Život na izbegličkom putu

Kao da su godine prošle od tada… Broj izbeglica sa Bliskog istoka na Balkanskoj izbegličkoj ruti se naglo povećao u maju 2015. godine. Razlozi su bili mnogobrojni – sve žešće borbe u Siriji: ubijali su islamisti, Asadova i pobunjenička vojska, ruski, američki i turski bombarderi; neprekinuti pakao u Avganistanu, Iraku, Somaliji… Širile su se glasine, ispostaviće se opravdane, da se Evropska unija sprema da ojača svoje granice, paniku su širili i krijumčari koji su, zbog bolje zarade, požurivali ljude da idu u sve većem broju „dok ne bude kasno“. Stotine hiljada izbeglica je zbog toga preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije grunulo na kapije Evrope, najpre u Mađarskoj. Kapija je popustila i izbeglice su poput reke nastavile da teku ka Austriji, Nemačkoj, skandinavskim zemljama. Kada je Viktor Orban septembra 2015. podigao ogradu na južnoj granici Mađarske, talas se preusmerio ka Hrvatskoj, Sloveniji…

Izbeglički cunami nastavio je da teče i u prvim mesecima 2016. godine. Kada je 9. marta „Balkanski koridor“ zvanično zatvoren, veliki broj ljudi je ostao zaglavljen na granicama, u kampovima ili na ničijoj zemlji. Ljudi koji beže ka boljem životu i danas kreću ka Zapadnoj Evropi, ali mnogo opasnijim, težim i skupljim putevima nego ranije. Manje ih stiže do EU nego krajem prošle i početkom ove godine, ali njihov broj raste u Srbiji, Grčkoj, Bugarskoj, Turskoj. Raste i njihov očaj jer ne znaju šta dalje. Ka sanjanoj boljoj budućnosti ne mogu; nazad ne smeju i ne žele jer je većina čitav život uložila u taj put.

U periodu najvećeg izbegličkog talasa kroz Srbiju, od oktobra 2015. do marta 2016. godine, sa svojom filmskom ekipom snimao sam dokumentarni film u samom središtu tih događanja. Pratili smo humanitarni rad nevladine organizacije ADRA Srbija u Privremenom centru za registraciju i prihvat izbeglica u Preševu, desetak kilometara od granice Srbije i Makedonije. ADRA je tada na terenu imala tzv. mobilne timove sastavljene od prevodilaca, lekara i psihologa. Zadatak im je bio pružanje hitne medicinske pomoći, usmeravanje izbeglica do hrane, vode, skloništa, kao i „pružanje emocionalne podrške, osnaživanje kapaciteta osoba u izbeglištvu radi vraćanja osećaja sigurnosti i kontrole nad vlastitim životom“, kako to psiholozi stručno definišu.

Vreme provedeno u bivšoj fabrici duvana u Preševu pretvorenoj u izbeglički kamp mi je jedno od najznačajnijih iskustava u životu. Ovo su neka od sećanja na taj period.

ŽANDARM I BEBA: „E, da ti ispričam kako nisam dobio Pulicera za fotografiju“, pričao mi je M, kolega i prijatelj, kad sam mu pomenuo da počinjem da snimam u Preševu. On je bio na jugu na samom početku eskalacije krize, kada je kamp u Preševu jedva postojao. Registracija izbeglica se vršila u nekoliko šatora, kontejnera i jednoj prizemnoj zgradi. Dnevno je iz Makedonije ulazilo pet do deset hiljada ljudi, a za taj broj nije bilo dovoljno ni policije, ni radnika Komesarijata za izbeglice ni humanitarnih radnika; o hrani i odeći da se ne govori. Hladna jesen sa ledenom kišom stigla je prerano.

Hiljade potpuno očajnih, umornih, gladnih i nervoznih ljudi čekali su registraciju gusto zbijeni na ulici ispred kampa. Među njima ogroman broj dece, žena, starih. Ograde koje se postavljaju na demonstracijama delile su gomilu, da ljudski stampedo ne bi zbrisao sve pre sobom. „Jedne noći poveo sam neku ženu da traži dete koje je izgubila u gužvi i našao se ispred prvog reda ljudi. Nisam znao gde mi je glava, u vazduhu si mogao da sečeš elektricitet od napetosti“, priča M. „Ispred mene masa urla i uvija ogradu, iza mene ogroman žandarm u punoj ratnoj opremi. Izgleda kao da svako jutro jede kilo sirovog mesa ima ubilački pogled, drži prst na obaraču puške, drugu ruku na cevi. Policija urla da prvi redovi sednu, da ne bi nastao stampedo. Buka je ludačka: policajci viču, deca plaču, žene vrište, muškarci negoduju. Usled te ludačke buke probije se nečiji vrisak: ‘Dete!!!’ Iz sredine mase odjednom su izvirile dve ruke držeći u ćebe umotanu bebu. Iz ruke u ruku zamotuljak je putovao iznad glava mase, i onda ga je neko spustio pravo u ruke onog žandarma. Beba dreči, žandarm i dalje pogledom strelja masu, zatim pogleda bebu i – počne da je nuna jednom rukom. Drugu i dalje drži na obaraču. Beba je prestala da plače. I nisam imao fotoaparat…“

foto: ap

LJUDI PREŠEVSKOG KAMPA: U početku je u Preševu, dakle, bio haos i to ne samo zbog velikog broja izbeglica i manjka opremljenih prostorija, već i zbog najrazličitijih ljudi koji su u kampu radili. U svakom smislu i svakom trenutku, zbog uniformi i pendreka o pasu, policija je uživala najviši status. Gledao sam kako policajac bez imalo obzira pendreči izbeglice, samo zato što se grupa glasno žalila jer satima čeka u prehladnom šatoru. Ili trojicu koji zaključaju kućicu na ulazu u kamp jer im je pauza, dok je napolju, na kiši i hladnoći, bez krova i nadstrešnice, ostalo da čeka ne više od dvadesetak ljudi među kojima je bilo i dece… Kasnije se taj odnos promenio pa su se neki žalili da „svuda mogu da biju izbeglice, samo kod nas ne“.

Gledao sam, međutim, i kako policajac plačući uleće u kamp sa onesvešćenim detetom na rukama i vrišti tražeći lekara; ogromnog policajca koji pretražuje čitav kamp da bi ćerki jedne žene iz Sirije našao odgovarajuću jaknu. „Zaklali su joj muža u ratu. Pokazala mi je sliku sad… Ko će da brine o tom detetu?“, rekao mi je dok sam ga gledao potresen onim što radi.

Često je u tim prvim mesecima kamp ličio na Divlji zapad, kao da sistema nema ili da njime vladaju najbesmislenija pravila ili potpuno pijani ljudi. Danima je u jednom delu kampa stajala ogromna gomila ćebadi, ali bilo je zabranjeno da se ona dele izbeglicama iako je bilo hladno i ljudi su svake noći drhtali na železničkoj stanici. Posle je pala kiša i čitavu gomilu natopila. Ili bi, odjednom i bez razloga, bilo naređeno da se svim izbeglicama u kampu kaže da se granice zatvaraju i da odmah moraju da idu: „Exit, exit!“ Shvatili su koliko je ta ideja pogrešna kada su nesrećni ljudi počeli da trče panično kroz kamp sudarajući se i gubeći članove porodica. Bilo je i dobrih ljudi koji su namigivali i propuštali na hiljade onih koji nisu imali novca za voznu kartu, ali i priča da ti isti nisu vraćali kusur od stotinak dinara, a to ispadne velika cifra na desetine hiljada prodatih karata.

foto: m. milenković

Treća grupa radnika u kampu su bili službenici raznih domaćih i stranih humanitarnih organizacija. Bilo je mnogo altruista koji su razumeli kako sistem funkcioniše pa su, čim niko ne gleda, krali onu ćebad i nosili je promrzlim ljudima. Kao i onih koji su zbog striktnih pravila o pravima korišćenja lekova smeli da leče samo tantum verdeom i hidrogenom, ali su i samo time mnogima popravili raspoloženje, ili im običnim pregledom stetoskopom, meračem pritiska i pitanjem šta ih boli dali sigurnost da „ništa nije strašno“ i da će izdržati do sledeće stanice.

Bilo je i onih koji su bili kažnjavani smanjenjem plate jer su delili hranu ne koliko je bilo propisano njihovim projektnim planovima, već koliko je stvarno bilo gladnih; hrabrih koji su jedne gluve noći, nakon još jedne sumanute odluke upravnika kampa da svi ljudi moraju da odu napolje, uspeli da prevare beskrupulozne vozače autobusa i strpaju na put za Šid i jednu porodicu iz Avganistana bez dinara u džepu; čudnih Španaca koji su se stalno svađali sa policijom zato što ih „ne poštuju“; mladih Nemaca i Austrijanaca koji su na internetu videli šta se dešava, spakovali ranac i auto-stopom došli u Preševo da volonterski kuvaju čaj i čorbu. Bilo je i lokalaca koji nisu hteli da putuju istim vozom sa izbeglicama ili onih koji su kafu, čips i kuvana jaja naplaćivali izbeglicama duplo skuplje nego Albancima ili Srbima; onih za koje se posle pričalo da su za procenat radili za krijumčare. Bio je i čovek koji je doneo 1000 evra u prodavnicu pored kampa, ostavio ih vlasniku i rekao da daje sve što treba ljudima dok se novac ne potroši. I onaj koji je želeo da ostane nepoznat, a platio je da se u Velikom Trnovcu podigne spomenik Avganistanki koja je tu sahranjena nakon što je poginula u saobraćajnoj nesreći kod Vranja.

Kamp se kasnije dograđivao kako su stizale donacije, a potpuno je završen u proleće 2016. godine, kada su izbeglice prestale da dolaze u velikom broju. Doduše, ne uzalud: danas u njemu živi oko 1000 ljudi, mahom Avganistanaca i Pakistanaca koji, kako neki pričaju, ne smeju slobodno da ga napuštaju.

foto: mohamed

MOHAMEDOVA SEĆANJA: Sećanja onih koji su kroz kamp u Preševu mesecima prolazili tek će postati teme filmova i knjiga, kao i sećanja onih koji su sada tamo. Ja ću posebno pamtiti proslavu Nove godine ispred jednog od izbegličkih šatora, vatromet u daljini ispod koga je prolazila ćutljiva kolona ljudi umotanih u ćebad, balone koji su bili najmoćnija igračka za smirivanje umorne i razdražljive dece i Mohameda, dečaka od dvanaest godina čijoj mlađoj sestri su otkrili žuticu pa je sa ocem hitno prebačena u bolnicu u Vranje. Majka nije putovala sa njima, ili je nisu imali, pa je on dva dana bio sam u kampu. Nije jeo, niti komunicirao.

Prišao sam mu i dao mu svoj fotoaparat. U početku nije želeo, ali smo se brzo sprijateljili. Pratio sam ga po čitavom kampu dok je fotografisao ljude i životinje.

Ja sam govorio na srpskom, a on odgovarao na arapskom. Kasnije smo podelili njegov ručak: pola hleba, sardinu, keks i vodu. Plašio se jednog haskija, psa koji je iz igre jurio svu decu. Njega je najviše fotografisao.