Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu srušila se nakon rekonstrukcije stanične zgrade u periodu od 2023. do 2024. godine i svečanog otvaranja 5. jula ove godine. Živote je izgubilo četrnaest osoba – među kojima su i deca – a troje je teško povređeno i u životnoj opasnosti.
Žrtve su identifikovane u prva 24 sata nakon nesreće, medijima su bila poznata njihova imena, a Institut za transfuziju krvi apelovao je na građane da izađu i daju krv. Opozicija je pozvala građane na protestni skup, a predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević konstatovao je na mestu nesreće da je “ovo crni petak za Novi Sad i celu Srbiju”.
U televizijskom obraćanju, predsednik države Aleksandar Vučić je rekao da su odgovorni oni koji su zaduženi za infrastrukturu i saobraćaj i naglasio da prilikom rekonstrukcije jedino nadstrešnica nije bila obnovljena. U prva 72 sata nakon nesreće niko nije podneo ostavku.
Za dan žalosti u Srbiji proglašen je 2. novembar, a u Novom Sadu je proglašena trodnevna žalost. U medijima uz političare i analitičare gostuju arhitekte i građevinci, dok na društvenim mrežama građani objavljuju fotografije iz rekonstrukcije čiji je investitor “Infrastruktura železnice Srbije”.
Inače, konzorcijum kineskih firmi CRIC-CCCC, koji je izvodio radove na Železničkoj stanici u Novom Sadu, saopštio je da betonska nadstrešnica koja se urušila nije bila predmet radova u okviru rekonstrukcije. Posao nadzora vršila je mađarska kompanija “Utiber”. Predsednica Društva arhitekata Novog Sada Ana Ferik Ivanovič kaže za “Vreme” da je prilikom rekonstrukcije dobro krenuti od izvornog projekta, koji je u ovom slučaju iz šezdesetih godina, kada su važili drugi propisi, i da, dok se ne utvrdi pređašnje stanje, ne mogu da znaju kako je sama nadstrešnica pričvršćena za objekat stanice.
“Niko od nas nije video projektnu dokumentaciju niti je iko zatražio da damo mišljenje o tome”, poručuje ona i dodaje da se u svetu arhitekture ovakve stvari smatraju nesrećom u slučaju da je došlo do nekog jačeg uticaja elementarnih nepogoda. Naglašava da je zgrada železničke stanice sa svim svojim dosadašnjim elementima stajala bezbedna i stabilna čitavih 60 godina, preživela je bombardovanje, zemljotrese, da je bila kompaktna kao jedan element i tako činila stabilan objekat.
“Ovde mi zaista ne znamo da li je neko sam odlučio da dodatno optereti tu nadstrešnicu i da li je neko odlučio da ne treba ponovo da se provere kotve koje su držale sajle i popustile u jednoj sekundi”, poručuje Ferik Ivanovič.
Inženjer geologije Zoran Đajić (do marta 2023. godine nadzornik i konsultant na projektu rekonstrukcije Železničke stanice) izjavio je za N1 da se na nadstrešnici radilo i da je slao dopise na brojne adrese da ploče sa fasade moraju da se skinu kako bi se videlo šta je iza njih i da li je propalo.
JEDNA OSTAVKA, ČETRNAEST ŽIVOTA
“Ne možete vi muljati i krasti na svakom metru svake građevine i očekivati da ne bude posledica. Korupcija na kraju dovodi do toga da ljudi stradaju”, izjavio je kopredsednik Zeleno-levog fronta Radomir Lazović. Ovim rečima objasnio je i akciju “Krvave su vam ruke”. Konkretno – članovi i aktivisti ZLF su ispred ulaza u Vladu Srbije u Nemanjinoj 11 ostavili crvene otiske dlanova.
Konačno, nakon više od sedamdeset i dva sata od tragedije ministar građevinarstva i infrastrukture Goran Vesić obavestio je javnost da podnosi ostavku, ali da on i njegov tim ne osećaju odgovornost. Delovalo je kao da će zaplakati kada je tvrdio da on i njegov tim nisu odgovorni i da ostavku daje kao čovek koji će zauvek saosećati u bolu porodica nastradalih. Naglasio je da će se politikom baviti sve dok se i predsednik Vučić njome bude bavio.
Lazović je podržao ostavku Gorana Vesića jer je, kako kaže, on jedan od najodgovornijih za muljanje u građevinarstvu, tajne ugovore sa investitorima i divljačku gradnju koja za sobom ostavlja i ljudske žrtve. Međutim, naglašava on, mora se insistirati i na političkoj odgovornosti Vučevića i Vučića.
“Jedna personalna promena u Vladi Srbije neće rešiti sistemske probleme u našoj zemlji – korupciju, tajne ugovore sa stranim kompanijama i potpuno urušavanje svih institucija”, zaključuje Lazović.
MEDIJSKA SLIKA I (NE)PRILIKA
O razlici u izveštavanju profesionalnih i režimskih medija Jelena Kleut, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za “Vreme” kaže da je, dok su se jedni držali po strani i u fizičkom i simboličkom smislu, drugi su imali vidno privilegovan pristup i držali se “objašnjenja” koja su nudili zvaničnici.
“Jedan deo medija je žurio da što pre objavi imena stradalih i njihove lične priče. Drugi deo je pokazao odgovornost prema razmerama tragedije, stradalima i njihovima porodicama i nije brzao sa objavljivanjem informacija”, kaže Kleut.
Režimski mediji su učinili sve da se ova tragedija predstavi kao posledica više sile, ukazuje bivši predsednik Izvršnog veća i Vlade Vojvodine Bojan Pajtić, i dodaje da su činili sve da kupe vreme i spreče pad rejtinga vlasti.
“Vučićevo obraćanje za medije predstavljalo je klasičan pokušaj kontrole štete i spiranja odgovornosti zbog sistema institucionalne korupcije koji je on instalirao, a zbog kog se tragedija i dogodila. Zbog smrti 14 ljudi mora pasti Vlada”, zaključuje Pajtić.
Kleut ukazuje na to da se već u prvom premijerovom obraćanju naglašavala informacija da se radi o nadstrešnici iz 1964. godine.
“Tokom celog tog petka reči ‘stara nadstrešnica’ odzvanjaju u obraćanjima zvaničnika, a preuzimaju ih mediji koji žive od podrške režima. Potom kreće ping-pong odgovornosti, praćen uklanjanjem dokumentacije i prepravljanjem tekstova. Na kraju, sve kulminira krajnje neukusnim ocenama i licitacijama na tabloidnim televizijma”, kaže Kleut.
Naša sagovornica objašnjava da su gledaoci televizija sa nacionalnom frekvencijom već prvog dana dobili interpretativni okvir da renoviranje nije obuhvatilo deo zgrade koji se obrušio, drugog su uveravani da institucije vredno rade na utvrđivanju odgovornosti, a u trećem danu sav fokus je prebačen na opoziciju, koja ispada u svemu najveće zlo.
“Tempo kojim ovi spinovi eskaliraju pokazuje da makar deo ovih građana nije još ubeđen”, poručuje Kleut.
KADA SVANE SUTRA
“Novosađani u ovome vide zločin, bio on iz nehata ili ne. Zadatak države, javnih funkcionera i državnih službi jeste da osiguraju elementarnu bezbednost u javnim objektima, što nije učinjeno i očigledno je više lica krivih za taj zločin”, poručuje pokrajinski poslanik iz Pokreta slobodnih građana Novog Sada, Radivoje Jovović.
On napominje da Novosađani ne očekuju samo ostavke i političku odgovornost, već i hitno hapšenje i procesuiranje odgovornih, i da je atmosfera takva da, moralno opravdano, mnogi sad već žele da uzmu pravdu u svoje ruke.
“Nepravda je ovde zaista postala zakon, a za nepravdom uvek sledi izrugivanje žrtvama i njihovim porodicama putem spinovanja, zataškavanja i otvorenih laži predstavnika vlasti”, kaže Jovović i naglašava da, kada je reč o demonstracijama i građanskoj neposlušnosti, “ovog puta moraju biti mnogo čvršći, jer ljudi ne žele više da idu u šetnje. Novi Sad više ne šeta, Novi Sad hoće da se bori, a opoziciji i onima koji predstavljaju alternativnu viziju upravljanja ovom državom mesto je u prvim redovima.”
U vazduhu se, nastavlja Jovović, oseća miris katrana i perja. Odgovornost za to pripisuje vlasti koja deceniju i više istrajava na koruptivnim i kriminalnim dogovorima, nestručnim i neodgovornim kadrovima, bahato namećući svoj interes ispred javnog, u doslovno svakom slučaju.
“Ne može se više napraviti ni novi javni toalet a da se neko od njihovih ne ugradi i pri čemu uvek trpi kvalitet posla. Novosađani ovo više ne mogu da trpe, žele korenite promene”, kaže Jovović.
Dane Pribić iz Centra za razvoj demokratskog društva “Europolis” kaže da riba smrdi od glave.
“Nema projekta u Srbiji, naročito ovih gabarita, koji nisu aminovala braća Vučić”, trvrdi ovaj sagovornik. “U potrazi za odgovornošću treba poći od njih i njihovih saradnika iz Vlade, pa onda nastaviti sa onima koji su pristali da sprovode ovaj projekat iz pakla.”
Pribić ukazuje na to da opozicija i lokalni aktivisti vrše pritisak, podsećaju i alarmiraju na svaki mogući način da ova tragedija kao epilog dobije odgovornost, za razliku drugih slučajeva iz naprednjačeke ere (vidi tekst na strani 18). Važno je ne odustati od politike jer, kako kaže, politika je i ta stanica u Novom Sadu i klupa ispred zgrade, podjednako važna kao i struja.
“Plašim se da će deo građana nastaviti da naseda na laži, zamene teza, fikciju iz kuhinje SNS. No, ovog puta u nešto manjem procentu, jer nadstrešnice su na svakom koraku i iza svakog ćoška i u svakoj ulici”, zaključuje Pribić.
ŠTA ĆEMO SAD?
Prema istraživanju Insajdera, objavljenom nekoliko dana nakon nesreće, državno preduzeće “Infrastruktura železnice Srbije”, koje je prema ugovoru investitor i naručilac posla, nije predalo zahtev za izdavanje upotrebne dozvole za zgradu Železničke stanice u Novom Sadu.
“Da bi se utvrdila bezbednost objekta”, kaže Ferik Ivanovič za “Vreme”, “prvenstveno mora da se radi projektna dokumentacija, u skladu sa svim što je zatečeno na terenu, u skladu sa time kakvo je stanje materijala koje mi sada menjamo ili dodatno opeterećujemo ili na bilo koji način utičemo na njih, da li su oni i dalje čvrsti, da li i dalje rade svoju ulogu držača i drže celu konstrukciju stabilnom… To važi za sve objekte pre nego što dobiju upotrebnu dozvolu, a upotrebna dozvola se dobija da bi se pre same upotrebe proverili svi činioci koji će nam reći da li mi u taj objekat možemo pustiti ljude i da li ga možemo staviti u funkciju. To su koraci koji su sastavni deo procesa, od projekta objekta do njegovog korišćenja, i zahtevaju veliki broj učesnika i kontrola, a, između ostalog, tu se pred samu upotrebu objekta rade i tehnički prijemi. Svako za svoj deo projektne dokumentacije – arhitekte, građevinski inženjeri, drugi učesnici – svako mora da proveri da li je upravo izvođač uradio onako kako u projektu stoji, da li su se poštovale sve preporuke i obaveze koje je investitor trebalo da izvrši, da li je koristio kvalitetne i ispravne materijale, da li je poštovao rokove koji se tiču materijala i njihovih tehnoloških procesa kako bi beton očvrsnuo, kako bi se sve uvezalo u jednu kompaktnu masu koja treba da stoji tu nekoliko decenija. Svi ti koraci treba da daju sigurnost da je jedan posao dobro urađen. Kada ima više kontrole, može se unapred sprečiti tragedija. U ovom slučaju je sve ovo rađeno jako brzo, pod nekim velom tajnosti, a do dokumentacije i da smo hteli, ne bismo došli.”
U tom kontekstu Ferik Ivanovič skreće pažnju na to da je Železnička stanica u Novom Sadu jedan od najznačajnijih javnih objekata u gradu, objekat kroz koji cirkuliše nekoliko hiljada ljudi dnevno.
Za vreme Dana žalosti i pokušaja rušenja Savskom mosta, beogradski Sekretarijat za saobraćaj ukazao je na to da most nije bezbedan i da ga građani koriste na sopstvenu odgovornost.
“Generalno, odgovornost moraju da snose inženjeri. Oni ne smeju da popuštaju pod pritiscima i dozvoljavaju da se na njih utiče laičkim rešenjima i predlozima, a najčešće je tu motiv da se nešto uštedi, negde profitira i da se negde mnogo brže stigne”, zaključuje Ferik Ivanovič.
Šta se još čeka, čija još ostavka, i da li će se time rešiti još jedan od nerešenih problema u nizu? Kako će porodice nastradalih moći dalje? Kako će Novosađani, pa i cela nacija progutati još jednu tragediju? Dokle će gutati? Dokle će se građani čuvati “nadstrešnica”?
Prva Železnička stanica u Novom Sadu bila je smeštena na Limanu, nakon toga izgrađena je nova, svečano otvorena 31. maja 1964. godine, a završena je u rekordnom roku, za 18 meseci. Stanična zgrada je predstavljala delo moderne arhitekture koje je još sredinom pedesetih godina ucrtano u Generalni urbanistički plan. Glavni inženjer je bio Imre Farkaš sa saradnicima. U radu na izgradnji učestvovali su brojni konstruktori, arhitekte i drugi stručnjaci.
Funkcionalnost i estetika bili su prioriteti zgrade, kao i to da bude “po meri” svakog čoveka. Zgrada je prvi put rekonstruisana 2022. godine, kada je Novi Sad proglašen za Evropsku prestonicu kulture. U martu iste godine pušten je i voz “Soko”, kojim se između Beograda i Novog Sada putuje oko pola sata. Ponovna rekonstrukcija Železničke stanice izvršena je u periodu od 2023. do 2024. godine, kada je ponovo otvorena.
U Beogradu su noćni klubovi Dan žalosti “ispoštovali” tako što su žurke počinjale petnaest minuta nakon ponoći. Ispred Železničke stanice u Novom Sadu sve je više cveća za nastradale, a oni koji su pristizali na novu Beogradsku autobusku stanicu izbegavali su da stoje ispod bilo kakve nadstrešnice, bez obzira na to što je stanica otvorena pre mesec dana.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
