Samohvala radikala da su za četiri godine u Zemunu uradili više nego što su svi njihovi prethodnici za pet decenija nije isprazna. Naprotiv. Niko u novijoj istoriji ove zemlje nije u jednoj opštini za tako kratko vreme uspeo toliko da postigne: posle izbornog fijaska koji su 2000. godine doživeli, za sobom su ostavili dugove u visini dvogodišnjeg opštinskog budžeta, urbanistički haos i mnogobrojne nerešene pravno-imovinske odnose koji se već tri godine povlače po sudovima... kako stvari stoje, još dugo će trajati raspetljavanje njihovog dela
U poslednjih nekoliko meseci, na radost dokone televizijske publike, optužbe za uzurpaciju vlasti lopovluka radi razmenjuju se na zasedanjima srpskog parlamenta češće i lakše nego „dobar dan“: opozicija optužuje vlast, vlast podseća opoziciju šta je ona činila dok je vlast vršila, opozicija opoziciji čačka po prošlosti… tuđi gresi se preuveličavaju, sopstveni umanjuju, iako su svi koji u parlamentu sada sede u poslednjih petnaestak godina bili u vlasti ili pri njoj, pa shodno tome, pretpostavka je da znaju načine kako se prsti mogu olizati kad se sa medom radi. Najglasniji i najuporniji u razotkrivanju finansijskih mahinacija bivše i sadašnje vlasti jesu poslanici Srpske radikalne stranke. Neko neupućen, ili možda tek kratkog pamćenja, pomislio bi: moralne gromade su to, sve sâm poštenjačina do poštenjačine. S druge strane, neko maliciozan bi zaključio da je to zato jer imaju najviše iskustva. O uzročno-posledičnoj vezi „vlasti i masti“ je reč.
Efekti radikalske vlasti u Zemunu opisane su, između ostalog, u izveštaju inspektorâ Republičke uprave javnih prihoda, koji su još pre tri godine prečešljali poslovanje Zemunskog poslovno-informacionog sistema. Gole brojke, koje se, doduše, tiču samo izbegavanja plaćanja poreza na dobit ovog javnog preduzeća, posredno pokazuju kako se, kad se ima vlast, može pribaviti protivzakonita materijalna korist, lična ili partijska – svejedno je. Malo pažljivija analiza ovog izveštaja razotkriva jednostavne mehanizme prelivanja budžetkih sredstava u partijsku kasu, a hronološki gledano, kako tokom vršenja vlasti apetiti rastu: u prvoj godini provedenoj na vlasti radikalima su se nepravilnosti mogle na prste nabrojati, u poslednjoj ih je bilo teško prebrojati.
Samohvala radikala da su za četiri godine u Zemunu uradili više nego što su svi njihovi prethodnici za pet decenija nije isprazna. Naprotiv. Niko u novijoj istoriji ove zemlje nije u jednoj opštini za tako kratko vreme uspeo toliko da postigne: posle izbornog fijaska koji su 2000. godine doživeli, za sobom su ostavili dugove u visini dvogodišnjeg opštinskog budžeta, urbanistički haos i mnogobrojne nerešene pravno-imovinske odnose koji se već tri godine povlače po sudovima… kako stvari stoje, još dugo će trajati raspetljavanje njihovog dela.
„To što smo zatekli praznu kasu i nije bio neki problem, bilo je za očekivati“, objasnio je za „Vreme“ Nebojša Simonović, sadašnji direktor zemunskog Javnog preduzeća Poslovni prostor. „Budžet se tako i balansira, da dinamika trošenja sredstava bude u skladu sa prilivom. Problem je što nas je sačekao pozamašan broj nerealizovanih akceptnih naloga za radove na fasadama u centru grada, koje su obnavljane u toku predizborne kampanje 2000. godine, u vrednosti godišnjeg opštinskog budžeta. To jeste urađeno, nema priče, ali nije plaćeno. Kad je vlast promenjena, nalozi su aktivirani.“ Za izvlačenje iz dubioze je, kaže, „zalegla“ gradska vlada koja je pronašla sredstva da dugovanja plati jer, inače, opština ne bi mogla da funkcioniše. To je, u stvari, i bio inicijal finansijske kontrole koja je našla da nije plaćen porez na dobit veličine još jednog opštinskog budžeta. I to su solidarno platili svi Beograđani.
KUPANjE NOVCA: Malo nakon preuzimanja lokalne vlasti i postavljanja direktorâ javnih preduzeća, piše u izveštaju inspektorâ, izvedena je prva operacija prelivanja novca iz budžeta opštine u stranačku kasu: Tomislav Nikolić, u funkciji v.d. direktora JP Poslovni prostor uplatio je na račun Sportsko-rekreativnog centra Pinki, čiji je novopostavljeni direktor bio Aleksandar Vučić, 100.000 dinara ili 30.000 maraka na ime rekreacije zaposlenih. Tome zamerke ne bi bilo, jer lepo je kad se o radničkoj klasi vodi računa, samo da istim tim novcem, već neki dan kasnije, nije plaćen reklamni oglas u stranačkom glasilu „Velika Srbija“ kojim se publika obaveštava da bazen radi. Kasnije, kada je Srpska radikalna stranka ušla u zvaničnu koaliciju sa socijalistima i preuzela deo vlasti u Republici, ovakvi transferi nisu ni maskirani fiktivnim ugovorima: štampanje „Velike Srbije“ plaćano je direktno opštinskim novcem. Plate i honorari novinarima isplaćivani su iz istog izvora.
Na opštinskom platnom spisku našli su se stranački aktivisti, telohranitelji, rođaci i prijatelji. Za mnoge od njih u opštini tvrde da se na poslu nikada nisu pojavili. Među njima su i Petar Panić, čovek koji je nedavno osuđen zbog nanošenja telesnih povreda advokatu Nikoli Baroviću u prostorijama BK televizije, ali i maloletni sin Vojislava Šešelja. Zoran Krasić, narodni poslanik i jedan od osnivača Srpske radikalne stranke, to negira: „Svi su oni obavljali poslove nadzornika poslovnih prostora, što je terenski posao. Neki od njih su telohranitelji bili volonterski, kao aktivisti i van radnog vremena.“ Za zapošljavanje sina predsednika stranke kaže da je i to u skladu sa zakonom i objašnjava: „Nije mu škola išla, pa je Voja insistirao da radi, da ne dangubi. Po zakonu, radni odnos može zasnovati svako ko je navršio petnaest godina života.“
PARE ODMAH, POREZ KAD GOD: Kako opštinski budžet nije nepresušan, a novca nikad dosta, primenjen je recept do tada proveren u drugim opštinama, gde su slični radikalima bili na vlasti: izdavanje dozvola za postavljanje privremenih prodajnih objekata, kioskâ, svakome ko je bio spreman da plati, prodavanje tavanskih prostora da bi bili adaptirani u stanove i, na kraju, dodeljivanje/prodavanje zemljišta za individualnu stambenu izgradnju. Za svog vakta, radikali su prodali dvestotinak tavana, više od 7000 placeva, a koliko je kiosk-dozvola izdato broja se ne zna. Za prodate tavane nije tačno utvrđeno u čijem su vlasništvu, jer tako sklopljene ugovore nije overio ni sud niti poreski organ, te pravno-formalno ni promet nekretnina nije obavljen. Tim novcem radikali su opremali stranačke prostorije, nabavljali i održavali vozni park, naoružavali se, oblačili, rekreirali…
Kako objašnjava sadašnji direktor poslovnog prostora, svi koji su građevinske radove izvršili, adaptirali ili izgradili šta su hteli, podneli su zahtev za legalizaciju i ti će se, nada se, pozitivno rešiti. Problem su oni koji iz bilo kog razloga nisu ni počeli, pa nemaju šta da legalizuju. U jednom slučaju, kaže, kupac je tužio opštinu i spor dobio: sud je dosudio da se kupcu vrati novac sa sve kamatama, što je izašlo na tri i po miliona dinara. U toku je još osam sporova, doduše ne ovolike pojedinačne vrednosti, ali za očekivati je još sličnih tužbi. „Ne zanima kupca ko je sada na vlasti: oni tuže Javno preduzeće, hoće nazad svoj novac koji mu je prevarom uzet, a ko je direktor i ko sedi u upravnom odboru, ne tiče ga se.“ Očekuje da će sud postupiti isto kao u prvom slučaju. „Logično je da kupac nije dužan da sumnja u opštinske institucije. Drugo je pitanje moralnosti samog posla, ali zakonski gledano, zahtev je opravdan. Tako ispada da mi plaćamo ceh koji su radikali napravili“, zaključuje.
BOG I BRADA: Decembra 1998. godine zaključen je ugovor po kome je Radikalna stranka od javnog preduzeća ZIPS zakupila opštinskim parama sveže renoviranu zgradu Magistrata po ceni od 1,52 dinara po kvadratnom metru, što je po tadašnjem kursu bilo oko pola nemačke marke. Mesečna zakupnina je, s obzirom na to da zgrada ima nešto više od 2000 kvadratnih metara površine, iznosila oko 100 nemačkih maraka, znatno manje nego što je bilo potrebno za iznajmiti kiosk u najzabačenijem delu Zemuna. Ugovor je podrazumevao dugoročni zakup, na trideset godina, i celokupna suma od 1.356.919,50 dinara, u tadašnjim parama oko 400.000 maraka, isplaćena je u nekoliko sledećih meseci, kako je ugovorom i predviđeno. Uz poslovni prostor, radikali su iznajmili i nameštaj i opremu i to „platili“ kompenzaciono: za uzvrat, pet kancelarija u prizemlju Magistrata ostalo je na korišćenje ZIPS-u, tačnije redakciji „Zemunskih novina“, odnosno radikalskog stranačkog glasila „Velika Srbija“. Za razliku od prodaje građevinskih parcela, tavana i poslovnog prostora, za ovaj aranžman pribavljena je, kako Zakon nalaže, saglasnost nadležne Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije.
U isto vreme, Izvršni odbor zemunske opštine je svojom odlukom „na gazdovanje i raspolaganje“ preneo ZIPS-u kancelarijski nameštaj, kompjutere i telefonsku centralu u dvostruko većoj vrednosti nego što je iznela tridesetogodišnja zakupnina Magistrata, a koji je, svega mesec dana kasnije, ustupljen na korišćenje Srpskoj radikalnoj stranci. Stranačke prostorije su i kasnije više puta dodatno opremane na račun opštine.
Godinu dana kasnije, aneksom ugovora je iz zakupa izdvojeno dvorište Magistrata. Zemljište je ustupljeno za izgradnju privremenog poslovnog objekta – tržnog centra, za izlicitiranih 3.500.000 dinara, odnosno 560.000 nemačkih maraka. Ceo iznos je investitor, sudeći po bankovnim izvodima, isplatio tri meseca ranije.
EPILOG: Dan posle petooktobarskog prevrata, ZIPS se odrekao pet kancelarija koje je do tada koristio, a u trajno vlasništvo Srpskoj radikalnoj stranci predao sav iznajmljeni nameštaj i opremu. Stranka je, za uzvrat, preuzela 40 radnika ZIPS-a, po svoj prilici stranačkih telohranitelja.
Prošle godine, u Četvrtom opštinskom sudu donesena je presuda po kojoj je ugovor o dugoročnom zakupu poništen a Radikalnoj stranci je naloženo da se iseli „sa svim licima i stvarima“ u roku od 15 dana. Iseljenje, u tri navrata pokušano, nije uspelo: za tu priliku okupljeni mnogobrojni aktivisti stranke izvršenje sudske presude nisu dozvolili, dok četvorica policajaca, poslanih da sudskim izvršiteljima asistiraju, nisu uzimali aktivnog učešća uz obrazloženje da je njihov posao obezbeđivanje reda i mira, a ne iseljavanje. Po nalogu Vrhovnog suda, parnični postupak po tužbi zemunske opštine protiv Srpske radikalne stranke vraćen je na početak. Sadržaj odluke za sada je nepoznat kako javnosti tako i strankama u sporu.
Protiv Momira Markovića, naslednika Tomislava Nikolića na mestu direktora ZIPS-a i potpisnika najvećeg broja spornih dokumenata, podneseno je više krivičnih prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Tim povodom neko vreme je proveo u pritvoru. Čitav postupak se otegao, a on se, u međuvremenu, našao na poslaničkoj listi svoje stranke, tako da ga do daljeg štiti poslanički imunitet.
„Za nas radikale Zemun je koncipiran kao ogledna opština“, obećao je na početku vladavine Zemunom Vojislav Šešelj, i upozorio: „Na primeru Zemuna mi ćemo pokazati kako će izgledati radikalska vlast u celoj Srbiji.“ Ovo bi trebalo shvatiti ozbiljno. Srpski radikali, kao tvrde, drže reč.
Šta povezuje predsedničkog kandidata Tomu Nikolića, vlasnika ružičaste televizije Željka Mitrovića i Džordža Buša? Odgovor je Barbur Grifit i Rodžers Inkorporejted, moćna lobistička i promoterska firma iz Vašingtona. Prošle godine, Mitrović je sa firmom BGRI sklopio ugovor da zastupaju interese Pinka u Vašingtonu i da mu organizuju posetu državi Misisipi, čiji je guverner slučajno Hali Barbur, osnivač i vlasnik firme. Ista firma bila je na putu da zaključi ugovor i sa bivšom vladom Srbije, ali posao nikada nije finalizovan.
Ideja da Nikolić započne predizbornu kampanju posetom beogradskom muftiji potekla je, kako saznaje „Vreme“, upravo iz BGRI-ja, koji trenutno intenzivno radi na planu da Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću organizuju put u Ameriku i susrete sa istaknutim funkcionerima Bušove administracije. Inače, Barbur Grifit i Rodžers radili su na Bušovoj izbornoj kampanji dvehiljadite, a među njihove klijente spadaju Delta Erlajns, firma Lokid Martin i meksička vlada.
D. A.
Na konkurs objavljen u „Zemunskim novinama“ februara 1997. godine za dodelu građevinske parcele na uglu Romanijske i ulice Save Kovačevića prijavio se otac Gordane Pop-Lazić, tada sekretara zemunske skupštine. U prijavi na konkurs za dodelu zemljišta navodi se pored Andrije Milića i ime njegove ćerke, a u prijavi je navedeno da na tom placu nameravaju da grade porodičnu stambenu zgradu. Plac na kome je kasnije izgrađen poslovno-stambeni objekat ustupljen je za 150 dinara, ili pet nemačkih maraka po kvadratnom metru. Kako jedan deo dodeljene parcele nije mogao da bude u prometu jer su kao korisnici u trenutku raspisivanja konkursa bila uknjižena fizička lica, birokratskom akrobacijom zemljište im je oduzeto. Postupak je sproveden 1. aprila 1997. godine kada je kupac uveden u posed, pa je antidatirano na 7. mart 1997. Iz Ugovora o zajedničkoj gradnji i deobi zajedničke nepokretnosti, sklopljenog u oktobru 1999. godine, stoji da je Andrija Milić iz Barajeva „investitor i deoničar“ objekta u Romanijskoj 44 u Zemunu. U tački 8. ovog ugovora eksplicitno se navodi da mu u trajnu i isključivu svojinu i državinu pripada nešto manje od 250 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora. Ti stanovi i lokali su odmah po završetku izgradnje rasprodati. Gordana Pop-Lazić je nedavno izjavila da je stambeno neobezbeđena, te da će se tim povodom obratiti Stambenoj komisiji republičke skupštine.
U zgradi Magistrata je do 1980. godine bio četvrti opštinski sud, posle Beogradska banka koja zakup nije plaćala, već je, umesto stanarine, obezbeđivala grejanje zgrade Opštine. Kad se i banka iselila, jedno vreme je objekat koristila Opština za arhivu, jer je zgrada bila u lošem stanju i za drugo nije ni bila. Kad smo mi došli na vlast, Opština je skupila novac, zgradu renovirala i predala je ZIPS-u na korišćenje, mi smo ušli u dugoročan zakup… Taj ugovor je imao i dva aneksa, kojima je zemljište iza zgrade, na kome je bilo rukometno igralište, izuzeto iz zakupa, jer je Opština donela odluku da se tu izgradi poslovni centar.
Ovaj spor o kome se govori, međutim, uopšte se ne vodi oko cene kvadrata. Zakup je zaključen prema cenama koje su tada važile uz popust koji su uživale sve parlamentarne političke stranke kada zakupljuju poslovni prostor za svoje potrebe, što je pet odsto od propisane cene. Da se razumemo: do našeg dolaska na vlast, u Zemunu su samo SPS i DS imali stranačke prostorije. Jedna od prvih odluka koje smo na Skupštini doneli bila je da se svim strankama obezbede uslovi za rad. Svi su, tako, dobili prostorije i nameštaj po beneficiranim cenama.
Kada je formiran nov saziv opštine Zemun, u oktobru 2000, ZIPS je doneo odluku o stavljanju van snage ugovora o dugoročnom zakupa zgrade Magistrata, zato što je Srpska radikalna stranka, navodno bez njihovog znanja, izdala pod zakup deo tog prostora, tačnije tavan, Televiziji Palma. Osnov za ovu odluku je bila potvrda nekog neidentifikovanog da je lično video nešto čega nije bilo: televizijsku opremu. Tako je krenula ova parnica. Protiv Vojislava Šešelja podneta je i krivična prijava, dolazila je i policija i posle uviđaja konstatovala da tavanski prostor Magistrata nije u podzakupu. Istina, ugovor o podzakupu sa televizijom Palma jeste sačinjen, ali nikada nije realizovan, jer nije bilo tehničkih mogućnosti za to. Štaviše, pre početka spora ovaj ugovor je raskinut. Posle toga Opština je tražila da se ugovor o zakupu proglasi ništavim jer je, tobože, potpisivanjem ugovora o podzakupu objektu promenjena namena. Presuda koja se poziva na odredbe Zakona o kulturnim dobrima, a u kome je pojam „promena namene“ neprecizan, donesena je na našu štetu, mi smo uložili žalbu, Okružni sud je našu žalbu uvažio i vratio na ponovni postupak. U ponovljenom postupku isti sudija je ponovo donela presudu na našu štetu, mi ponovo uložimo žalbu drugostepenom sudu, ali je zbog predizborne euforije okružni sud presudu potvrdio. Onda je usledio onaj galimatijas sa prinudnim iseljavanjem. U međuvremenu smo od Vrhovnog suda zatražili reviziju postupka i svakodnevno slali urgencije da se odluka donese, kakva god ona bila. Vrhovni sud je odluku doneo, ali ne znamo tačno šta u noj piše, jer je još nismo dobili, ali znamo da je opet naloženo ponavljanje postupka. O sporu oko zgrade Magistrata izdali smo već jednu knjigu, verovatno ćemo štampati i knjigu urgencija Vrhovnom sudu. Sve ovo što se događa je beda pravničke profesije.
Poučena ovim iskustvom, Srpska radikalna stranka je predložila izmene i dopune Zakona o kulturnim dobrima u kojima se definiše šta je namena kulturnog dobra i precizira postupak promene namene: ko podnosi zahtev za promenu namene i ko ga odobrava. Jer, sad se to lomi na nama, sutra će na nekom drugom. Nismo mi jedina stranka koja ima sedište u objektu koji je proglašen kulturnim dobrom.
Preko računa ZIPS-a kupljeno 18 pištolja ukupne vrednosti 266.579,25 dinara, 40 komada muških odela u vrednosti od 112.785,60 dinara, 14 pari cipela i 58 pari papuča u vrednosti od preko 120.000 dinara. Ni za jednu od ovih stavki ne postoji odluka Upravnog odbora ovog preduzeća, niti se zna gde su odela, cipele, papuče i pištolji završili.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
