Zašto nema aplauza za hapšenje Aca Đukanovića

Crnogorska politika poslednjih meseci deluje kao scena na kojoj se istovremeno odvija nekoliko drama. Svaka od njih pojedinačno mogla bi se svesti na epizodu u svakodnevnom političkom životu jedne male države. Ali kada se te epizode posmatraju zajedno, počinju da otvaraju mnogo ozbiljnije pitanje: da li je Crna Gora gotovo šest godine nakon promene vlasti zaista promenila politički sistem ili je samo promenila raspored političkih aktera.

Hapšenje biznismena Aleksandra Aca Đukanovića, spor oko izmena Zakona o unutrašnjim poslovima, veto predsednika države Jakova Milatovića na taj zakon, ostavka poslanika Miodraga Lakovića i njegovo napuštanje poslaničkog kluba Pokreta Evropa sad – na prvi pogled deluju kao nepovezane epizode.

Međutim, kada se tome dodaju i drugi događaji koji su obeležili poslednje mesece — uključujući bekstvo Miloša Medenice, sina bivše predsednice Vrhovnog suda Vesne Medenice, neposredno pred izricanje presude – postaje jasno da politička scena ulazi u fazu nervoze karakteristične za društva koja pokušavaju da zatvore jedno poglavlje tranzicije, ali još nisu sigurna da li su zaista ušla u novo.

Pet godina nakon što je Demokratska partija socijalista prvi put izgubila vlast, Crna Gora i dalje pokušava da pronađe ravnotežu između nasleđa dugotrajne političke dominacije i pokušaja da se izgradi drugačiji institucionalni poredak.

POLITIČKA DINASTIJA TRANZICIJE

Da bi se razumela politička težina hapšenja Aca Đukanovića, potrebno je podsetiti da je porodica Đukanović tokom tri decenije bila jedan od najuticajnijih političkih i ekonomskih centara moći u Crnoj Gori. Stariji brat, Milo Đukanović, prvi put je postao premijer 1991. godine i više od trideset godina bio je centralna figura crnogorske politike. Tokom tog perioda obavljao je funkcije premijera i predsednika države u više mandata i bio lider Demokratske partije socijalista (DPS).

Paralelno sa političkom dominacijom DPS-a razvijala se i specifična ekonomska struktura države u kojoj je politička moć često bila isprepletena sa poslovnim interesima, a prema tvrdnjama njihovih političkih oponenata, i sa kriminalnim strukturama. U takvom sistemu Aco Đukanović izgradio je reputaciju jednog od najuticajnijih biznismena u zemlji. Najpoznatiji je po većinskom vlasništvu u Prvoj banci Crne Gore, finansijskoj instituciji koja je tokom globalne finansijske krize 2008. dobila značajnu državnu pomoć u formi kredita od 44 miliona evra.

Taj potez tadašnje vlade izazvao je ozbiljne političke polemike jer su kritičari tvrdili da je reč o spasavanju privatne banke javnim novcem. Slično je bilo i u slučaju “Limenka”, u kojem je država, nakon presude Vrhovnog suda iz 2016. godine, ovom biznismenu morala da isplati više od deset miliona evra.

U političkom diskursu opozicije Aco Đukanović često je predstavljan kao simbol ekonomskog sistema nastalog tokom dugog perioda vlasti DPS-a. Zbog toga njegovo hapšenje ima mnogo šire značenje od krivično-pravnog slučaja.

foto: mup cg

HAPŠENJE I POLITIČKA SIMBOLIKA

Policija je krajem februara izvršila pretres nekretnina Aca Đukanovića u Podgorici i Nikšiću, gde je pronađena veća količina oružja i municije.

Istražni sudija mu je odredio pritvor do 30 dana zbog sumnje na nedozvoljeno držanje oružja i opasnosti od bekstva. U obrazloženju odluke navedeno je da osumnjičeni, prema sopstvenoj izjavi, raspolaže značajnim finansijskim sredstvima i da bi mu to moglo omogućiti eventualni beg iz zemlje.

Tako je bogatstvo prvi put u jednom ovako eksponiranom slučaju eksplicitno navedeno kao faktor u proceni rizika od bekstva.

Političke reakcije na hapšenje, međutim, bile su sporadične, podeljene i svakako nisu korespondirale sa stepenom negativnih emocija koje je deo javnosti godinama imao prema ulozi porodice Đukanović i Demokratske partije socijalista.

Poslanica Demokrata Anđela Vojinović izjavila je da ako zakon važi za sve, onda mora važiti i za “prvu familiju”. Nasuprot tome, lider URA Dritan Abazović ocenio je da hapšenje zapravo skreće pažnju sa mnogo ozbiljnijih ekonomskih istraga i da su na taj način Acu Đukanoviću “oprali biografiju kao kompresorom za pranje automobila”.

Predstavnici Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), koja godinama istražuje visoku korupciju, procenjuju da je važno pitanje da li će tužilaštvo Aca Đukanovića teretiti za još nešto osim za nelegalno posedovanje oružja. To bi moglo pokazati da li je reč o političkom spektaklu i simboličnom postupku bez sistemskih posledica ili o početku ozbiljnog institucionalnog obračuna sa “nedodirljivima”. Očito da će na pravac u kojem će se razvijati proces ključni biti “papiri” koji su izuzeti tokom pretresa Đukanovićevih objekata.

ORUŽJE I SATOVI

Milo Đukanović se nije oglasio povodom hapšenja mlađeg brata, ali je slučaj dodatno zakomplikovan kada su advokati odbrane saopštili da deo oružja pronađenog tokom pretresa zapravo pripada njemu. Prema njihovim navodima, među pronađenim puškama nalazi se i jedna sa posvetom bivšem predsedniku.

Agencija za sprečavanje korupcije saopštila je da u njegovim imovinskim kartonima nije evidentirano prijavljeno vlasništvo nad oružjem i realno bi bilo očekivati da ASK pokrene postupak utvrđivanja činjenica.

Zasad nema informacija o eventualnom saslušanju bivšeg predsednika, ali bi to bio drugi put u kratkom vremenskom periodu da se pojavi pred istražnim organima. Prethodno je morao da objasni činjenicu da Agenciji nije prijavio skupocene satove u svom vlasništvu. Svakako da će se istovremeno otkloniti i spekulacije o tome da li se Milo uopšte nalazi u Crnoj Gori.

IZMEĐU OPREZA I STRAHA

Tokom godina vlasti DPS-a politički protivnici tog sistema često su ga opisivali metaforom “kriminalne hobotnice” tvrdeći da su politička moć, bezbednosne strukture i deo ekonomije povezani u mrežu interesa koja je nadživela mnoge političke krize. U tom narativu, hapšenje Aca Đukanovića moglo bi se simbolički tumačiti kao pritisak na jedan od najvidljivijih krakova te mreže.

Metafora je možda politički gruba, ali logika koju nosi nije nepoznata u tranzicionim društvima. Ukoliko takva mreža zaista postoji, ona se ne sastoji samo od jednog čoveka ili jedne porodice. Takvi sistemi funkcionišu kao kompleksne strukture lojalnosti u politici, ekonomiji, administraciji, pa čak i u bezbednosnom aparatu.

Za političare koji su danas na vlasti pitanje nije samo da li će pravosudni postupak biti uspešan, već i kakve političke i institucionalne reakcije može izazvati ozbiljan udar na strukture moći koje su decenijama oblikovale državu. U tom kontekstu, odsustvo egzaltacije i ćutanje dela aktuelnog političkog vrha može se tumačiti i kao svest da je najopasnije slaviti pobedu nad sistemom za koji još nije jasno koliko je duboko ukorenjen. Drugim rečima, pitanje je da li će hapšenje jednog biznismena označiti početak demontaže starog sistema ili početak njegove odbrambene reakcije.

ZAGLUŠUJUĆA TIŠINA

Dakle, detalj koji je u prvom talasu vesti gotovo prošao nezapaženo govori mnogo o političkoj atmosferi u zemlji. Na hapšenje Aca Đukanovića nisu reagovali ni premijer Milojko Spajić, lider Pokreta Evropa sad, ni predsednik Skupštine Andrija Mandić, lider Nove srpske demokratije.

U političkom životu Crne Gore, gde se i mnogo manje dramatični događaji često pretvaraju u višednevno medijsko vašarište, takvo ćutanje teško je posmatrati kao slučajnost.

Boris Bogdanović, generalni sekretar demokrata i šef poslaničkog kluba te partije u Skupštini, otvoreno je prokomentarisao tu činjenicu: “Čudno je da nema aplauza kada se procesuiraju oni koji su godinama smatrani nedodirljivima”, poručio je Bogdanović dodajući da je jednakost pred zakonom bila jedno od ključnih obećanja političkih promena iz 2020. godine.

Njegova izjava ima dvostruku političku funkciju. Potvrđivanje političkog narativa o promeni sistema i implicitnu kritiku onih koji tvrde da pojedina hapšenja predstavljaju spektakl ili simbolične poteze bez dubljih institucionalnih posledica.

BORBA ZA KONTROLU BEZBEDNOSNOG APARATA

Dok pravosuđe vodi istragu, politička scena otvorila je drugi front – spor oko Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o Agenciji za nacionalnu bezbednost.

Ministar unutrašnjih poslova Danilo Šaranović branio je zakon tvrdnjom da “taj zakon štiti državu od mafije i policiju od kriminala”, ali i obavezom zatvaranja pregovaračkog poglavlja 24 sa Evropskom unijom.

Opozicija, međutim, smatra da zakon otvara prostor za političku kontrolu policije, dok predstavnici civilnog sektora upozoravaju da pojedine odredbe mogu omogućiti široke bezbednosne provere i potencijalno ugroziti privatnost građana. Mišljenja su išla i u pravcu optužbi za stvaranje političke policije.

Zakoni su usvojeni, a DPS je najavio da će njeni poslanici podneti ostavke na sve predsedničke i potpredsedničke funkcije u skupštinskim telima. U političkom smislu spor oko ovih zakona zapravo je spor oko kontrole bezbednosnog aparata države. Od promene vlasti 2020. godine bezbednosni sektor je jedno od ključnih političkih bojišta.

SISTEM PARALELNIH ZONA

Da bi se razumela politička dinamika oko hapšenja Aca Đukanovića i spornih bezbednosnih reformi, potrebno je pogledati i unutrašnju strukturu vlasti.

Vladajuća koalicija u Crnoj Gori formalno je šira, ali se njen politički stub u suštini oslanja na tri ključna subjekta: Pokret Evropa sad (PES), Demokratsku Crnu Goru i Novu srpsku demokratiju (NSD). Reč je o partijama koje su programski i ideološki veoma različite.

U takvoj koaliciji stabilnost počiva na neformalnoj podeli političkih sektora. PES dominira ekonomskom politikom, demokrate imaju ključni uticaj u bezbednosnom sektoru, dok NSD zadržava snažnu političku poziciju u parlamentu.

Zbog takvih odnosa vladajuća koalicija funkcioniše po principu stabilnosti iz nužde. Partneri su svesni da su programski različiti, ali i da je njihova politička sudbina međusobno povezana. Zbog toga se politički konflikti često amortizuju pre nego što postanu javni.

Takav model vlasti može delovati stabilno sve dok svaki partner ostaje unutar sektora koji politički kontroliše. Ali politička ravnoteža često počinje da se menja upravo onda kada se te granice pomere. Otuda je posebno interesantna činjenica što je nakon usvajanja pomenutih zakona Miodrag Laković, poslanik Pokreta Evropa sad i dugogodišnji policijski funkcioner, podneo ostavku na skupštinske funkcije i napustio poslanički klub PES. Laković je naveo da se “apsolutno ne slaže sa usvojenim predlogom Zakona o unutrašnjim poslovima” i upozorio da on može imati teške posledice po profesionalnu autonomiju policije.

Reakcija njegove stranke bila je iznenađujuće mirna, što u političkoj kulturi regiona često znači da unutar vlasti postoje nesuglasice koje se ne žele javno otvoriti. To otvara i pitanje da li su demokrate insistiranjem na hitnom donošenju dva zakona iz njihove sfere uticaja poremetile pomenutu ravnotežu i da li će zbog toga na sledećem pitanju koje nosi nesporan politički interes disbalans biti dodatno naglašen.

Zbog činjenica da se sve dešava u godini koja prethodi onoj izbornoj, hapšenja, zakoni i institucionalni sukobi prestaju da budu samo pravna pitanja i postaju deo političke strategije. Vlast mora da pokaže da menja sistem, ali istovremeno mora da sačuva stabilnost krhke koalicije. To je politički balans koji je mnogo lakše opisati nego održati.

NOVO POGLAVLJE STARI TERET

Crna Gora danas podseća na državu koja pokušava da napiše novo političko poglavlje, ali još nije završila prethodno. Više od pet godina nakon smene vlasti pitanje nije samo ko upravlja institucijama već i da li su se promenila pravila po kojima one funkcionišu.

U političkim sistemima kakav je crnogorski najveći test nije hapšenje jednog čoveka. Najveći test je trenutak kada institucije pokažu da mogu da funkcionišu bez obzira na to čije se prezime nalazi u predmetu. Promena vlasti je politički događaj. Promena sistema je mnogo sporiji proces. Crna Gora se danas nalazi upravo između ta dva trenutka.