Zašto nije jedan od nas

Već mesec dana Aleksandar Vučić, predsednik svih građana Srbije, u predizbornoj je kampanji za izbore koje, doduše, još nije raspisao. Nema veze što požari gutaju zemlju i što on i njegovi partijski kadrovi (računajući i vazda vickastog Ivicu Dačiča), nemaju pojma šta rade, važno je da partijska kampanja, u koju je uloženo nezamislivo mnogo novca svih građana Srbije, ide svojim tokom.

Vučićeva kampanja, odnosno onaj deo koji vidimo – a ne vidimo pretnje, ucene, zastrašivanja, kupovinu ljudi – mogao bi se opisati kao pokretni cirkus za opsenjivanje onih najsiromašnijih, najneobrazovanijih i najranjivijih. Mučno je gledati prizore ispod belih čadora u kojima se esenesovski bogataši, ljudi lišeni bilo kakvog emotivnog sadržaja ili civilizacijskih ustava, pretvaraju da su običan svet, sličan onome koji se otima o pečenje. I tu se, u glavnoj ulozi, pojavljuje On lično, skromno obučen u farmerke i majicu, pred kamerama se brije jeftinim brijačem za jednokratnu upotrebu, spava u skromnim prostorijama i jako je zadovoljan smeštajem (osim kad mu je krevet ponekad prekratak), (ne)pažljivo sluša šta mu narod govori, mudro i odmereno zbori, pun je razumevanja za običan svet, ume i da popije i, uopšte, skromno se drži.

“U pitanju je školski primer takozvane parasocijalne manipulacije i kalkulisane populističke mimikrije”, kaže psihološkinja Ana Mirković. “Moć u autoritarnom režimu stvara ogromnu distancu između vladara i građana, a ta distanca rađa otuđenje i potencijalni bunt naroda. Da bi sprečio taj jaz, on u medijskom prostoru režira scenu u kojoj poručuje: ‘Ja sam jedan od vas, delim vašu sudbinu.’ Reč je o rušenju statusa moći na estetskom nivou s jasnom namerom, kako bi se sačuvala apsolutna moć na političkom nivou. Jeftin brijač i majica pred kamerama nisu odraz skromnosti, već rekviziti u pozorišnoj predstavi. Glavni cilj je aktiviranje psihološkog mehanizma identifikacije kod biračkog tela: prosečan građanin ne vidi političara sa odgovornošću, već sebe u ogledalu. Cilj je da ljudi poveruju da je vladar ‘čovek iz naroda’, jedan od njih, što smanjuje kritički potencijal analize vladara.”

foto: amir hamzagić / tanjug

PROTIV BAHATOSTI

Ovu Vučićevu kampanju karakteriše i to što se “obračunava” i sa svojima. Čak i svet bez ikakvog medijskog prozora primećuje da su esenesovci na lokalu bahati i besramni, pa sad Vođa mora da ispravlja stvar. Uz to, on voli da kinji ljude, pa u pratnji obično ima i žrtvenog jarca nad kojim se iživljava (spaja lepo i korisno). Poželjno je da to bude neki od nižerangiranih partijskih kadrova, predsednik opštine na primer, koji pojma nema o čemu ovaj priča, a i dovoljno je isprepadan da se ne usuđuje da velikom Vođi kaže kako se ne zove Dragan – ovaj mu se uporno obraća s Dragane – nego, recimo, Zoran. Jer nije on – predsednik opštine – tu postavljen da bi mislio ili radio, već da bi bio poslušan i skupljao glasove, pa kada Vođa počne da ga grdi kako, eto, kao, nije asfaltirao onaj deo puta između trafo-stanice i livade s visibabama, ovaj je potpuno zgranut jer niko mu nije rekao da treba bilo šta da asfaltira, a verovatno nema ni čime. Takav odnos prema drugome – ko god taj drugi bio, makar i servilni i uplašeni šraf partijskog mehanizma – vrlo je jasna ilustracija same Vučićeve bahatosti, koju demonstrira gotovo u svakom javnom obraćanju. Zbog toga je komično kada se on buni protiv bahatosti mangupa iz sopstvenih redova (kao da ih nije on postavio na ta mesta), ali očigledno procenjuje da je u propagandne svrhe delotvorno.

“Ovo je direktna primena prastare autoritarne matrice o dobrom caru i pokvarenim vezirima”, kaže Ana Mirković. “Psiha prosečnog glasača teško podnosi spoznaju da je čitav sistem u kom živi korumpiran i truo. Zato sistem nudi psihološki ventil – krivica se eksternalizuje na lokalne moćnike, direktore i ministre, dok vladar ostaje netaknuta, gotovo sakralna figura. Njegovo spavanje u kasarni, na vojničkom krevetu, jeste asketski performans. Time se šalje poruka o žrtvovanju: on pati zbog naroda dok se njegovi saradnici bogate. Ta dramaturgija stvara duboku zavisnost kod pristalica: ako su svi oko njega loši i bahati, on je jedina brana opštem haosu. Građani se time pasiviziraju jer veruju da sistem ne treba menjati iz korena, već samo čekati da ‘dobri vođa’ konačno uvede red među svojim podređenima.”

GLUMLJENJE EMOCIJA

Posebnu težinu u kampanji Vučić stavlja na emocije. Gotovo da nije važno šta kaže, važno je kako to kaže i da upotrebi nekoliko reči koje će njegovi slabije obrazovani glasači razumeti: Srbija, na primer, plata ili penzija, mir i stabilna država. Naravno, Vučić, njegovi bliski saranici, ali i širi esenesovski kadar, potpuno je lišen integriteta, saosećanja ili bilo kakve ideje o tome da se bilo šta može uraditi na polzu zajednice. Uostalom, Vučić je ne jednom pokazao da se ničega ne stidi.

U Grzi (nedaleko od Paraćina), Vučić je 14. avgusta, pred kamerama, izveo igrokaz koji dostiže vrhunce beščašća. Pošto mu je očajna građanka prišla i molila za lek za bolesno dete, on je, ne trepnuvši, ušao u ulogu spasioca koji, ne obazirući se na sitinice poput procedura i zakona, na licu mesta rešava stvar. Za njegove birače bio je to jako emotivan susret. Sada će i drugi od njega očekivati isto (ali ga nikada više neće videti, niti će biti u prilici da mu se obrate).

“U propagandnoj komunikaciji emocija je uvek superiornija od činjenice”, kaže psihološkinja Ana Mirković, “jer činjenica zahteva kognitivni napor i proveru, dok emocija izaziva trenutnu reakciju. Njegova logička nekoherentnost nije slučajna, ona blokira analitički kapacitet slušaoca – kada iznesete deset kontradiktornih tvrdnji u dve minute, prosečan gledalac odustaje od logičke analize i prepušta se emotivnom utisku.”

U CARSTVU OBMANA I LAŽI

U Vučićevim se nekoherentnim izjavama, u otvorenim lažima, u tome da kaže prvo što mu padne na pamet, otvara još jedna dimenzija njegove ličnosti, naime da li on pod kontrolom drži razliku između stvarnog i nestvarnog, između istine i laži, ili je ta granica, pod pritiskom neprekidnih laži, jednostavno popustila. Drugim rečima, da li je nužno da onaj koji laže – a teško je reći da li je Vučić ikada izgovorio istinu – poveruje u sopstvenu laž.

“Pitanje da li veruje u sopstvene laži tiče se mehanizma racionalizacije i narcističke samopercepcije, primežuje Ana Mirković. “On nepogrešivo zna šta je stvarna istina, što dokazuje činjenica da je pažljivo prikriva, ali sebe ubeđuje da je laž opravdana višim ciljem (makijavelizam – cilj opravdava sredstvo). Na pravnom i etičkom nivou, to ne smanjuje njegovu uračunljivost – sigurna sam da je reč o svesnoj, instrumentalizovanoj obmani narada zarad ostvarenja ličnog cilja.”

NA BRANIKU OTADŽBINE

Od kako je režimska propaganda napravila slučaj od izjave Ivice Dačića kako će na parlamantarne izbore njegova stranka izaći samostalno – i do sada je SPS na parlamentarne izbore izlazio sam, pa je pre jedno dva ciklusa, igrajući na emotivnu vezu s Rusijom, neočekivano dobrim rezultatom iznenadio i samog Vođu – dakle, od kako ga je, eto, i SPS “ostavio na cedilu”, Vučić će sada morati da se bori sam protiv svih. Nema veze što nezakonito troši ogromne pare građana Srbije kako bi promovisao svoju partiju i sebe, nema veze što vlada medijskim prostorom i krvoločnim propagandnim glasilima, on je, eto, jadnik, ostao sam, ali hrabar kakvim ga je bog dao neće ustuknuti ni za pedalj, ima da se bori sam protiv svih.

“Narativ ‘sam protiv svih’ osigurava trajno stanje kriznog menadžmenta u kome demokratska pravila više ne važe”, primećuje Ana Mirković. “Spajanjem uloge žrtve i uloge spasioca, vladar u potpunosti menja prioritete u svesti svojih birača. Kada je zajednica ubeđena da se nalazi pod konstantnom pretnjom (od stranih sila, susednih država, tajkuna, opozicije, ‘izdajnika’…), primarni nagon postaje preživljavanje, a ne bolji standard, zdravstvo, obrazovanje… Psihološki efekat ove dramatizacije jeste zbijanje redova – glasač više ne procenjuje da li su rezultati vlasti dobri, već oseća potrebu da zaštiti svog vođu koji se žrtvuje za sve njih. To prebacuje fokus sa njegove odgovornosti za stanje u državi na kolektivnu paranoju u kojoj je svaka kritika vlasti jednaka izdaji domovine.”

ON LIČNO, NE INSTITUCIJA

Najzad, sasvim je očigledno da je Vučić u najvećoj mogućoj meri privatizovao ovu kampanju – kad je mogao državu, što ne bi i kampanju – pa u kome god svojstvu da vodi ovu kampanju (predsednik države, član partije, slučajni prolaznik), on ističe ono lično. Svoju nepokolebljivu ličnost i spremnost da i poslednji atom snage da u službi oradžbine. Davno je primećeno da onaj ko se busa u prsa junačka i patriotska nije drugo do pljačkaš sopstvenog roda (a i nesopstvenog, ako mu se ukaže prilika), no to uvek iznova na ovim prostorima dobro rađa.

“Vučić je potpuno privatizovao i personifikovao državu – institucije ne postoje, postoji samo on koji deli lekove, puteve, novac iz sopstvenog džepa, popravlja šaht i kanalizaciiju. Odnos prema pristalicama je izrazito paternalistički i pokroviteljski: on se ponaša kao strogi, ali zabrinuti otac prema deci koja nisu sazrela i nemaju kapacitete da sama donose odluke”, kaže Ana Mirković i nastavlja: “Međutim, kada se dogodi stvarna ljudska tragedija, poput stradanja rudara, posade helikoptera i pada nadstrešnice, maska patosa pada – gluma i izveštačeno emotivno prenemaganje pucaju, a ispod njih se otkriva stvarna, hladna priroda. Razlog je jednostavan: stvarna nesreća i stvarna žalost zahtevaju preuzimanje odgovornosti i iskrenu empatiju, a autoritarni nagon to doživljava kao slabost. U njegovom sistemu vrednosti žrtve nisu ljudi sa imenom i prezimenom, već statistička smetnja koja narušava isprojektovanu sliku uspeha. Ta emotivna hladnoća u trenucima nesreća pokazuje da je celokupna ‘briga o narodu’ zapravo hladan i proračunat proces upravljanja masama.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!