Vučje vreme na Severu

Kafe “Grej” udaljen je tek 209 koraka od mesta ubistva opozicionog političara Olivera Ivanovića. Ta kratka šetnja nije nikakav dokaz o nečijoj umešanosti u zlodelo. Ali ostavlja utisak blizina ta dva mesta, što je postalo simbol razdvajanja Srba na Kosmetu.

28-05

Vlasništvo kafea “Grej” povezuje se sa Milanom Radoičićem i njegovim kumom Zvonkom Veselinovićem, a baš su oni pred kosovskim tužilaštvom optuženi za ubistvo Ivanovića. Istragu o tom ubistvu vodi i Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu. I posle skoro šest godina od zločina tajna je šta su otkrili. Javnost je jedino, i to od političkog državnog vrha Srbije, saznala da “Radoičić ne može biti kriv za ubistvo Ivanovića jer je prošao poligraf”.

Nepoznato je da li je na poligrafu, povodom ubistva Ivanovića, ispitan i Zvonko Veselinović. To niko nije spominjao, iako je i on na kosovskoj optužnici. I iako se u Kosovskoj Mitrovici, takozvanom srpskom delu, šapatom, dok se magla spušta na grad, prepričava o sukobu Zvonka i Olivera. Sagovornik koji želi da ostane anoniman kaže za “Vreme” da mu je čudno da ni mediji, a ni istražni organi ne govore o tom sukobu.

“Uvek se u medijima spominje kako je Ivanović novinarima, uoči ubistva, govorio da je Radoičić kriminalac. To stoji. Opet, čudno je da niko ne piše da su se Oliver i Zvonko, koji su početkom 2000-ih bili dobri i poznati kao čuvari mosta na Ibru, susreli nekoliko nedelja uoči ubistva. Naime, pošto je Ivanoviću u predizbornoj kampanji zapaljen automobil, pa mu je podmetnut i požar u kancelariji, on se u centru Mitrovice sreo sa Veselinovićem. Javna je tajna da nisu pale samo teške reči, već izgleda i poneki fizički udarac. Oliver je posle ubijen, teško da bi vam sad to neko javno posvedočio”, krišom govori sagovornik nedeljnika “Vreme”.

I koga zapravo (ne) zanima ko je ubio Olivera Ivanovića? Prištinsko tužilaštvo je do sada radilo poprilično traljav posao, beogradsko sve kao nešto radi, a nikako da uradi, dok se međunarodna zajednica previše ne raspituje. Stanovnicima Mitrovice jedna rečenica postala je ironična mantra: “Proces normalizacije ne sme da stane.”

28-06

Kao tužni simbol severnog dela grada u mraku, pod teškim velom magle stoji spomen-ploča na mestu ubistva Olivera Ivanovića. Tokom fotografisanja svetlost blica remeti taj duboki mrak, te se prolomi lavež pasa. Kao da to besno režanje iz mraka poručuje “ne osvetljavaj, ne osvetljavaj”.

Noći na severu često osvetljavaju buktinje automobila. Recept rezervisan za neposlušne prema vlastima, svih nacionalnosti.

Hladne noći i jutra na severu, neka teška, kao olovna magla u kotlini, kriju i ubicu ili ubice. Paljenje automobila kao opomena, pretnje, pucnji u leđa, kalibar 9mm… Na isti način 16. januara 2014. i 2018. godine ubijeni su pred kapijama kuća u kojima su živeli i radili srpski političari, najpre Dimitrije Janićijević, a zatim i njegov kum Oliver Ivanović. U gradu gde svako svakoga zna, gde je svaka tajna javna, za oba ta ubistva na severu ubice su ostale NN osobe, izgubljene u nepoznatom pravcu.

VUČJA VREMENA NA SEVERU

Spomenik Knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici- Sever11.2023.foto:Jelena Zoric

U centru kružnog toka Kosovske Mitrovice stoji usamljen Spomenik knezu Lazaru. On gleda u daljinu i pokazuje ka Gazimestanu, poprištu velike i sudbonosne bitke iz 1389. godine, Boja na Kosovu.

Knez zagledan u prošlost, a u kneza niko ne gleda. On tu stoji kao simbol srpstva, prolaznosti vremena i usamljenosti.

Blizu Spomenika knezu Lazaru počinje pešačka zona. Tu se dešava život. Tu pulsira od kontroverzi.

U pešačkoj zoni grada na severu, jedna do druge svetle reklame aktuelnih gospodara kosovskih Srba – Srpska napredna stranka, prati ih Srpska lista i poput čuvara nad njima bdi vuk, logo kafea “Grej”.

Još jedan kafe “Grej”… Vukovi su svuda, sve ih je više. Međutim, ljudi je sve manje. Politika i nasilje postaju jači od patriotizma, pa sa severa beže Srbi i od Srba, a ne samo od Kurtija, Tačija…

Na tom delu šetališta muzika i svetla su najjači. Nabildovani, ćelavi likovi sa istetoviranim svecima i krstovima po rukama mršte se i ispod oka zagledaju svakog prolaznika. Iako je vikend i ispija se pivo na gradskom trgu, situacija je daleko od opuštene. Napetost se može seći nožem, svi deluju spremni za pokret, negde, nameračeni protiv svih, najčešće svojih sunarodnika.

Nedaleko od ovog “svetog” srpskog trojstva je veliki crno-beli mural sa inicijalima K. M. F. Prolaznici su se snebivali da kažu šta to označava, međutim kada bi se uverili da nema nikoga u blizini, usudili bi se da promrmljaju:

“Vi ste novinar? Zato vas zanima… To je oznaka ulične bande za rasturanje droge. Mislim, svi to znaju… Mada će vam drugi govoriti da je reč o muralu koji prikazuje navijače i njihovu odanost jednom klubu.”

Nešto dalje ulična svetiljka obasjava i grafit “Severna brigada”. Iznad lika viteza, koga okružuju boje srpske zastave, velikim slovima piše ČEKAMO! Grafit bledi, spiraju ga kiše i dani, a nad njim je jedan prozor, tek za nešto vazduha da prođe, ali osiguran, baš debelim rešetkama.

28-02

Naspram grafita “Severna brigada” je mračni deo trga. U tom mraku kriju se spomen-ploča i spomenik srpskim božurima, braći Milić. Srđan, Boban i Goran dali su svoje mlade živote 1999. i 2000. godine za odbranu otadžbine. Bili su vojnici. Bili su mladi ljudi, časni i hrabri. Ostale su seni čiji odsjaj kao da otkriva samo Ibar, koji pored tiho teče. Sada je vreme vukova. Oni su glasni, njihovi simboli svetle… Ima li ljudi preko Ibra, u južnom delu Mitrovice? I tamo svetli, i s one strane Ibar svetluca od seni pale mladosti. Pomirene i smirene u večnosti.

Kraj spomenika braći Milić sede trojica tinejdžera. Tiho govore albanski i znatiželjno gledaju ka šetalištu Severne Mitrovice. Prešli su most, ali dalje odatle ne idu. Išli bi, kroz taj magloviti grad, odaju ih nevine oči.

“NEMA GOREG ZABORAVA NEGO KAD SRBI ZABORAVE NA SRBE”

Ima Srba i u južnom delu. Ima ih i kod Prištine. Deluju nekako zaboravljeno. I od svojih. Predsednik Srbije je svojevremeno (2018. godine) rekao da u Čaglavici nema ni 20 srpskih kuća. A ima ih. Bile su baš u tom trenutku 152 srpske kuće u Čaglavici, opština Gračanica. Na tu izjavu Aleksandra Vučića Srbi iz tog kraja su i dalje ogorčeni. Kažu: “Nema goreg zaborava nego kad Srbi zaborave na Srbe.”

Sada, u tom delu Kosova, u selima opštine Gračanica, lokalni funkcioneri Srpske liste dozvoljavaju nelegalnu gradnju Albancima. Dok Srbe u Severnoj Mitrovici u istoj raboti, efikasno, sprečava opštinsko albansko rukovodstvo.

Ipak, lažni patriotizam je i dalje najtraženija roba i u politici i u krijumčarskim kanalima. Kad se krene nazad, ka Beogradu, sada je tu još jedan simbol – Banjska. I dalje se ništa konkretno ne zna o tom događaju. Grupa Srba, krajem septembra, predvođena Milanom Radoičićem, “nešto” je pokušala. Ušli su u nekakvim paravojnim uniformama i to krijumčarskim kanalima do sela Banjska. Tokom sukoba sa kosovskom policijom poginuo je jedan albanski policajac, a zatim su ubijena i trojica Srba. Zatim Srbi, naoružani, upadaju u srpski manastir. Opkoljeni više sati kosovskim specijalcima, vratili su se tamo odakle su i došli. Za njima je ostalo silno oružje, koje je povezano sa srpskom vojnom industrijom i državnim sistemom.

Srba na Kosovu i Metohiji je sve manje i sve su uplašeniji. Za njih je sve teže i na jugu i na severu. Plaše se da ne izgube i to malo imovine, a i slobode koju imaju. Radoičić je utočište i slobodu našao u Beogradu, a od imovine mu je zaplenjena vila na Gazivodama, koju je Albin Kurti “otkrio” tek posle dešavanja u Banjskoj. Milan Radoičić je i jedini Srbin, koliko je javnosti poznato, kome su srpske vlasti zabranile da ide na Kosovo. Ostaje nedoumica hoće li u severnom delu grada, posle ovi vučjih vremena i ako taj deo ostane označen kao srpska teritorija, ostati i Srba?