Zagrebački slatki greh

Prvo je bio rat. Onda je rat završen, a sudovi, tužilaštva, komisije i ostali posvetili su se ispitivanju zločina, dokazivanju krivice i kažnjavanju krivaca. Međutim, narodi u nekada ratom zahvaćenom području nisu mogli ni u miru da žive mirno, pohvataju konce i nastave tamo gde je rat stao. Ispostavilo se da je umesto toga mnogo zabavnije, za neke i isplativije, prebrojavati, kopati i podsećati gde je ko bio i šta je radio za vreme rata, od ovih koji krivičnoj odgovornosti ne podležu, naravno.

Da nema ove, možda ne baš nepotrebne, ali prilično uzaludne pojave, teško da bi se Lepa Brena, pevačica i zabavljačica koja nikada nije imala pretenzije da bude nešto više od toga, našla u istom društvu sa raznim akademicima, književnicima, novinarima i drugim ideolozima koji jesu „lajali“, navijali, neki čak i otvoreno huškali na rat i krvoproliće. Ako sve ono što se događalo u vezi sa Breninom turnejom po regionu ima bilo kakvu smislenu poentu, onda se ona krije u činjenici da javne ličnosti umeju da naprave neki glup i nesmotren potez, zbog kog posledice snose isključivo oni, a ipak se mnogi drugi osećaju oštećeno.

Dakle, Lepa Brena krenula je na turneju po zemljama bivše Jugoslavije početkom ove godine. Odavno nije na vrhuncu slave, odavno i sama ističe da više nema velike estradne ambicije, te da albume snima i koncerte pravi samo kad je za to raspoložena. Tok Brenine ex-Ju turneje ni medije nije preterano zanimao dok na red nisu došle tri, nazovimo ih tako, neuralgične tačke: Sarajevo, Mostar i Zagreb. Prodaja karata je dobro išla, fanovi se razludeli po forumima, radujući se i jedva čekajući, a onda se neko setio da ni Brena nije baš sasvim ideološki čista, te da se jednom slikala u uniformi kakvu su za vreme rata nosile srpske snage.

LJUBAV JE…: Priča nije nova, a Brena je više puta objašnjavala da nije reč o uniformi, nego o kompletu koji čine gornji deo bikinija i pantalone u safari stilu, koje je nosila u filmu Hajde da se volimo 3 i u spotu za pesmu Tamba lamba. Međutim, činjenice govore malo drugačije. Negde tokom 1994. Brena je zaista snimila spot za pesmu Ljubav je… U ritmu vojničke koračnice, Brena u pomenutom spotu predvodi četu vojnika koji marširaju u uniformama tadašnje Vojske Jugoslavije, kakvu nosi i ona. Doduše, za razliku od ostalih u četi, njena bluza je otkopčana, a ispod nosi gornji deo bikinija u maskirnom dezenu. Uz takvu ikonografiju, Brena poručuje: „Najbolje je to za ten, dobro je za noge, ruke, za mišiće i nervozu, kad ti ljubav da narkozu.“ Možda nije zanemarljivo da je ova pesma u Srbiji prošla sasvim neopaženo i da je se danas gotovo niko ne seća.

Šta je, dakle, Brena uradila, pa se toliko zamerila delu bivših sunarodnika? Snimila je spot u kom je obučena u uniformu zvanične vojske države u kojoj je živela ne samo za vreme rata nego i prethodnih 15 godina. Imajući u vidu kontekst i istorijski trenutak u kom je spot sniman, potez je neukusan i ne preterano mudar. Ali, i dalje stoji da Fahretu Jahić-Živojinović za 28 godina, koliko traje njena karijera, u zemlji ili zemljama podeljenim ratom, zakrvljenim i, ponekad se čini, za sva vremena zavađenim, nikada niko nije čuo da se izjasnila kako navija za ove ili one i da se svrstala na nečiju stranu.

Tri su se države (BiH, Hrvatska i Srbija) nedeljama zabavljale nagađanjima hoće li Brena uspeti da održi koncerte, ili će pobediti oni koji pozivaju na bojkot. I najzabavnije pitanje: treba li da peva u ovim gradovima? Ako se pozovemo na logiku, pitanje je sasvim sumanuto: ni u jednom od tri „visokorizična“ grada nije bilo problema oko prodaje karata, naprotiv. Šta god ko mislio o liku, delu i kvalitetu opusa Lepe Brene, mnogo je onih koji bi da je čuju u svom gradu, što je, valjda, jedini razuman kriterijum o tome treba li negde da peva. Pa ipak, sve se pretvorilo u opštu histeriju. Razne lokalne televizije po BiH danima su izveštavale o broju članova Fejsbuk grupa za bojkot, dok su, za razliku od njih, Brenine kolege poput Kemala Montena i Halida Bešlića, apelovale da se strasti smire. Da sve bude još bizarnije, u publici na koncertu u Sarajevu pojavio se Naser Orić. Ne da bi protestovao, nego da bi đuskao.

Poziv na bojkot, po svemu sudeći, nije uspeo. U sarajevskoj Zetri, 29. maja, pojavilo se 10.000 ljudi. Koncert je trajao tri sata, uz dva bisa, posle kojih je publika narednih deset minuta zvala Brenu da izađe i otpeva pesmu Jugoslovenka, što je i uradila. Obezbeđenju od 250 pripadnika specijalnih snaga pomagalo je oko 2000 „običnih“ policajaca.

PARADE: Najmanje problema bilo je u Mostaru, gde je Brena pevala u sredu, 11. juna, na stadionu Pod bijelim brijegom, gde je bilo 10.000 posetilaca. U zagrebačkoj Areni pred 15.000 ljudi, Jugoslovenka nije svirana. Tamo je i kampanja za bojkot bila nešto glasnija nego u Sarajevu, pa se dogodilo da u publici bude nekoliko hiljada ljudi manje od broja prodatih karata. Pripadnici udruženja ratnih veterana i članovi njihovih porodica okupili su se ispred zagrebačke Arene neposredno pred početak koncerta, kako bi izrazili protest zbog gostovanja Lepe Brene. Uz povike „Mi smo Hrvati“, „Izdajice“, „Četnici“, „Gdje su vam opanci“, „Izdali ste Vukovar“, oko tri stotine Zagrepčana delilo je letke sa fotografijom Lepe Brene u maskirnoj uniformi. Grupa od pedesetak hrvatskih veterana poručila je da je „Agresija ljudska sramota, a odbrana čast i obaveza“. Protivnici Breninog nastupa poručili su da se bore za humanost i ljudsko dostojanstvo, razvili hrvatske zastave i uz glavnu ulicu koja vodi ka zagrebačkoj Areni zapalili stotine lampiona kao simbol žrtava koje su poginule tokom rata u Hrvatskoj. Tri dojave o postavljenoj bombi nikog nisu potresle: pre koncerta obavljen je detaljan pregled zgrade.

Pripadnicima zagrebačke policije subota 13. jun verovatno će ostati u živom sećanju, pošto su u istom danu morali da se „bakću“ kako sa Breninim koncertom tako i sa obezbeđenjem gej parade koja je održana istog dana.

Zašto bojkot koncerta Lepe Brene nije uspeo? Zato što je u „onoj“ Jugoslaviji, a potom i u državama iz nje proisteklim, u vreme kada su odrasli odlučili da prestanu da kliču Breni, zamenivši je raznim miloševićima i tuđmanima, rasla cela jedna generacija dovoljno stara da sve upamti, a dovoljno mlada da se ne uprlja i da ne oseća nimalo krivice i odgovornosti zbog onoga što se desilo. Za njih Brena nije ni raspojasana polugola pevaljka, kako o njoj govore roditelji, ni sredovečna plavuša, gazdarica Granda, za koju se priča da je nekad bila najveća zvezda na Balkanu, kako verovatno misle današnja deca. Njima je detinjstvo proticalo uz miris Kiki bombona, dečje osmehe Sanje Doležal i Ljiljane Nikolovske (Magazin), živim bojama Breninih haljina i ritmu njenih, da, neukusnih i kičastih pesama. Za njih je Brena nešto sasvim drugo i to nema nikakve veze sa ratom i politikom, nego sa odrastanjem. Nostalgija verovatno jeste sasvim uzaludno osećanje, nešto poput neuzvraćene ljubavi – nigde ne vodi. Ali, lepo je videti kako Brena opet puni dvorane, čak i ako su vam, a verovatno jesu, iste one pesme koje ste obožavali sa četiri ili pet godina, sada nepodnošljive za uši. Stvar je, dakle, generacijska. Zato i ne mogu svi da razumeju.

Dnevnik turneje

Piše: Aleksandar Andrić, basista u pratećem bendu Lepe Brene

Sarajevo, 29. maj

Iako mi je preko Fejsbuka stiglo mnogo najava, apela i poziva na bojkot koncerta, u Sarajevu se ništa od toga ne primećuje. Na turneji smo od novembra, ali pompa kreće tek sad, kad su na redu Sarajevo i Zagreb. Hotel nam je udaljen tridesetak kilometara od centra grada, tako da i nemamo priliku da vidimo šta se dešava. Ali, uveče, ispred „Zetre“ vlada potpuno ludilo i oduševljenje. Čuli smo da je nekakav protest zakazan ispred „Zetre“ za deset ujutru. Oko 14 časova stižemo tamo na tonsku probu, ali već je sve raščišćeno i nikog nema. U novinama sam pročitao da je na koncertu bio i Naser Orić. Nisam ga primetio.

Mostar, 11. jun

Prvi put sam u Mostaru i ne uspevam da odem i vidim Stari most, jer tonska proba traje punih šest sati. I ovde su najavljeni nekakvi protesti, ali mi ništa nismo videli. Odmah posle koncerta nastavljamo put. Vozimo se 12 sati. Usput, sviramo „Bitlse“.

Zagreb, 12. jun

Po dolasku u Zagreb odlazimo u policiju po potvrde da smo muzičari i da smo prijavljeni. Oko pet po podne idem na spavanje. Ostali iz benda šetaju po Zagrebu, bez ikakvih problema. Čini mi se da se ni Brena ne plaši, inače, valjda, ne bi povela i decu u Zagreb.

Zagreb, 13. jun

Nije me strah da bi nešto moglo da nam se desi, mada osećam blagu frku u bendu, ne toliko zbog najava da bi moglo da dođe do incidenta, nego zbog jakog obezbeđenja. Vidim neke koji protestuju. Pardoksalno, nose transparent na kom piše: „Za humanost i ljudska prava“. Cirkus. Ako se neko povukao iz medijske priče devedesetih, to je bila Brena. Danas je i gej parada, ali, ni to ne vidimo. Posle koncerta u Zagrebu pokušavam da se setim „Zetre“, ali ne ide, a onda mi kolega kaže da je bio Vučko, maskota Olimpijade, pa se tako setim. Bukvalno, sve što viđam su autoput, hotel i prostor u kom sviramo. Na koncertu najveća histerija dosad. Veća nego u Sarajevu i Mostaru. Činilo mi se da je dosad najbolje bilo na koncertu u Ljubljani, ali u Zagrebu je vrhunska atmosfera. Zbog očite tenzije smo redukovali program tih večeri skrativši ga za četiri pesme. Planirano je da u Zagrebu i Bosni ne sviramo Jugoslovenku, Čačak i Mile voli disko. U Sarajevu je „Jugoslovenka“ išla, jer je publika tražila. U Zagrebu, na spisak pesama koje nećemo izvoditi dodajemo i Udri, Mujo. Publika traži da čuje Sanjam. Tek kasnije, u Beogradu, čujem da su tokom koncerta u Zagrebu stigle tri dojave da je u Areni podmetnuta bomba.