Čeka li nas odsudna politička bitka

Na početku školske godine, Srbija je opet u iščekivanju – hoće li ili neće biti raspisani izbori. Više puta najavljivana pa odlagana odluka o tome dobila je novo značenje jer je Aleksandar Vučić nedavno najavio da će izbori za parlament biti održani 18. ili 25. oktobra.

U tu svrhu, zbrzalo se sa vanrednom sednicom parlamenta, na kojoj je za nedelju dana usvojeno 58 novih zakona i što je najvažnije, rebalans budžeta koji bi građanima Srbije trebalo da donese jednu milijardu evra kao pomoć za prevazilaženje “energetske krize”, kako je to obrazložio ministar finansija Siniša Mali.

Opozicija tvrdi da je pravi cilj “kupovina glasova”, jer će gro novca otići onim društvenim grupama koje bi trebalo da još jednom na izborima podrže listu koju će predvoditi Vučić.

A on, neumoran, nastavio je sa obilaskom Srbije – nekada u jednom danu padne šest, sedam mesta u cugu. Sastaje se sa svojom izbornom bazom, što se u medijima pod kontrolom vlasti naziva redovnim predsedničkim obavezama.

FOTO: TANJUG/ AMIR HAMZAGIĆ

UŽICE, PUCANJ ZA START TRKE?

Za vikend je bio u Užicu gde je došlo do sukoba građana sa pripadnicima obezbeđenja mitinga koji je bio zakazan na Trgu partizana. Režim i njemu naklonjeni mediji optužuju oponente da su pokušali da izazovu nasilje; oni koji su protiv Vučića kažu da on nije bio dobrodošao u Užice, da na mitingu nisu bili Užičani, kao i da su Vučićevi batinaši tukli građane.

Vučić nije objasnio šta se zaista dogodilo u Užicu osim što je, obilazeći “Dunavski koridor”, napomenuo da su oni koji su pretili da će nekoga jahati sada sami u takvoj situaciji i da građani mogu da zamisle kakva bi Srbija bila da “takvi dođu na vlast”. Pa onda, dalje, da bi ti takvi “trpali u logore” sve koji ne misle kao oni i da će maltene Goli otok biti ostrvo sreće za ono što se Srbiji sprema ako on ne pobedi na izborima.

Nije objasnio u kom je svojstvu bio na tom događaju, koji je trajao četrdesetak minuta, i na koji jesu bili dovedeni članovi i simpatizeri SNS-a sa različitih strana. Ako je bio kao predsednik, onda valjda svi građani mogu da budu na javnom prostoru; ako je bio kao član SNS-a, onda je to trebalo da bude jasno naglašeno, ali i da bude objašnjeno kada prestaje njegova funkcija predsednika svih građana i počinje njegova uloga promotera jedne političke partije.

Razume se, kao i u ranijim slučajevima, to objašnjenje je izostalo, pa se nastavilo sa rutinskim napadima na sve koji nisu uz režim i na potpuno i nepobitno izjednačavanje države, Vučića i partije.

foto: nenad mihajlović / tanjug

SME LI VUČIĆ U NOVI SAD

U takvim okolnostima čeka se raspuštanje Skupštine, nakon zasedanja, pa da na obrazloženi predlog Vlade Srbije, Vučić formalno raspiše izbore. Ukoliko odluči da izbore zakaže za 25. oktobar, poslednji rok za njihovo raspisivanje je 10. septembar, pa nećemo dugo čekati da vidimo da li je njegovo najnovije “obećanje” uverljivije od ranijih najava.

Pre nego se to dogodi, SNS i Vučić pozivaju na svoj skup u Novom Sadu u petak 4. septembra. Ova najava, koja nije prva te vrste, izazvala je reakcije novosadskih Zborova koji su poručili da on tamo nije dobrodošao. Svi oni koji su učestvovali na protestima od novembra i decembra 2024. godine neprestano poručuju Vučiću da on ne može da dolazi u Novi Sad. I to je stav koji treba razmotriti.

Ako je Vučić predsednik države, normalno bi bilo da može da poseti svako mesto u Srbiji i to ne bi smelo da se dovodi u pitanje. Međutim, upravo činjenica da se on ne ponaša kao predsednik države, već kao vođa grupacije koja je preuzela državu, daje argument onima koji bi da mu “zabrane” dolazak na određena mesta.

Kao što je poznato, Vučić revnosno radi istraživanja javnog mnjenja, ima različite fokus grupe i sasvim sigurno dobro zna kakvo je većinsko raspoloženje građana Srbije i koji su dominantni trendovi. Ipak, čak i da je Novi Sad ili bilo koje drugo mesto ubedljivo protiv njega, to ne bi smeo da bude razlog da se njemu zabrani poseta ili da mu se govori da ne sme tu da dođe. On je i dalje legitimni učesnik u političkom životu Srbije. Ako se neko već poziva na izbore, onda je problematično insistirati na tome da se njemu onemogući pojavljivanje svuda gde su birači – to je standard demokratske prakse o kom ne bi ni trebalo raspravljati.

Ocene brojnih sociologa i analitičara su da je Vučić za sve ove godine uspeo da raspoluti srpsko društvo, da pojača antagonizme do mere da se čak i ovakve stvari čuju u javnom diskursu.

Kao i u drugim situacijama, kada režim vidi da protivnik insistira na nečemu, on onda ide u veću brzinu: tako za Novi Sad, a pre toga za Užice. Mobilišu se lojalisti porukom “Zar ćemo da dozvolimo ovakvima da nas spreče u bilo čemu!?”

foto: ognjen stevanović / fonet

VOĐIN MASTER PLAN

Kao i u svojoj “regionalnoj politici”, Vučić puni topove i poziva na dijalog. On sa tog puta neće skrenuti. Naprotiv, kako jesen bude odmicala, to će se intenzivirati. Čini se da i sam “traži kavgu na ulici” jer mu je i to nekako bolje od “obilaska baze” kada mora da sluša jadikovke svojih članova i birača zbog neispunjenih obećanja u poslednjih 15 godina.
Deluje kako je on sada uveren da milijarda u džepovima građana – od kojih će se 200 miliona preko PDV-a vratiti u budžet, a inflacija će podići BDP – pomešana sa snažnom nacionalističkom retorikom, te začinjena njegovim sveprisustvom u svim medijima, nužno vodi do pobede na izborima, možda ne sa velikom većinom, ali bar toliko da se namakne 126 poslanika u parlamentu.

Za taj projekat angažovana je ne samo cela Vlada Srbije, nego svi zaposleni u ministarstvima, koji su odavno dobili svoje “radne zadatke” kada su izbori u pitanju, angažovane su sve službe, sve policije i milicije, uključeni su svi prislušni centri, pritisak je “odvrnut na trojku” – aparat se konsoliduje pred odlučnu političku bitku u kojoj ne samo da je nužno pobediti, nego to treba uraditi tako da na drugoj strani zadugo ostane samo prazni prostor, da narod koji je pomislio da ima nade za promene odustane od takve ideje i pomiri se sa tim da će Vučić ići ka trećoj deceniji svoje vlasti.

SAD ILI NIKAD – POGREŠNA POSTAVKA

Oni koji su “na drugoj strani”, osim što se bodre od mesta do mesta, organizuju gerilske akcije, kao grupa u Kragujevcu koja treću nedelju dan i noć brani baner “Studenti pobeđuju” na jednom mostu, čekajući da se formalno označi start trke, da studentski pokret obelodani svoj plan i da se krene u kampanju punom parom. Sa jednom ili sa tri liste, stoji se nekako na startnoj poziciji dok vlast trči okolo, skuplja šta može, zaleće se, drži pištolj za start i štopericu za merenje vremena.

Studenti se još uvek ne oglašavaju u vezi sa kampanjom, što je u skladu sa dosadašnjim delovanjem – ne pričaju u prazno, čekaju da se nešto ozvaniči, kada društvo već nije uspelo da se ranije izbori za vanredne izbore.

Oni su upali u udbaško-informativni rat koji režim vodi protiv njih i pitanje je sa kakvim ožiljcima će se iz tog rata izvući. Vučić je u postupku “konsolidacije redova” – lojalizacije institucija – od jednog trenutka sve uključio u borbu protiv ove grupacije i poslednjih nedelja na TV stanicama pod njegovom kontrolom vide se rezultati “tog rada”.

Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim, svestan da besmislene optužbe za rušenje ustavnog poretka ne mogu da prođu, primenio je taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije – i to je u dobroj meri njegov izbor.

Ako je posle sloma opozicije u leto 2024. godine izgledalo da će zbog EU on morati da izmisli neku novu opoziciju, protesti 2024/25. su ga primorali da od te ideje odustane: sada postupa kao osoba kojoj je važan samo trenutak izbora na kojima će proglasiti ubedljivu pobedu, još jednom, i tako sahraniti sve one koji mu se suprotstavljaju, jer su i oni sebe doveli u situaciju “sad ili nikad”.

I zato, kao i zbog drugih stvari koje je građanima Srbije o njima otkrila studentska pobuna, čeka se da se čuje taj konačni datum: on danas u Srbiji izgleda kao datum u naučno-fantastičnim filmovima kada kažu da će meteor udariti u našu planetu, datum posle koga možda više neće biti života.

Piscu ovih redova takvo osećanje čini se preteranim, čak i ako se servira zbog podizanja interesovanja za izbore. Proteklih 35 godina nas je naučilo da se u Srbiji previše često govori o odsudnim izborima i bitkama, a da ih je u istoriji zaista bilo malo i da se retko dešavaju.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!