Novinaru "Vremena" Draganu Todoroviću Todoru nagrada Dobar primer Novog optimizma svečano je uručena 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava i 9. rođendan Pokreta Novi optimizam koji ovu nagradu dodeljuje. Uručenje je održano u Pres centru Udruženja novinara Srbije, a nagradu je laureatu uručio Dejan Ćirjaković, jedan od glumaca popularnog serijala "Državni posao", prošlogodišnjeg dobitnika ove nagrade
Je li to na svome mestu, je li pravedno da nagradu „Zelenog zvona“ dobije D. Todorović? Nagrada je za optimizam, a g. Todorović (i recenzenti ga zovu Todor, kao da ima fabriku dečje odeće) i kao optimista zar nije nekako samouk – njegova vedrina nije nešto oko čega se posebno potrudio, nego umnogome proizlazi iz njegove lakoćemo naravi (kod Hašeka jednoga vode na gubilište, a on mrmlja kako bi sve to moglo još da iziđe i na dobro: i zaista, tog je dana caru bio rođendan, te optimistu obesiše tek sutradan).
Koliko kod da je ogrezao u narodni i u svoj vlastiti jezik, ima Todorović u nekom tekstu tobožnju internet adresu „samovakodoposla.rs“, može, dakle, da me zasmeje i kad je internetli nastrojen, a ne samo dok službeno krstari valjevskom nahijom: na prsima mu vazda otkočen fotoaparat, u XX veku sa novim filmom, danas krcat pikselima, u junačkoj desnici diktafon kupljen ličnim i porodičnim sredstvima: nemojte kazati da me niste videli, ovo vam nije skrivena kamera, nego moj podsetnik i moja arhiva, publici ću pak sve prepričati svojim rečima čiji je zadatak da same naviru li naviru.
Učili smo, long doduše ago, da je u junaku koji je ukrao veknu opisan čitav jedan stalež i jedan soj, doklen Tenardije, ako se dobro sećam, predstavlja ugostiteljstvo onog doba, daleko mu lepa kuća, e, kod Todorakisa je postupak obrnut: opisujući neizmišljenog i imenovanog državnog činovnika, pa i same šefove naše kakva je da je države, denuncira Todorović većinu nas, svi smo mi nalik tim slavoljupcima, pohlepnicima i hedonistima, samo, eto nismo mi demokratski izabrani, nego oni.
Ali, nisu li odveć komični? Ta ne smeju nam zagorčati više od pet minuta dnevno! Negde pominje malog kak se veli privrednika, koji mu je prostodušno možda dao i vizitkartu, ali pored imena i prezimena dopiše Todorenko pedantno ulicu i broj, Zbratimljenih gradova 10, čitalaštvu apsolutno nevažne, učvrsti autentičnost junaka i usput natukne, samo tom ulicom i brojem, kako se potonji nada poslovnoj korešpondenciji, posetama, isporukama, svemu što krasi i čini biznis.
Na jednoj od bezbrojnih godišnjica i zadušnica Desanke Maksimović dvojici veledužnosnika navede uredno imena i činove, ali napiše koji od njih drži ruke ispred sebe, a koji ih drži na dupetu. Ovi detalji potom preuzimaju kompletni identitet dvojice zvanica, njihova krštena imena i prezimena iščezavaju, i uglednici kroz svečanost promiču kao utvare sa rukama na različitim stranama tela, njih dvojica su dve strane istog novčića koji je Todorelo zavrteo na kockastom kafanskom čaršavu ili na tasiću gde se skupljaju prilozi za Sv. materu, svejedno.
Oni su domaći pandan gospođama kojima Gogolj neće da pomene imena nego jedna bude „u svakom pogledu umiljata gospođa“, a druga „prosto umiljata gospođa“, postupajući sa njihovim karakteristikama kao da su lična imena proizvodi velikolepnyi kalambur. Isto je sa velikašima u Brankovini, ali i u svakom bogovetnom Todorovićevom službenom uratku: ako to nije optimizam, onda ne znam šta je.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
