iako je odavno bila završena, Bekim se dvoumio da li da tu knjigu uopšte objavi.
‘O tome ćete konačnu odluku doneti Uliks, Hedon i ti’, rekao je jednom.
Bilo je dana kada je na rukopisu radio gotovo fanatično; onda bi naglo odustajao tvrdeći da to nema nikakvog smisla. Sećam se, stalno je nešto popravljao, brisao… A pisanje, govorio je, počinje brisanjem.
Pored naših sinova Uliksa i Hedona i mene, taj rukopis su videli i ljudi do čijeg je mišljenja Bekim držao.“
„VREME„: Ko ga je vidio?
BRANKA PETRIĆ: Filip David, Petrit Imami, Miljenko Jergović… Miljenko mu je, pročitavši knjigu, poslao lepo pismo ubeđujući ga da je objavi; Filip David mu je predložio da dodatno objasni zbog čega je odlučio da ispriča i onaj deo biografije koji se odnosio na neke druge žene… Znate, bili smo u braku, a Bekim je, na neki način, ipak živeo kao slobodan čovek.
Bez obzira na to što ga je izuzetno cenio, Bekim nije prihvatio sugestiju Filipa Davida.
„To sam napisao kako bi moja deca mogla da vide koliko sam, u tom smislu, bio grozan“, šalio se.
A vi, šta vi mislite: da li je Bekim Fehmiu trebalo da prihvati sugestiju Filipa Davida?
Razgovarala sam sa svojim prijateljima, pa i sa sinovima; svi su rekli – ne, neka ostane; to je njegov život, to je neodvojivo. Kako mi je Bekim rukopis povremeno davao na čitanje, razmišljala sam… Setila sam se da je Marlon Brando, pišući autobiografiju, odlučio da iz nje izbaci sve svoje supruge. Taj princip mi se učinio prihvatljivim.
„Izbaci me iz svoje knjige!“, rekla sam. „Jednostavno – eliminiši! Može to i bez mene.“
E, onda su svi skočili – ne, ne dolazi u obzir! Na kraju sam odlučila: neka ide! Ionako sam sve saznala kasnije, tek kada je Bekim napisao.
Niste znali?
Ne. A onda čitam: Ava Gardner! U to vreme je imala pedeset četiri godine. Bila sam dosta mlađa, pa me nije mnogo pogodilo. Onda Širli Meklejn, pa Brižit Bardo… Posle tog susreta u Parizu, Bekim mi je pričao o Brižit Bardo, opisivao ju je…
„Da se ti nisi malo zaljubio?“, pitala sam ga.
To sam rekla više… onako, u šali… Bekim je snimao po svetu i u Beograd bi se vraćao na po petnaestak dana; mislila sam – zašto da i to malo vremena koje imamo provedemo u prepirkama, u svađi; bilo bi besmisleno, je li? A i takav sam tip. Doduše, i Bekim je bio takav tip: ni on mene nije mnogo gnjavio. Jednom me je, sećam se, vrativši se sa nekog dugog snimanja, pitao imam li nešto da mu kažem.
„A da li ti meni imaš nešto da kažeš?“, odgovorila sam pitanjem.
„Nemam“, rekao je kratko.
„E, onda nemam ni ja!“
Tako je na tu temu stavljena tačka.
Između Bekima i mene – ma kako to danas zvučalo – uvek je postojalo poverenje. Jer, da je bilo nekih emocionalnih izleta, to bi se osetilo; a nije… Odnos između dvoje ljudi koji su tako dugo zajedno, koji su toliko bliski, morao bi da bude takav…
Kakav?
Prijateljski. Zato sam Bekimovu knjigu i doživela na taj način: naprosto, bila sam drug kome je poverio svoju tajnu, svoju avanturu. Pored toga, bilo mi je važno kako će to naša deca doživeti; razumeli su da njihov otac, pišući svoja sećanja, zapravo nikoga nije uvredio, nikoga ponizio, nikome naneo zlo; to nije ispovest čoveka koji želi sebe da predstavi kao nekog mačo tipa, ne… Ostao je džentlmen.
Kasnije, kada je knjiga već izašla, u Beogradu je napravljena velika izložba u Bekimovu čast. Skupili smo fotografije među kojima se našla i slika kuće u kojoj je, u Sarajevu, 1936. godine rođen Bekim Fehmiu.
Tek u drugom dijelu knjige Blistavo i strašno, Bekim Fehmiu otkriva zašto je rođen u Sarajevu…
Bekimov otac je bio učitelj i, sredinom tridesetih godina prošlog veka, iz političkih razloga morao je da napusti Prizren; našli su se u Sarajevu. Zanimljivo, i moji roditelji su se rado sećali Sarajeva: 1932, venčali su se u sarajevskoj crkvi Svetog Vinka.
Petrići su katolici sa Rijeke, vaša majka pravoslavka iz Sandžaka…
Petrići su iz Hrvatske, sa Sušaka. Deda nije imao neke velike škole; bio je trgovac, vlasnik pilana i šuma u Gorskom Kotaru. U njegovom pasošu je pisalo – veleposednik. Bio je veoma lep čovek, visok skoro dva metra. Početkom tridesetih, ušao je u posao probijanja šarganskog tunela – znate tu Šargansku osmicu – i u njega uložio sav svoj imetak. Ostatak je trebalo da uloži jugoslovenska vlada, ali je, uprkos potpisanom ugovoru, ipak na kraju odustala od posla. Deda je zbog toga išao na međunarodni sud u London i dobio spor.
„Sa tim papirom možete samo da se obrišete…“, rekli su mu u Stojadinovićevom kabinetu kada im je pokazao presudu.
Deda je ubrzo bankrotirao i umro u pedeset četvrtoj godini života.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 29. novembra 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti.)
